EU diskurs i Lisabonski sporazum – drugačiji pogled

 Isključivo pravni pogled, u kome se jurisdikciji pretpostavlja sve ostalo, naziva se legalizam, i predstavlja jedan od zakletih neprijatelja demokratije. Legalisti su oni koji govore da se zakon mora poštovati samo zato što je zakon, stavljajući isti u nekakav vakuum, etar, u kome je on nedodirljiv. Tu se u potpunosti zaboravlja da su zakone doneli ljudi, tačnije, elita koja zakonima nameće sopstvenu volju drugima. S druge strane imamo i geopolitički pogled na Uniju, u kojoj sve biva subordinirano političkim pitanjima koncentrisanim na političke stranke i diskusije o granicama, državljanstvima, porezima itd. Međutim, EU ima mnogo drugih slojeva koji se često previđaju. To su uglavnom kulturološki problemi, problemi balansiranja između raznoraznih nacionalnosti, etniciteta, religija, jezika i drugog (tzv. diversity management). Evropska unija nije samo politički pokušaj ujedinjenja, već i kulturološki. I to biva bačeno u ćošak skoro redovno.

Hoćemo-nećemo problem

Među, možda, najveće (skoro u potpunosti neprimećene) probleme u Srbiji, koji se tiču sagledavanja EU, nalaze se lokalnost i tzv. single-mindedness. Na Uniju se ovde gleda sa jedne od dve dihotomne strane – pro-EU i anti-EU. Svi argumenti koji se rabe u tom diskursu (koji izgleda kao neuspešni srednjoškolski debatni klub), donose se iz jednog jedinog razloga, a to je podrška sopstvenoj političkoj agendi. Dakle, o čemu god da se govori, diskusija se vrti oko hoćemo ili nećemo u EU. U suštini, u Srbiji ne samo da ne postoji svest o kulturološkim problemima Unije, već je i sama Srbija zaglibljena u jedan jedini – hoćemo-nećemo problem. U svetlu te lažne dihotomije, bilo kakva kritika Evropske unije viđena je kao anti-EU, a bilo kakva pohvala kao pro-EU. Zaboravljeno biva da je okosnica građanske demokratije konstantna kritika društva i države. Na ovim prostorima, ako se država kritikuje, kritičar biva reprezentovan kao izdajica. Nije ni čudo da ovakav groteskni pogled na državno uređenje vidimo u Rusiji, koja je htela da zvanično proglasi svakog kritičara države za državnog neprijatelja. Za Rusiju, jednu totalitarističku oligarhiju, to je odvajkada bilo tipično, a Srbiji nikad nije bilo strano da od Rusije kupi sve negativne instance i da se nudi Kremlju kao zamorče, pa još i da uživa u tome i da ugošćava eksperimentatore.

Ratifikacija bez čitanja

U svetlu svega toga, mnoge instance od važnosti za EU, pa i sam Lisabonski sporazum, između ostalih, koji je u centru pažnje iznova i iznova, biva pogrešno tumačen vrlo često i u samoj EU, a u tome kako je shvaćen u Srbiji da i ne govorimo. Lisabonski sporazum je, naime, kontradiktoran iz više razloga. Jens Peter Bonde, danski član Evropskog parlamenta, objavio je svoju analizu tog sporazuma i otkrio neke intrigantne činjenice. Kako Bonde, tvrdi, sporazum je ratifikovan bez prethodnog čitanja u Parlamentu! Zašto on tvrdi tako? Prosto – tekst sporazuma je ništa više od gomile amandmana na još veću gomilu prošlih sporazuma, na 329 (A4) strana (francuske verzije), koje je moguće razumeti samo i isključivo ako se pročitaju svi prethodni tekstovi na koje se novi odnose, što je skoro tri hiljade strana. Da li je za verovati da je neko to stvarno uradio? Iako ovo više podseća na srpski parlament (ne čitaj, samo potpisuj), teško je pretpostaviti da se iko odvažio na takav čitalački maraton. Hans Gert Petering svojevremeno je obećao i čitljivu verziju sporazuma, ali obećanje nije ispunio (što samo potvrđuje da je nečitljiv, ali i to da njega za to nije ni briga). Italijanski političar, Đulijano Amato čak je izjavio kako „lideri EU ne žele da taj dokument bude čitljiv“. Kako reče Alisa u zemlji čuda, curiouser and curiouser.

Dalje, postavlja se kulturološko-sociološko pitanje centralizacije vlasti i legislative, koja je u prošlosti donosila samo nevolje. Lisabonski sporazum je, u suštini, drugi pokušaj uvođenja Ustava EU. Bonde navodi kako je obećao bocu dobrog vina onom ko mu dokaže da postoji zakon koji je moguće doneti na osnovu Ustava EU, a ne na osnovu Lisabonskog sporazuma – tu flašu još uvek poseduje. Ukoliko je Lisabonski sporazum samo varijanta Ustava EU – zašto to retko ko priznaje? Valeri Žiskar d’Esten jednom je i sam naveo kako je „Lisabonski sporazum identičan odbijenom Ustavu. Samo je format promenjen kako bi se izbegli referendumi“. Donošenje takvog ustava centralizovalo bi legislativu federativnog tipa (nivoa), što bi dovelo do slabljenja demokratije i slobode građana. Pogledajmo to na primeru SAD. Svaka od saveznih država ima drugačije zakone (mogu se drastično razlikovati), dok na federalnom nivou postoji određeni broj legislativnih entiteta koji važe za celu državu. To znači da ukoliko se nekome nije svideo besmisleni zakon države Tenesi iz 1925, da je evoluciju ilegalno predavati u školama, mogao je da takvu intelektualnu represiju napusti i smesti se u nekoj od plavljih država. Danas, ukoliko osobi smeta što u Teksasu postoji smrtna kazna i što Teksas ubija čak trećinu od svih zatvorenika koji su osuđeni na smrt u SAD, može da ode i nastani se negde drugde. Sa jačajućom moći federalnih sudova, centralizacija moći raste, sposobnosti za izbor pojedinca se smanjuju. Sa uvođenjem Ustava EU, stvara se jedan nadnivo, federalni nivo koji bi važio u celoj Uniji, jer kako Bonde objašnjava, Evropski sud pravde biće nadređen svim zakonima pojedinačnih država. Sa njegovim jačanjem, sloboda i demokratija slabe.

Elite formiraju svet i tok istorije

Globalno-kulturološki viđeno, zašto je centralizacija vlasti i legislative opasna objasnio je osamdesetih Karl Sagan, poznati naučnik i filantrop. On je govorio kako je Evropa za kakvu se danas zna nastala u malim gradićima-polisima u Staroj Grčkoj, upravo na onim mestima koja su bila udaljena od centara vlasti, jer je svaki centar vlasti propagirao određenu politiku, određeni način razmišljanja. Da bi se filozofija i nauka razvile bilo je potrebno da se više načina razmišljanja ujedini u mestašcima gde je bilo slobodno imati svoje mišljenje i ne bojati se glasno ga izgovoriti. Ukratko, otvoren um je neprijatelj centralizovane vlasti i vice versa, pa i kritike vlasti – temelja demokratije. Pogledajmo ponovo Rusiju, zemlju koja decenijama ništa dobro čovečanstvu nije ponudila sem represije nad vlastitim građanima. Šta se desilo sa Anom Politkovskom? „Misteriozna“ smrt. Dalji izvor sumnje činjenica je da su članovi svetske elite kao što su Nikola Sarkozi, Gordon Braun i Angela Merkel, svi išli do krajnosti u pokušajima da Lisabonski sporazum postane stvarnost, a sve to na ličnom nivou. Tu demokratije nema – države ne treba da budu igralište za elite. Međutim, kako je poznati nemački istoričar Fric Fišer jednom primetio, elite su ipak te koje formiraju svet i tok istorije. Ne može se dovoljno naglasiti koliko je ovo loše i koliko se protiv toga treba boriti. Čak je i veliki filozof Karl Poper, još 1945. u svom Otvorenom društvu i njegovim neprijateljima detektovao opasnosti centralizovane vlasti, pokazujući kako je totalitarizam 20. veka direktan proizvod filozofskih šarlatana poput Hegela, koji, u Poperovim očima, nije bio ništa više do agenta Prusije, koja je u Hegelovo doba i sama imala svoje sopstvene imperijalističke tendencije.

Ideja predsednika Evrope, tačnije predsedavajućeg Evropske komisije (koja dolazi sa Lisabonskim sporazumom), takođe zvuči zastrašujuće. Sama ideja da jedan čovek vlada stotinama miliona ljudi besmislena je – ko može da bude toliko sposoban, toliko kvalitetan da može doslovce da vlada stotinama miliona ljudi? Takvih je u svetu tek nekoliko, reč je o predsednicima SAD, Rusije i Kine. Te države, tokom istorije, sejale su strah i beznađe (države, u ovom slučaju, jednako je elite koje državama upravljaju, a ne potlačen narod koji retko ko išta pita, pogotovo u Kini i Rusiji). SAD je izvršila nebrojene invazije na suverene države i organizovala vojne pučeve širom sveta (Sagan ih je nabrojao više od 130), Rusija – da ne ponavljamo. A Kina svojim državljanima određuje i broj dece koju smeju da imaju! Setimo se Čaušeskua, koji je svojevremeno naredio svakoj Rumunki da ima barem petoro dece. Da li, dakle, sada i EU želi da izigrava svetskog (pokvarenog) policajca?

Evropska unija, kao i svaki entitet ujedinjenja, jedinstva, naspram konflikta i rata, zamišljena je kao pozitivna instanca. I sama krilatica EU zvuči tako – in varietate concordia. Sa Lisabonskim sporazumom većina pozitivnog pada u vodu. Ukoliko je, pak, to tako teško primetiti i u samoj Uniji, u Srbiji, gde se svaka kritika EU svrstava u nećemo u EU grupaciju, ovaj tekst možda je u potpunosti beskoristan, a čini se i da prosečni čitalac i politički analitičar (kojih ima kao pleve) sam tekst i ne čitaju, već samo pokušavaju da ga svrstaju u jedan od dva tabora. Da pomognemo – Srbiji je još uvek mesto u Uniji, samo što se za EU treba boriti i u okviru nje same. Treba je kritikovati, stavljati pod lupu neprestano, kao uostalom i svaki drugi element funkcionisanja države, vlasti, legislative.