Evo nas, apsurdnih ljudi

Godine Borislava Pekića pojeli su skakavci, on je govorio iz zatvorske ćelije, zarobljen, nevin, među zločincima ili slobodoumnim ljudima, zavisno od toga iz kakve ideološke pozicije govorimo, a za godine o kojima piše Vladimir Jokić, odgovorni su slobodni ljudi u demokratskom uređenju, ili kako bi rekao De Gol u sistemu koji nije savršen ali za njega još uvek nismo našli bolji. Ili prikladnije, rečima autora: „Zbrka prava koja će za mase ostati večno nedostupna, jer se njima niko neće znati služiti“. Divan primer, jeste slučaj Srbije, moramo priznati. Dakle, pisao je iz pozicije građanina demokratske Srbije, sa večno živim klicama autokratskih režima.

Knjigu čini oko 200 tekstova objavljenih tokom protekle decenije. Čine je izvrsne satirične priče, uklopljene u vrlo vešto vođene dramske dijaloge ili monologe, sa simboličnim naslovima koji su najčešće doslovno preuzimani iz dela stranih i domaćih dramskih pisaca. Toga je najviše. Pitanje je da li autor u onim pričama u kojima koristi monologe, svedoči o potpunom autizmu društva koje ne želi da sasluša pojedince, već se oni njemu obraćaju u formi pisama, domaćih zadataka, kajrona na televizijskim ekranima, u formi prostog ispovedanja kao što to čine junaci Jokićeve satire.

Pokušajmo sada da odgovorimo na pitanje, otkud potreba za dramskom formom i otkud aluzije na već poznata dela. Dramska forma uvek je tu da sugeriše na nekakav sukob, večni polaritet, dobro i zlo. Tradicionalna dramska forma ne trpi sklad, u njoj sve kipi od strasti, uzbuđenja i plača, to je i ovde slučaj. Junaci Jokićeve satire tragični su likovi naše društvene stvarnosti. Oni se sukobljavaju sa sobom ili sa drugima. Dramska forma je tu da sugeriše na svet koji nikad ne stoji, uvek se menja, ali svojim menjanjem takođe sebe nepobitno potvrđuje. Upućivanje naslova na već poznata dramska dela govori o sveopštoj univerzalnosti, što sasvim izvesno ova knjiga i jeste, iscrpna studija o zaboravljenom moralu, o izgubljenim godinama i o greškama koje se stalno na isti način ponavljaju.

Mnoge scene ove knjige sasvim neizostavno podsećaju na Domanovićevu Stradiju, a akteri Jokićevih priča na ministre junačke, viteške zemlje kojom teče krv slavnih pradedova i u kojoj ima puno svinja, ministara, budalaština i ordenja. Domanović se u skladu sa režimom u kojem se našao služio alegorijom u prikazivanju, Jokić eksplicitno navodi imena ministara, budalaština, ordenja i žirafa. On ih imenom i prezimenom navodi, a kad pokuša likovima da da druga imena, onda mu verni čitalac iz priče Ribanje i ribarsko prigovaranje poručuje da se „vrati izvornim principima i da opet popu kaže pop, a bobu bob“. Taj naturalistički veran način prikazivanja stvarnosti, i često groteskno izvođen humor i prikazan život, najavljuje Vladimira Jokića kao pisca koji duboko ljudski i satirično detektivski razume čitav narod i ne voli ministre.

Jezik ove zbirke tekstova običan je, lišen svake pretencioznosti u izrazu, na momente čak i uspešno liričan, na momente pesnički. Ovo je jezik kojima govore ljude, a ne jezik kojima se pišu knjige, ali misli koje su njime izražene jesu misli iz uspešnih knjiga, a ne narodske floskule o svakodnevnim problemima. Tu i jeste uspeh istinske satire, a ova to svakako i jeste. Ljudi u Jolićevim pričama ispunjavaju Kamijev zadatak apsurdnog čoveka. Kami doslovno kaže da ni pojedinac, ni stvarnost nisu pojedinačno apsurdni, već da je njihov sukob i dodir apsurdan. Isto tako kaže da se u definiciji apsurdnog čoveka nalazi to da se sve njegove radnje mere sopstvenom jalovošću. Takav je i veliki broj Jokićevih junaka. Oni govore o visokoj politici, koliko god da se tu može uspostavljati vrednosni kriterijum, visoko-nisko, oni se bavi svetskim poretkom, brane suverenitet i teritorijalni integritet srpskih zemalja, oni su junaci koji na konstataciju da nemaju ručka, da im je odsečena struja, da nemaju benzina, odgovaraju pitanjima: Je l’ se Karleuša vratila sa Maldiva? Šta li doručkuje Ratko Mladić? Kad počinje Farma? Eto ih, apsurdni ljudi ili, bolje rečeno, evo nas apsurdnih ljudi.

A gde je i šta je ta Srbija o kojoj piše Vladimir Jokić, najbolji odgovor je u citatu iz knjige koji izgovara Makijaveli na Monteskjeovo pitanje: Ko su Srbi? „Srbi su ponizni pred silom, nemilosrdni pred slabošću, neumoljivi kad je reč o pogrešci, a puni praštanja kad se radi o zločinu, nesposobni podnositi ograde za sebe i za druge, strpljivi do patnje pri podnošenju svekolikog nasilja svojih, ruše sve u nastupima besa, a predaju se gospodarima kojima praštaju nepravde i nasilja koje su trpeli, trpe i trpeće“. Najviše na kraju smeta ovaj futur, „trpeće“. To govori o izvesnoj nepopravljivosti i nemogućnosti za traženjem drugačijih modela življenja. Jokić konstatuje pojave i tu staje, retko gde imamo neku vrstu saveta, nade, želje. Svi su izgubljeni u nekakvoj potpunoj apatiji pod budnim okom Velikog brata, koji ih drži u nekakvom kondenzovanom prostoru, zarobljenom vremenu, osuđene jedne na druge.

Srbija Vladimira Jokića jeste Srbija „nebeskog naroda“, Aristotela iz Ritopeka, Homera Lajkovačkog, Ramzesa Mioničkog, Šekspira Dorćolca, to je Srbija u kojoj predsednik gladni narod poziva na optimizam, poručujući mu veselo, veselo, veselo! Taman kao u drevnoj Sparti, samo bez hleba, a uz mnogo igara. U njoj nema nade i nema pozitivnih likova. Svi su isti.

Jokić je svojom knjigom Decenija: Godine koje smo pojeli skakavci predočio jednu neverovatnu i vrlo izvesnu stvarnost, stvarnost koja je gorka i u kojoj nema dobrih ljudi. Može li se ovo okarakterisati kao pesimizam ili kao objektivnos? Jokić konstatuje sveopšte stanje nihilizma u društvu, ali ne poziva na „prevrednovanje svih vrednosti“, zato što se možda i ne može više tako, potrebno je nešto mnogo jače što će nas probuditi. Zapitajmo se da li smo to samo i isključivo mi.