Etnonacionalizmu nije stalo do demokratije

U navedenom tekstu sugeriše se i odgovor na jedno od ključnih pitanja koje se učestalo postavlja u vezi sa tim protestima: Šta su suštinski zahtevi, velikog i rastućeg, broja ljudi koji već dva meseca izlaze na protestne šetnje mnogobrojnih gradova Srbije? Divjak na to pitanje odgovara citiranjem iskaza mladog protestanta iz Kragujevca: „Ni Vučić ni Nikolić ni Tadić, već zakoni““. Da, protestanti se protive vlasti koja ruši, vladavinu prava, demokratiju i poštivanje ljudskih prava.

Nezavisno od toga jesu li ti zahtevi protestanata zahtevi samo onih koji su fizički prisutni na protestima, ili su to zahtevi velike većine „građana“ Srbije ( i to „građana“ kako ih shvata S. Divjak), pitanje koje valja otvoriti jeste: Mogu li se ti zahtevi i očekivanja protestanata doseći ako se uspostavi ono što S. Divjak nudi kao „izlaznu strategiju“, a to je uspostava „novog autentičnog parlamentarnog sistema“ do čega se dolazi izborima za „ustavotvornu skupštinu“?

Mnogo je i drugih pitanja u vezi sa tako shvaćenom „izlaznom strategijom“. U podtekstu iskazanog zahteva za „novim, autentičnim parlamentarizmom“ jeste stav da postojeći parlamentarizam u Srbiji nije istinski parlamentarizam, da zakoni koji su se donosili u Srbiji od 2000-e nisu bili istinski zakoni, da izabrani nosioci vlasti nisu birani po važećim zakonima i nisu vršili vlast u skladu sa zakonima i na njima zasnovanim pravilima vladanja.

Pitanje koje valja postaviti jeste i zašto „građani“, i ne samo oni koji su svojim glasovima na izborima davali legalitet izabranim vlastodršcima, već i svi drugi „građani“, tolerišu već godinama vlast i njen realni stil vladanja koji ruši vladavinu prava, ljudska prava, demokratiju u današnjoj Srbiji. Najzad, ključno pitanje koje nije moguće izostaviti jeste: Na čemu se zasniva očekivanje da u sazivu eventualne „ustavotvorne skupštine“ neće biti ista politička većina kakva postoji u sadašnjoj „narodnoj skupštini“ i da takva suštinski ista većina neće doneti „novi ustav“ ( a to bi bio razlog za izbore i zadatak „ustavnotvorne skupštine“) u kome će biti ponovljene odredbe koje postoje i u postojećem Ustavu Srbije?

Poznata su gotovo sva, zdravorazumski dokučiva, objašnjenja o razlozima dosadašnjih, tako ispada „nepriličnih“, opredeljivanja glasača za vlast sa kojom „građani“ nisu sada zadovoljni. Među tim objašnjenjima centralno mesto imaju od vlasti kontrolisani mediji, a onda i neke manjkavosti oko biračkih spiskova, te vanlegalno praktično delovanje čelnika sadašnje vlasti. To, izgleda, mnogima u današnjoj Srbiji ipak ne smeta previše, pogotovo ako se to čini iz dobrih pobuda da se takvim delovanjem „brže“ dostižu glavni nacionalni ciljevi. Da, izgleda da su upravo uverenja mnogih da ono što se čini u ime legitimnih nacionalnih ciljeva može biti legitimno i kad to delanje izlazi iz okvira Ustava, zakona i uspostavljenih institucionalnih okvira, pa i kad takvo delanje ruši demokratiju i povređuje neotuđiva ljudska prava u koje spada i pravo da se misli vlastitom glavom i da se takvo mišljenje slobodno iskazuje u javnosti. Ako se previdi takvo, na legitimnim nacionalnim interesima zasnovano, realno prisutno razumevanje legitimnosti vlasti, onda se gaje nezasnovana očekivanja da bi eventualni izbori za ustavotvornu skupštinu mogli uspostaviti željeni, autentični parlamentarizam u Srbiji i potom ustoličiti vlast sa kojom bi svi „građani“ bili zadovoljni, svakako zadovoljniji nego sa trenutnom vlašću.

Moja saznanja govore da mnogi, pa i Slobodan Divjak, ne vide, ne mogu ili ne žele da vide, da je, uz mnoga druga svojstva, društvo Srbije već dugo u procesu „etnonacionalizacije“ čija je suštinska osobina da se većinska etnonacija uspostavila kao „ontološki“ i politički „starija“ od društva, da se društvo tretira kao „svojina“ nacija i da svi bitni elementi realnog društvenog poretka imaju primarno biti u funkciji realizacije interesa dominantne etnonacije. U takvom društvenom kontekstu mnoga društvena dešavanja, pa i ona koja izazivaju sadašnje nezadovoljstvo građana, nisu primarno posledica „loših momaka“ koje su birači doveli na vlast, već emanacija uspostavljene „etnonacionalizacije“ društva.

Čini se da ni S. Divjak, kao i mnogi drugi, ne vide sistemski ograničene mogućnosti istinske demokratizacije društva u uslovima „etnonacionalizacije“ društva. Jer, demokratija pretpostavlja slobodnog pojedinca kao političkog aktera čijim se angažovanjem uspostavlja demokratski društveni poredak. U „etnonacionalizovanom“ društvu realan prostor za individualno političko delanje je bitno ograničeno. Iz ugla „etnonacionalizovanog“ društva pojedinac nema realnu slobodu delanja kao pojedinac. Jer, njegovo delanje ne može biti legitimno ako je „drugačije“ u odnosu na nacionalne interese. Po „nacionalitetu“ ljudi imaju biti isti. Ako su „drugačiji“, oni su oni „loši“ („privatni“ Srbi), oni koji „tuđe“ interese stavljaju ispred nacionalnih interesa.

U „etnonacionalizovanom“ društvu može biti izvesne demokratije, ali u biti „quasi-demokratije“ kao procedure moderne legalizacije i legitimizacije „funkcionera“ i, naročito, „vođe nacije“. Nakon ustoličenja vlasti koja odgovara „etnonacionalizovanom“ društvu sve bitne institucije demokratije nužno prestaju biti praktično politički relevantne. Vlast uspostavlja atribute autokratske vlasti i deluje „u skladu sa nacionalnim interesima“. Država se „etnonacionalizuje“, njeni „državni projekti“ primarno su u funkciji datih nacionalnih interesa. I „etnonacionalizacija“ društvene svesti neizbežan je ishod takvog ustrojstva društva.

„Etnonacionalizacija“ društva nije isključiva karakteristika današnjeg društva Srbije. I u mnogim najrazvijenijim društvima na delu su procesi „etnonacionalizacije“. Reč je o složenom društveno-strukturalnom procesu koji nije „zdravorazumski dokučiv“, a ni realne posledice takvog društvenog stanja nisu mnogima uočljive. Nažalost, da bi se izbegle negativne društvene posledice procesa „etnonacionalizacije“ društva, nisu dovoljne mere demokratizacije, pa ni ona „rešenja“ koja nudi S. Divjak. „Prevratnički“ potencijal takvih društvenih promena, pa onda i „prevratnički“ potencijal građanskih protesta, jesu znatno manji nego što misli S. Divjak. To može biti razlog za nova, buduća razočarenja svih koji se danima nalaze na ulicama Srbije, čak i ako protesti uslove uspostavu personalno drugačije vlasti u odnosu na vlast koja ih je „gurnula na ulicu“.