Foto: Privatna arhivaSnishodljivi i podanički karakter prema vlasti u Srbiji posledica je polumilenijumskog ropstva srpskog naroda pod Osmanlijama. A bahato i besprizorno, iliti autoritarističko, ponašanje vlasti koje su upravljale Srbijom od oslobađanja od turskog jarma do danas, takođe je posledica tog ropstva i neverovatne crkvene maksime da „svaka vlast dolazi od Boga“.
Terorom, preveravanjem silom ili nuđenjem privilegija, „pravima prvih noćiju“ aga, begova, spahija, paša i raznih njihovih prišipetlji, masovnom otimačinom dečaka i njihovim deportovanjem u svoje vojne logore radi dril-preobražavanja u svoje robokap-janičare, te plenidbom imovine, eliminisanjem škola sa porobljenog prostora i jarosnim lomljenjem „svake kičme“ koja se pred Osmanlijama nije uvek savijala onoliko koliko su oni smatrali da je dovoljno, maloazijski zavojevači su od značajnog dela pripadnika srpskog društva stvorili osobe ameboidnog karaktera, spremne da se lako i bespogovorno prilagođavaju zahtevima i načinu života okupacionih vlasti do te mere da su mogli svojim robovlasnicima da „osećaju krvnu grupu“, predviđaju njihove zahteve i ispunjavaju ih pre nego što su bili izrečeni.
Pošto su osvajači proterani u Malu Aziju, bilo je za očekivanje da će ameboidna komponenta karaktera polako iščileti iz seosko-građanske populacije i da će većina povratiti i/ili izgraditi izgubljene atribute čvrstine i samopoštovanja, što bi se i desilo da nove vlasti nisu nastavile, uz manja ili veća odstupanja, da učvršćuju za njih slatki sultansko-pašinsko-begovsko-aginsko-spahijski sistem upravljanja obnovljenom Srbijom, koji je od svih zahtevao pokornost i ponašanje po principu „veži konja gde ti gazda kaže“ i „jezik da imaš, al´ usta da nemaš“.
Ipak, na obnovljenu Srbiju rasli su uticaji srednjeevropskih i zapadnih kraljevina, pa osmanlijsko seme odnosa u društvu nije moglo u potpunosti da se rascveta.
Ali su novi srpski vlastodršci nastojali da građane drže u klimoglavom „živ mi bogami, jeste, tako je – klimoglavom evet efendijskom stanju“, što je dobar broj stanovnika po inerciji prihvatao i za to bio „nagrađivan“ raznim beneficijama. Ljudi sa kičmom za vlastodršce nisu bili dobro došli ni tada, kao što nisu ni sada.
Evet-efendijski deo populacije, zbog privilegija, straha od promena i sl., podržavao je vlastodršce i nijihove ekipe sve dok, zbog raznih okolnosti, ne bi bilo očigledno da „odlaze pod led“, a onda je za relativno kratko vreme „menjao“ svoj „miris izgled i priču“, i postajao evet-efendijiski oslonac novim vlastodršcima, što je sprečavalo izgradnju demokratskih institucija i nastavak anahronih i po razvoj pogubnih sultanskih, ili kako ih sada zovu – autoritarnih vlastohlepnih struktura, koje od 1945. godine dobijaju i zavičajno-partokratske karakteristike.
Od poraza titoističke verzije sultanizma i „pobede“ i uspostavljanja takozvane demokratije u Srbiji, novoizabrane vlasti su manje ili više skriveno, „osmanlijski jahale“ građane u proseku po desetak godina.
U tim periodima oni su međusobno suprotstavljali građane jedne drugima, pljačkale državne i društvene resurse, upropaštavale školski i socijalni sistem, „gradile“ državne institucije koje nisu imale gotovo nikakav uticaj na realan život, podsticale nacionalistička paradiranja, svađe i sukobe sa okruženjem i svetom i gubile kontrolu nad državnim teritorijama.
Smena svake srpske vlasti dešavala se onda kada je zbog upuvanosti klimoglavog ambijenta životni prostor postajao veoma neuslovan, čak i za evet-efendijski deo srpske populacije.
U nastojanju da sebi i potomcima obezbede prozračniju političko-privrednu klimu, koristoljubivi klimoglavi evet-efendijski rojevi, tada bi počeli da izleću iz dotadašnjih „političko-privrednih“ struktura i traže nove, ili svežije, „sultane, paše i begove“ da uz njih nastave svoju klimoglavo-koristoljubivu misiju dok se i oni ne upuvaju.
Ti, za sada, uspostavljeni desetogodišnji ciklusi preleta rojeva „evet-efendija“ izazivali su velike potrese unutar srpske države i društva, koji su stupali u nekontrolisane rezonance sa manjim, ali ne i zanemarljivim, drugim podrhtavanjima društva, što je izazivalo krunjenje svega u Srbiji i njeno stalno propadanje.
Oni koji se razumeju u dinamiku procesa tvrde da bi se ta ciklična razaranja Srbije i resuspostavljanja neoosmanlijskog vladalačkog koncepta, mogla zaustaviti samo njenim vezivanjem za neku društvenu strukturu sa znatno većom masom, kao što je to, naprimer, Evropska unija.
Autor je inženjer
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
