Ukus našeg pravog paradajza – to mi fali

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Haha, Srpski paradajz je vec odavno uvozni iz turske..!

2. Mala cena 🙂

3. Duso moja, nemoj da zalis. Paradajz, kao i sve ostalo ne valja nista. Onaj miris koga se secas je davno netao. Sada postoji neka nejestiva zamena, bez ukusa i mirisa.

4. ,,Naš,,paradajz se sada proizvodi u Albaniji!Ovaj drugi organski sa Jovanjice je skup za naše uslove.

5. E moja Una ne budi u zabludi; kako iz dana u dan u Srbiji sve propada tako ni paradajz više nema onaj ukus kakav je imao od pre pet godina.kakvog se ti sećaš. Ovaj sadašnji koji se nalazi na tezgama u Srbiji verovatno je isti onakav kakav se nudi i u Beču a sve ostalo je u katastrofalnom stanju!.

6. Lako je biti Srbin u Beču i smejati se! Budi Srbin u Srbiji i smej se. Kao što više nema paradajza u Srbiji, nema više smeha u Srbiji!

7. Ne znam da li ima u Becu, ali u Njujorku moze da se kupi tomato on vine (paradajz na lozi). Taj i mirise i ima ukus kao paradajz.

   Mada, od Beca do Srbije (Beograd, Nis) se tako lako stize, da ja to i ne racunam kao zivot u inostranstvu. To mu vise dodje kao „region“ 🙂

8. po recima seljaka sa pijace, onog starog (od pre 2000) jabucara ima u minimalnim kolicinama posto vise ne postoje semenjare koje su njegovo seme masovno proizvodile. sada seljaci to samo za sebe.

9. Paradajz je isti samo ste se vi promenili. Kod mene su dosli neki mladici prosle godine i jeli su paradajz iz moje baste i plakali govoreci „Ovakav paradajz smo jeli kada smo bili mali“

10. E moja Una, takve kao ti bi trebalo sve pod hitno vratiti u Srbiju, dati vam pozicije koje zelite, sa jednim zadatkom: da od Srbije napravite to odakle ste dosli, po secanju i najbolje sto umete.
    A ovu bolesnu pinkkvsku i informersku sociopatsku lopovsku zgadiju sa partijskim knjizicama, … sve deportovati na Zapad, po medjudrzavnim ugovorima, na 10 godina, prvo obavezno radno mesto: komunalije i higijena, pranje klozeta, nosenje djubreta, polivanje ulica, …

11. Jao to metanisanje nad paradajzom…

12. Znam njih nekoliko naših ljudi i porodica koje sam upoznao u Americi. Si su govorili da se nikada neće vratiti u Srbiju. Ja sam znao da ću se vratiti a kada sam ih bolje upoznao, shvatio sam da će se i oni jednog dana vratiti.I bio sam u pravu, svi osim jedne porodice su se već vratili. Evropa je možda drugačija jer je bliža Srbiji, pa je neki doživljavaju kao „region“. I pored svega, svoja zemlja je ipak nešto posebno i ili joj se vratimo ili je nikada ne zaboravimo.

13. Citajuci ove ispovesti nasih „uspesnih“ gradjana , koji su se razbezali svugde po svetu odnosno, pobegli iz ove „propale“ drzave, nesto razmisljam, kako bi bilo lepo kada bismo nekako mogli da u Srbiju preselimo Austrijance, da nam naprave drzavu pa da se mi ponovo vratimo u Srbiju ali, sada, opet, kao „gastarbajteri“. Cini mi se da nam je genetika, ili sudbina, predodredila da se u bliskoj buducnosti „nacionalno“ odredjujemo kao „gastarbajteri“. Nekako nam to „lezi“ vise nego bilo sta drugo. San svakog Srbina je da bude „gastarbajter“ ili imigrant, kojima, veoma cesto domacini u znak „postovanja“ dodaju i onaj nezaobilazni epitet „bedni“. Jedino ne znam kako bismo bez tog paradajza. Sve ostalo, sto ostaje za nama i sto smo zaboravili daleko je manje vaznije od tog divnog osecaja?! Da li smo mi normalan narod, pitanje je sad?