Evropa, Amerika i rat protiv Irana

Američka prestonica ponovo bruji od ratnih priča, ne samo zbog najnovije „strategije za pobedu“ u Iraku već i zbog vojne akcije protiv Irana. Koliko postaje teže pronaći neku dozu racionalnosti u akcijama Bušove administracije, toliko jačaju glasine o mogućem napadu.
Hoće li Buš narediti bombardovanje i napad specijalnih snaga na Iran?
Od Bušovog obraćanja naciji krajem januara, teško da je prošao i jedan jedini dan, a da se nije dogodilo nešto u vezi sa Iranom, ili da Bušova administracija nije pribegla svojoj retoririci. Sasvim je jasno da SAD užurbano nastavljaju pripreme za vazdušne napade. Neko ekstenzivnije vojno angažovanje je teško moguće, imajući u vidu koliko su već prenapregnute američke kopnene snage.
Sukob sa Irancima u Iraku vidljivo se pojačava, a možda prikuplja snagu i na drugim mestima. Bomba namenjena Iranskoj revolucionarnoj gardi eksplodirala je nedavno na iranskoj granici sa Avganistanom. Postoje, naravno, i novi pokušaji Sjedinjenih Država da svima uteraju u glavu „dokaze“ o iranskoj pretnji koja bi mogla da opravda napad.
Je li sve to blef? Svet bi možda mogao mirno da čeka na odgovor, ali je činjenica da bi napredak iranskog nuklearnog programa i približavanje kraja mandata predsednika Buša mogli da stvore nepredviđenu sopstvenu dinamiku.
Kao i u slučaju Iraka, američka snaga može biti dovoljna da se započne rat, ali ne i da se dobije. Posledice vojne avanture u Iranu daleko bi prevazišle posledice rata u Iraku. Raditi stvari polovično iznova na Bliskom istoku bila bi najgora od mogućih opcija, loša za region i loša po njegove susede. Prvi među pogođenim susedima bila bi Evropa.
Dakle, kako je Evropa čiji su vitalni interesi u opasnosti, odgovorila na ove događaje? Britanski premijer Toni Bler se već prilagodio na novu ratobornu retoriku američke administracije. Francuski predsednik Žak Širak neoprezno je spekulisao da Iran sa jednom ili dve nuklearne bombe možda ne predstavlja ozbiljnu opasnost, imajući u vidu moguću nuklearnu odmazdu, ali su njegova razmišljanja toliko iznenadila francuske zvaničnike da su pohitali da koriguju predsednikove komentare. Nemački kancelar Angela Merkel održala je govore na konferenciji o bezbednosti koji su se dopali Americi, ali i pored toga Nemačka više voli da ostane u pozadini.
Širom Evrope izbegavanje opasnosti je izgleda zapovest dana, čak i na račun zajedničkih interesa i solidarnosti NATO. Nemačka mornarica brani libansku obalu od Hezbolaha, dok ostale evropske nacije nose najveći teret mirovne misije na terenu u Libanu. U Avganistanu, Nemačka koja ima jako vojno prisustvo na severu, ostala je gluva na pozive za pomoć kanadskog saveznika koji se bori protiv oživljenih talibana na jugu. Nemačka želi sada da pošalje nekoliko aviona tipa „tornado“ u izviđačke svrhe – bolje išta nego nitša, ali ne i mnogo.
U smislu bezbednosne politike, Evropa stagnira, ako i ne nazaduje i to u trenutku kad je jedinstvo potrebnije nego ikad pre. Velika trojka Evrope – a Nemačka kao trenutni predsedavajući EU posebno – mora da pronađe način da deluje zajdenički kad je reč o stvarima bezbednosti. Ukoliko to ne uradi, Evropa će jednostavno prestati da bude važna kad stvari krenu neželjenim tokom. A stvari su vreć krenule u tom pravcu u Iranu i u Persijkom zalivu.
Ako Iran treba da bude napadnut ove godine, posledice će na prvom mestu snositi region, ali i Evropa kao neposredni zapadni sused – a posledice će se osećati veoma dugo. U stvari, Evropa će morati da plaća deo cene ako Iran preovlada i postane nuklearna sila. Prema tome, stari kontinent je mnogo toga stavio na kocku.
Preciznije rečeno, u opasnosti su dva najvažnija bezbednosna interesa EU: izbegavanje rata protiv Irana i sprečavanje Irana da postane nuklearna sila. Ta dva očigledno suprotstavljena interesa mogu da se pomire i pretoče u zajedničku strategiju usvajanjem prilaza u tri pravca, zasnovanog na efikasnoj izolaciji, efektivnom zadržavanju i direktnim pregovorima.
Evropljani – predvođeni Merkelovom, Blerom i Širakom – treba da se dogovore da uvere SAD da su spremni da plate visoku, verovatno veoma visoku, ekonomsku cenu preduzimanja odlučne akcije u jačanju sankcija protiv Irana. Ali, tako nešto treba da ponude samo pod dva striktna preduslova: da se voijna opcija skloni sa stola i da sve umešane strane – uključujući i SAD – uđu u direktne pregovore sa Iranom.
Politika izolacije vezana za direktne pregovore bila bi ojačana zajedničkom strategijom prema Siriji, usmerenom ne na „menjanje režima“ već „menjanje koalicije“, a to je odvući Siriju od bliskog savezništva sa Iranom.
Bilo je veoma ispravno i važno što se Savet ministara inostranih poslova EU dogovorio da uvede sankcije Iranu. Suočena za pretnjom finansijskih sankcija, iranska politička elita je sve više shvatala kolika je cena kursa konfrontacije. Imperativ je da se ovaj proces unapredi na odlučan način, a da se istovremeno odbaci vojni avanturizam.
Na Evropi je da spreči dva najgora razvoja u Iranu – rat i nuklearno naoružavanje – zajedničkim delovanjem i odlučnošću. Vitalni evropski i transatlantski interesi su u opasnosti. To je, prema tome, evropska odgovornost – a naročito Nemačke kao predsedavajućeg EU – da se deluje sada.