EU mandat za „bračni ugovor“ s Moskvom

Brisel je, najzad, dobio mandat za početak pregovora s Moskvom o novom sporazumu o strateškom partnerstvu: 26. maja taj mandat je utvrdio Savet Evropske unije na nivou ministara inostranih poslova. Pregovori će početi tačno kroz mesec dana, na redovnom samitu Rusija – Evropska unija, koji će se ovog puta održati u Hanti-Mansijsku 26. i 27. juna. Uzgred rečeno, to egzotično mesto ne samo za Evropu nego i za mnoge Ruse, predstavljeno je u Briselu samo tri dana pre nego što je Evropskoj komisiji dat mandat za pregovore. Burni razvoj tog autonomnog okruga Rusije ostavio je snažne impresije.
Ali sama činjenica da je mandat već dobijen nipošto ne znači da će od Hanti-Mansijska u našim odnosima sa Evropskom unijom krenuti sve sama jedra, bez bilo kakvih kotvi. Pregovori o novom partnerstvu i ratifikacija svakog novog dokumenta, a on treba da bude odobren od strane svih 27 država, mogu potrajati i nekoliko godina. Većina eksperata u Briselu smatra da je ministar inostranih poslova Francuske Bernar Kušner veoma požurio kada je izjavio da će na to biti utrošeno izmedju 12 i 18 meseci.
Kamenje pod točkove pregovora najverovatnije neće padati iz ruku evropskih starosedelaca, već iz ruku „novih Evropljana“, zemalja istočne Evrope i Pribaltika. Od njih se u poslednje vreme i formirala glavna „bloker-partija“ za sve inicijative koje se odnose na razvoj odnosa izmedju Velike Evrope i njenog „ruskog suseda“. U principu, bez njih bismo mi odavno već, najverovatnije, poradili na dokumentu, pa možda čak i potpisali takav sporazum.
Najpre je veto na pregovore skoro godinu podržavala Poljska, pošto je Rusija odbila da 2005. kupuje od nje švercovanu svinjetinu. Sve do sredine maja davanje mandata je blokirala Litvanija, koja je zahtevala da se „kazni“ Moskva zbog „zamrznutih konflikata u Gruziji i Moldaviji i za „predugi remont“ ruskog dela naftovoda Prijateljstvo u njenom Mažejkjajskom naftnom kombinatu. Da bi nekako umirio Viljnus Brisel je morao mandatu pridodati čak specijalni aneks u kome je podvučeno njegovo posebno mišljenje o tim istim „zamrznutim konfliktima“. Taj dodatak nema nekakvu veću težinu sem što Litvaniji daje „pravo na zavlačenje“ – mogućnost da to pitanje pokrene kad god joj se prohte.
U principu, odnos „odraslih Evropljana“ i pozicija postkomunističkih, malih zemalja EU, koje su se već izveštile da barataju svojim vetom kao elektrošokom u gomili, već su poprimili izvesnu ambivalentnost – oni istovremeno i iritiraju Brisel, a i mogu i te kako poslužiti. U teškim pregovorima „antiruska žestina“ novopridruženih uvek može biti iskorišćena da se jače pritisne partner.
Sada se, doduše, radi o drugačijoj Rusiji, pa Brisel, Baltik ili bilo ko drugi sa njom moraju i komunicirati sasvim drugačije. Sada je reč o Rusiji kojoj je već dozlogrdilo da je stalno podvrgavaju ekspertizama kako bi dokazali da li je ona genetski prilagodljiva demokratiji, ili proverili njenu evropsku identičnost. I to pre svega na inicijativu onih koji takvu identičnost ni sami još nisu stekli. Ministar inostranih poslova Poljske Radoslav Sikorski je, na primer, u Briselu izjavio: „Problemi sa pregovorima neizbežno će iskrsnuti. Mi smatramo da Rusija treba da bude kao mi, i da mnogi Rusi žele da budu normalan deo severne polulopte u širem Zapadu“. Teško je čak i rastumačiti šta je on hteo da kaže, ali u svakom slučaju ne zvuči baš ohrabrujuće.
Podsetimo da će se na pregovorima razgovarati o novom sporazumu o partnerstvu i saradnji izmedju Rusije i Evropske unije, u zamenu za sporazum koji je stupio na snagu 1997. Taj sporazum je potpisao još Boris Jeljcin na Krfu 1994, ali je njegovo stupanje na snagu odgađano zbog rata u Čečeniji, pa je sporazum zaključila već druga Rusija, sa drugom Evropskom unijom. Mi smo još bili u „reanimaciji“ posle raspada SSSR, pa smo tada pristali na nešto što nam danas ne bi ni palo na pamet.
Važnost tog sporazuma istekla je decembra 2007, pa je on produžen na još godinu dana. I taj sporazum je takav da se on može produžavati do beskonačnosti, ili dozvoliti da bezbolno po sve strane sasvim iščili. Mi možemo trgovati sa svakom članicom Evropske unije i bez sporazuma. On je pre svega potreban Evropi, koja želi da u novom sporazumu reguliše sve aspekte našeg „suživota“, ne samo biznis već i bezbednost, kulturu, politiku, pravne aspekte, građanska prava, poštovanje zakona itd. Uopšte uzev, da se sačini nekakav „bračni ugovor“, u kojem će svakim paragrafom biti propisano sve šta strane mogu, a šta ne mogu. Brisel možemo i razumeti. Na kraju krajeva, njemu nije svejedno kako će se urediti odnosi sa jedinim svetskim „energetskim supergigantom“.
Ali je i za Rusiju važan ne samo i ne toliko novi sporazum, napisan drugačijim mastilom za „hramajućeg giganta“, koji se može, a možda i ne može, pripustiti opšteevropskim vrednostima. Na primer, Margo Lajt, profesor uticajne Londonske ekonomske škole veruje da je „Rusija već izašla iz uzrasta kada je te vrednosti određivala isključivo Evropska unija, a potom ih odozgo spuštala obaveznom ruskom konzumentu. Rusija sada insistira na koncepciji opštih interesa, a to je savršeno drugačiji nivo partnerstva“.
Najinteresantnije je, svakako, to što se za nove odnose sa Rusijom sada već zalažu ne jednostavno starci Evropske unije već i zemlje koje se ranije nipošto nisu mogle sumnjičiti za proruske simpatije. U Britaniji je, na primer, uoči briselske odluke, odjednom objavljen izveštaj nekolicine bivših ambasadora Ujedinjenog Kraljevstva u Moskvi za potrebe komiteta za poslove Evropske unije palate lordova.