Evolucija opijuma – romantičarskog narkotičkog sirupa

Kits, Bajron i Šeli uzimali su laudanum u različitim periodima života, i kao sredstvo za ublažavanje fizičkog bola, i kao stabilizator raspoloženja, ali njihova dela ne ukazuju na neko posebno zanimanje za ovu drogu – daleko su poetskije bili raspoloženi prema raznim alkoholnim napicima.

Kako beleži britanska istoričarka medicine Virdžinija Beridž, na osnovu detaljno dokumentovanih činjenica iz života ovih pesnika, vidi se jasno da su koristili opijum. Na početku XIX veka žene su uzimale opijum iz istog razloga iz kog se, u naše vreme, valijum i drugi sedativi prepisuju kao sredstva za smirenje. Jedan prikaz upotrebe opijuma, iz XIX veka, ukazuje na to da su 60-70 procenata konzumenata opijuma bile žene. Tokom ovog perioda postojao je jedan impozantan broj žena koje su pisale pesme o opijumu.

Jedna od prvih među njima bila je Meri Perdita Robinson, glumica koja se u srednjim godinama okrenula opijumu zbog reumatizma. Ona je svoju pesmu The Maniac izdiktirala svojoj kćeri jedne noći, 1791, pošto je uzela dozu laudanuma – „oči su joj se sklopile, zbog stupora koji opijum često izaziva, i počela je da ponavlja reči poput osobe koja govori u snu“. Poznavala je Kolridža i De Kvinsija, i moguće je, s obzirom na Kolridžovu reputaciju plagijatora, da je opis sastavljanja Kubla kana, koji je 1816. propratio pesmu, potekao od nje.

„Besmrtni apotekar“

Kolridž i De Kvinsi bili su, naravno, najpoznatiji uživaoci romantičarskih narkotičkih sirupa. Iako su se obojica pridržavala brunonijskog gledišta o opijumu kao stimulansu, Braun je za njih bio daleko manje značajan od nemačkih filozofa. A opet, iako su i Kolridž i De Kvinsi sebe videli kao filozofe, svoja filozofska interesovanja koristili su da bi stvorili književni kontekst upotrebe opijuma.

Evolucija opijuma u evropskoj kulturi XIX veka usledila je posle niza prelaza: od medicine ka filozofiji, od filozofije ka književnosti, od književnosti ka društvenoj mitologiji, i od mitologije ka politici, kada se opet vraća u radikalno izmenjenu medicinu, na kraju veka, zahvaljujući pokretu dekadencije i teoriji degeneracije. I Kolridž i De Kvinsi za svoje korišćenje opijuma navodili su medicinske razloge. De Kvinsi ga je prvi put probao u Londonu, u jesen 1804, kada je imao napad neuralgije (jednog od onih nejasno definisanih oboljenja koje je mučilo i njega i Kolridža, kao i mnoge posle njih).

Besmrtni apotekar koji je De Kvinsiju prodao opijum nije učinio ništa neobično. Korišćenje opijuma u Engleskoj bilo je krajnje uobičajeno na početku XIX veka, bilo da je on bio u formi pilula, dečijih sirupa, ili, u De Kvnisijevom omiljenom vidu, kao crveni rastvor opijuma, vode i alkohola poznat pod nazivom laudanum.

Iako je jasno da je on opijum počeo da koristi u nekom trenutku sedamdesetih godina XIX veka, Kolridž je tvrdio da je počeo 1800, tokom napada reume, dok je boravio u Kenzviku, u Jezerskoj oblasti: „Rekao bih da sam tu Jezivu naviku razvio iz neznanja. Bio sam vezan za krevet više meseci zbog otoka u kolenima – u jednom medicinskom časopisu, na nesreću, naišao sam na tekst o leku koji se koristio u sličnim slučajevima (ili se to samo meni tako činilo), tako što se laudanum utrljava u kožu i istovremeno uzima oralno u određenoj dozi – delovao je bez greške, bilo je to čudo! – oporavili su mi se udovi, popravili su mi se apetit i raspoloženje – i to je tako trajalo gotovo dve nedelje – konačno, kad su se efekti stimulansa povukli – tegobe su se vratile… dovoljno će biti da kažem da je učinak koji se stvorio delovao na mene zbog Užasa i Prestravljenosti od BOLA i iznenadne Smrti, a ne (tako mi Bog pomogao!) zbog bilo kakvog izazova Zadovoljstva, ili očekivanja i želje da podstakne prijatne Senzacije“.

U to vreme Kolridž je koristio proizvod sličan laudanumu, preparat pod nazivom Kendal Black Drop, čije je dejstvo bilo dvostruko ili trostruko jače od onog koje je imao običan laudanum, i da je samim tim verovatno razvijao i veću zavisnost – što bi moglo poslužiti i kao razlog za De Kvinsijevu zavisnost od opijuma u vreme kad se preselio u Jezersku oblast.

Nakon 1800, Kolridž je opijum koristio sve do smrti, 1834. godine. On je dugo bio ubeđen da opijum na njega deluje kao lek, uprkos protestima njegove supruge i prijatelja. Vordsvort, koji sud o tome nije doneo unapred, suočio je Kolridža s ovim pitanjem tokom neveselog zajedničkog puta u Škotsku, 1804, ali bez uspeha. Iste godine, Kolridž je otputovao na Mediteran pokušavajući da se oslobodi navike da uzima opijum.

Po rečima Roberta Saudija, u nekim periodima tokom narednih decenija, Kolridž je uzimao i do pola litra laudanuma dnevno. Postalo mu je jasnije na koje načine opijum utiče na simptome različitih bolesti koje je imao, mada mu to nije pomoglo da se od njega odvikne. Borio se da konzumiranje laudanuma drži pod kontrolom, čak je išao dotle da je uposlio čoveka koji bi ga sprečio da uđe u bilo koju apoteku ako bi to pokušao. Godine 1816, useljava se u kuću u Hajgejtu, u Londonu, sa svojim budućim biografom dr Džejmsom Gilmanom, koji je bio odgovoran za regulisanje doza. Ipak, dvadesetih godina XIX veka, kupio je dodatne količine laudanuma od jednog apotekara, kao dodatak propisanim dozama.

Laudanum mi omogućava odmor, ali ne i san

Postojao je period krajem devedesetih godina XVIII veka, kada je Kolridž iskazivao umereni entuzijazam u pogledu opijuma. U pismu napisanom 1798, izjavio je: „Laudanum mi omogućava odmor, ali ne i san; ali Ti, uveren sam, znaš koliko je taj odmor božanstven – koliko je očaravajuće to mesto, zeleno mesto s fontanama, i cvećem, i drvećem, u samom središtu peščane pustoši.“

A u jednom drugom pismu, napisanom godinu dana ranije, kaže: „Moj um kao da pati zato što čezne da sagleda i spozna nešto veliko – nešto što je jedno i nedeljivo, i samo s verom u tako nešto – stene ili vodopadi, planine i pećine, pružaju mi osećaj uzvišenog ili veličanstvenog! Ali s tom verom sve stvari oponašaju beskonačnost!…

Retko se desi da uzdignem i produhovim svoj intelekt do ovih visina – a nekad se pridržavam bramanskog kreda i kažem: Bolje je sedeti nego stajati, bolje je ležati nego sedeti, bolje je spavati nego budan biti – ali Smrt je najbolja od svega! I želeo bih, poput indijskog Višne, da plutam beskrajnim okeanom obgrljen cvetom Lotosa, i da se budim jednom u million godina, na nekoliko minuta – samo da bih saznao da ću još milion godina spavati“.

Oba ova odlomka napisana su 1797-98. kada je Kolridž živeo u Neder Stouviju, u Somersetu, čitao Spinozu i pio laudanum. U oba slučaja, te slike, sa svojim topografijama i orijentalnim referencama, veoma podsećaju na Kubla kana. Protezanje i oblikovanje ogromnih perioda u blokove koji se okončavaju samo da bi bili ponovo započeti, mogli bi se odnositi na anticipiranje uživaoca opijuma (a i na one koji piju) na uzimanje sledeće doze.

Kolridž je planirao da napiše jednu spinozističku pesmu, Veliki rad: Ovako bi počela / Krenuo bih na hodočašće do vrelog peska Arabije, ili &c&c da pronađem Čoveka koji će mi objasniti da može postojati jedno, da postoji beskrajno Opažanje – ali da mora postojati jedno, ne kao napeta unija već kao Apsolutno Jedinstvo, za &c65

Moli Lefebjur piše da je Kolridž, kao i mnogi romantičari, prolazio kroz fazu entuzijazma kad je Spinoza u pitanju, jer su u njemu videli način modelovanja jedinstva uma i kosmosa. Kod Kolridža je taj entuzijazam bio ublažen interesovanjem za Kanta, koji je zagovarao apsolutno razdvajanje uma i fenomena. Opijum, koji je oličavao orijentalnu mudrost (kao što je bio slučaj i s likom Kublaj-kana), kod Kolridža je budio nadu da može iskusiti, makar i nekako uzgred, apsolutno jedinstvo uma i sveta.

Ipak, teškoće dostizanja takvog jedinstva uočljive su čak i u Kolridžovom prethodno opisanom ekstatičnom iskustvu, kada se spinozistička percepcija beskrajnog u kosmosu pretvori u bramansko povlačenje iz fenomena u večni san i tišinu – drugim rečima, u transcendentalnu poziciju. De Kvinsi, koji je takođe najavljivao pisanje velikog traktata nalik Spinozi, bio je daleko eksplicitniji kada je o transcendentalnoj prirodi uzimanja opijuma reč. U De Kvinsijevoj viziji idealne sreće, u njegovoj kući u Jezerskoj oblasti, pokraj boce laudanuma stoji knjiga iz nemačke metafizike.

Olakšavanje bolova jeste jedna vrsta transcendencije tela. I Kolridž je, kao i mentor ser Hamfrija Dejvija, Tomas Bedouz, bio zabrinut, kako lično tako i politički, zbog ideje o olakšavanju bola. On je 1800. pisao Dejviju da ga pita da li je hirurg, ser Entoni Karlajl ikada „komunicirao s vama, ili da li je na bilo koji način objavio svoje činjenice koje se tiču Bola, a koje je pominjao kad smo bili s njim?… Želim da pročitam nešto od nekoga, što pre, o Bolu, ako ni zbog čega drugog, onda da bih posložio vlastite misli – Prethodnog meseca probijao sam se kroz pesak i močvare Zla, i telesnog očaja“.

Zanimanje za olakšavanje bolova bilo je posledica romantičarskog interesovanja za istraživanje subjektivnosti, i usred haosa Industrijske revolucije, sve veće brige za pojam javnog zdravlja. Dok je ranije bol trebalo podnositi kao znak božanske promisli, za pisce poput Šelija, u Oslobođenom Prometeju, bol je trebalo zbaciti kao jedan od okova tiranije.

Kolridžova pesma Kublaj-kan sadrži prvu ekspresiju jednog od osnovnih tropa upotrebe droge u književnosti, trop diktiranosti: osećaj da nešto neznano diktira autoru reči ili misli, a da on sam pri tome ne čini svesni napor. U uvodu koji je napisao za pesmu, Kolridž opisuje kako je posle uzimanja droge zaspao dok je čitao Perčasovo putovanje, i da je tokom sna „imao najživlje uverenje da je sigurno sročio nekih dve ili tri stotine stihova; ako se to uopšte može tako nazvati jer su mi slike nadolazile kao da su stvarne“. Kad se probudio, počeo je da zapisuje ono čega se sećao, a u tome ga je prekinuo čuveni Čovek iz Porloka. Ovakav scenario nije redak kod pisaca koji su uzimali opijum.

Otrov – uništitelj slobodne volje

Valter Skot, još jedan veliki uživalac narkotika iz doba romantizma, koristio je opijum jer je imao bolove u abdomenu zbog kojih je rikao kao bik, po rečima njegovog pomoćnika kome je diktirao svoja dela. Kad je čitao rukopis svog romana Nevesta od Lamermura (1819), tvrdio je da nije mogao da prepozna niti jedan lik, događaj ni dijalog iz njega. U skorijem periodu, Barouz je u uvodu za vlastitu knjigu zabeležio da nema „tačnog sećanja na svoje zapise koji su objavljeni pod naslovom Goli ručak“.

Barouz je svoju afaziju nosio poput medalje, kao antidot za pedantni estetizam. Ali za romantičare je ovo iskustvo bilo zbunjujuće. Upravo u trenutku kad su počeli da se fokusiraju na sopstvo kao na izvor stvaranja, iskusili su, bilo pomoću narkotika bilo na neki drugi način, vlastito otuđenje od tekstova koje su pisali. Opijum je postao novi mit pesničke inspiracije, ali onaj koji uznemiruje, koji je otkrio čudnu nemoć ili afaziju u psihi pisaca.

U kasnijim godinama, Kolridž se stideo zbog toga što je uzimao opijum. Veliki je broj pasaža iz njegovih pisama i svezaka u kojima opijum pominje u negativnom kontekstu. Recimo, 1814, piše Džonu Morganu: „Ima li još takvog zločina kakav je onaj koji ima veze sa krivicom, ili koji obuhvata krivicu zbog uzimanja opijuma? Da i ne govorim o nezahvalnosti prema svom tvorcu zbog protraćenog Talenta, ili nezahvalnosti prema mnogim prijateljima koji su me voleli a da ni sam ne znam zašto; ili o varvarskom zanemarivanju svoje porodice…

Zbog tog prljavog posla s Laudanumom, stotinu puta sam prevario, izigrao, ne, zapravo i svesno slagao. A opet svi ti gresi toliko odudaraju od moje prirode, da iskreno verujem da je zbog tog Otrova uništitelja slobodne volje, trebalo da budem kažnjen tako što bi me isekli na komade, umesto što sam bilo šta od ovoga učinio.

To da je opijum „otrov – uništitelj slobodne volje“ bila je novost. Najupečatljiviji aspekt Kolridžovog otvorenog pisanja o opijumu, najviše u njegovim beležnicama i pismima, jeste osećaj da je otkrivao, kroz borbu u svom telu i sa svojim telom, fenomen koji je danas poznat kao zavisnost. Ovaj koncept nije postojao početkom XIX veka (a ni ranije), tako da su formule koje je Kolridž razvio da bi objasnio svoju borbu, bile njegove vlastite. „Nije li Navika Želja Želje?“, pita on u jednoj od svezaka.

Osećaj zadovoljstva koji je Kolridž iskusio na početku, kad je pod dejstvom opijuma nastajao svet snolikih vizija za koje se činilo da ih on kontroliše, pretvorio se u užas kad je taj proces želje, potrebe, postao autonoman pa je snevač postao sluga sna. I sama želja bila je nepouzdana: „I dalje narastajuća Želja i dalje zbunjujuće gorko Iskustvo, gorko Iskustvo iza koga dalje sledi utažena Želja“. Subjekat i objekat su pomešani – „Nisam mogao znati / da li patim, ili ne“, piše on u Bolovima sna.

Opijum je ostavio ruševine od Kolridžove nade za ujedinjenjem Sopstva i Sveta. Čak i duboko intimne strukture sopstva – poput Imaginacije ili Mašte, koje su Kolridž i još neki romantičari tako silno nastojali da zaštite od sveta njutnovske mehanike – postale su otuđujuće, ili mehaničke, u smislu da su podelile sopstvo s njim samim. De Kvinsijeva sudbina bila je da sve ovo jasnije artikuliše.

Vekovna povezanost književnosti i droge dobija svoj prvi sveobuhvatan tretman u dalekosežnom delu Markusa Buna – „Put preterivanja – Povest o piscima na drogama“, koju je nedavno objavio beogradski Clio, u prevodu sa engleskog Ivane Đurić Paunović i Tanje Brkljač. Oslanjajući se na istoriju, nauku, biografiju, književnu analizu i etnografiju, Markus Bun pokazuje da je koncept korišćenja droge u osnovi interdisciplinaran i otkriva kako tek veze između različitih naučnih područja konfigurišu jedinstvenu istoriju upotrebe svake droge.

Danas, u dogovoru sa izdavačem, objavljuje jedno poglavlje iz ove knjige. Oprema je redakcijska.