Evropa bez Amerike može biti neka lepša budućnost

Umesto da su sklonjeni, sakriveni. Naš narod, onaj koji nije kriv, koji nije učestvovao, a to je ipak većina, posmatra parade, hvalisanja, predstavljanja onih koji su činili ratne zločine i dobijaju podršku da je tako trebalo i da će tako verovatno trebati. To su stvari koje imaju ne samo svoju istoriju, već i svoju budućnost. Da li je Srbija toga svesna, teško mogu da kažem – priča za Danas poslednji živi narodni heroj u Srbiji, general-pukovnik Petar Matić Dule koji je danas, 6. jula, napunio sto godina.

Matić je rođen u Irigu. Član KPJ postao je 1940, Drugi svetski rat je proveo u partizanima, potom je završio vojnu akademiju u Sovjetskom Savezu. Narednih decenija obavljao je različite dužnosti u JNA, bio je i na političkim funkcijama do sukoba sa novim rukovodstvom Srbije 1988.

* Nedavno se navršilo 40 godina od smrti Josipa Broza Tita. Izgleda da je Tito danas najmanje poštovan u Srbiji u odnosu na druge bivše jugoslovenske republike u kojima mu se ponovo podižu spomenici, a ima i političkih stranaka koje se pozivaju na njega. Zašto je to tako?

– Mislim da je Srbija ušla u tu zajednicu i u prvoj kraljevskoj i drugoj socijalističkoj fazi na način kojim nije bila zadovoljna. Da li je osnovano to što je nezadovoljna drugo je pitanje. Iz te činjenice proizlaze svi drugi problemi, pa i odbojnost prema Titu. Tito je u stvari respektovao Srbiju zbog njene istorije, zbog Prvog svetskog rata u kojem je doživela i pobedu i katastrofu, tako da je to nerazumno. Kad se uzme u celini period Tita u Jugoslaviji i za vreme i posle rata razloga ozbiljnih za mržnju prema Titu apsolutno nema. On nije slučajno sahranjen u Beogradu. Na kraju je došlo do toga da je on kriv za sve nepravilnosti i za sve što se dešava. Mislim da je to krajnje neopravdano, da je to ispolitizirana koncepcija. Srbija, kao i sve male zemlje, nema velikog značaja, a ima velike mogućnosti da napravi rđave stvari. Kad se pogleda ceo period rata i posle rata, Tito je izvanredan čovek, njegova ličnost, njegovi postupci, politički dometi.

* Da li ta omraženost karakteristična samo za političke elite, s obzirom na to da je u vreme SFRJ najveći broj ljudi u Srbiji živeo bolje nego ikada pre, a pitanje je hoće li u budućnosti dostići bar približno takav standard?

– Teško je reći da je to samo elita. Elita je jezgro koje određuje pravce razmišljanja i ocenjivanja, a narod je povodljiv. Teško je to razumeti. To je posledica činjenice da Srbija nije ostvarila neke svoje imperijalne planove, iako nema smisla da se govori o imperijalnim planovima (smeh) jer je Srbija mala zemlja. Ali u stvari, to jeste tako.

* Mislite da i danas ima takvih planova?

– Kako da nema. To je neverovatno. Današnji sistem u Srbiji je možda dokaz i model. Imam običaj da kažem da je narod kvarljiva roba. Ako upoređujemo kako se živelo u socijalističkoj Jugoslaviji – iako ona još nije bila ni celovito oblikovana i ekonomski osposobljena, ali je stvaralački pokazala šta se može udruženo i šta smo sve postigli – to za jedan deo nacionalista u Srbiji, za obrazovane intelektualne grupe ne važi. Oni imaju neke svoje neodsanjane planove na kojima se gradi sve – politika, zločin i sve što nije prihvatljivo za moderna društva i uže i šire zajednice koje žive sa Srbijom i oko Srbije.

* „Radimo kao da ćemo 100 godina živeti, a pripremamo se kao da će rat izbiti sutra“, rekao je Tito. Danas kao da je isključena mogućnost rata, ako je i ima onda je rat navodno negde daleko. Kako gledate na te promene kao stogodišnjak i oficir?

– To je jedno od centralnih životnih pitanja – šta će biti sutra i šta mi to danas radimo. Ja mislim da se sprema rat, iako verujem da rata dok se ne promeni odnos snaga u sferi nuklearnog naoružanja kojima raspolažu SAD i njihovi saveznici i Rusija verovatno neće biti globalno. Mislim da se mala pažnja poklanja našoj nedavnoj prošlosti i kakve je deo sveta doživeo nesreće zbog velikog Drugog svetskog rata. Karakteristično je da se o tom ratu veoma mnogo ćuti i da se formiraju, kao što je poznato, paktovi. Imam tu sreću ili nesreću da sam kao mlad čovek bio svedok razvoja politike „trećeg rajha“ i uvoda u Drugi svetski rat. Kad se to pogleda i uporedi – iako je zapadni svet demokratski sve naj naj – onda ćemo videti da je pre početka rata rajh učinio sve da brojne zemlje, srednje i male, priključi uz nemačku mašineriju. Isto se jedna po jedna zemlja pod pritiskom, pod pogrešnim procenama i raznim izgovorima priključuje NATO koji će, ako dođe do rata, biti njegov nosilac. Ako ne danas, za koju godinu ili deceniju će do toga doći ako razum ne prevlada i kod jednih i drugih.

* Da li EU može zemljama koje su nastale na razvalinama Jugoslavije da nadoknadi Jugoslaviju?

– Ne mislim da ne treba da se priključimo EU, jer mi smo evropska zemlja. U javnosti, bar našoj, prisutno je mišljenje da tamo postoji blagostanje, da će nas primiti i pomoći. Verovatno će nešto od toga i biti, ali se gubi ono glavno, a to je da će odluke o sudbini i mira i rata i ekonomskom, kulturnom i drugom razvoju donositi drugi, a ne Srbija, Hrvatska i druge male, patuljaste zemlje. Srbija se koleba između Zapada i Rusa, a na dve strane nije moguće, ili makar sada, možda u smirenijim odnosima Istoka i Zapada.

* Različite vlasti u Beogradu kao da priželjkuju spoljnopolitičko balansiranje Srbije, da ona bude u poziciji kao nekad SFRJ…

– I svet i odnos snaga se u značajnoj meri promenio, materijalno i tehnološki. Ako ima razmišljanja da mi možemo biti neka potencijalna snaga za ponavljanje Titove politike, to nije realno. Realno je ako procenimo da Zapadna Evropa neće biti nečiji eksponent i bespogovoran izvršilac Amerike… Ako se proceni da će biti velikih konflikata između Zapada – a Zapadna Evropa je dosad bila eksponent američke politike – i Istoka onda treba sami da se snalazimo koliko je moguće. Želja je da Evropa bude Evropa. Onda bi to mogla da bude neka lepša, obećavajuća budućnost. Bivša Jugoslavija je iz vatre borbe za slobodu izrasla u snažnu političku silu. Ona nije bila snažna ekonomski, vojno jedno vreme bez sumnje jeste. Jugoslavija je bila obećavajući faktor za sve male srodne narode koje je okupila. Razbijena je zato što su unutar tih zajednica postojale snažne ličnosti, pojedinci ili grupe koji su želeli da se afirmišu kao posebna država ili su bili protiv socijalističke orijentacije jugoslovenske zajednice i dobijali su ogromnu otvorenu, i naročito prikrivenu podršku zapadnog sveta. Često kad se razgovara o pokretu Draže Mihailovića u Jugoslaviji, protivnarodnom apsolutno, pominju se odlikovanja De Gola, Čerčila i Amerike, vidi se da su bila upućena kontrarevoluciji i da je Jugoslaviju trebalo srušiti. Objektivno je tako, iako oni to nisu javno rekli.

* Hoćete da kažete da je Zapad još tada težio da rascepka taj prostor?

– Da. Nikad Jugoslavija nije bila prihvatljiva. Mi ne možemo upoređivati, ne možemo tražiti u javnim nastupima nekih država prema nama i nas prema drugima onu pravu istinu oko rata, savezništva itd. Mislim da je neiskrenost bila velika, duboka.

* Kako pamtite raskol Jugoslavije sa SSSR-om 1948. godine?

– Kada je reč o odnosu prema ljudima koji su se opredelili za Kominform, optužbe nisu sporne. To je nečovečan postupak preslikan od Rusije. Ali prava istina je sledeće: treba li rušiti Jugoslaviju koja tek što je formirana i priključiti se Sovjetskom Savezu? Šta bi se desilo i da li bi bilo opravdano da jugoslovenski narodi dožive Kominform koji bi im bio nametnut preko logora, verovatno širom Rusije, da su kominformovci pobedili? Od jedne grupe od oko 50 generala, pukovnika i potpukovnika, formirana je rezervna vrhovna komanda na čelu sa Pekom Dapčevićem u slučaju da ruska oklopna armija, koja je bila u Mađarskoj napadne Jugoslaviju. Mi smo imali zadatak da na ubrzan način aktiviramo neke divizije u raspremi i obezbedimo brzu popunu aktivnih divizija koje su bile 60, 70 posto popunjene. U tom trenutku bili smo deficitarni za borbu tenkovskim snagama, a na stokovima bilo ruskih, bilo nemačkih protivtenkovskih topova bilo je nekoliko stotina. To smo aktivirali, formirali pet protivoklopnih brigada da branimo Jugoslaviju. Bukvalno nijedan obveznik koji je trebalo da dođe nije zabušio niti pobegao. Znači, vera i raspoloženje u narodu su postojali.

Teror u Sremu

– Moja majka je u Jasenovcu stradala, a otac je bio u nemačkom zatvoru. Četiri strica i nekoliko braće od strica bili su streljani 1942. Oca su pustili i umro je šest dana posle zatvora, gde je bio pola godine mučen i saslušavan. U Sremu je bio veliki teror i velika hrabrost naroda da se tom teroru odupre. Avgusta 1942. dovedena je sa Kavkaza jedna divizija da uništi naše snage u Fruškoj Gori i Sremu i ta ofanziva je trajala jedno mesec dana, a pre te ofanzive u julu i u toku ofanzive ustaški preki pokretni sud formiran u Osijeku u podfruškogorskim i svim drugim selima hapsio je i ubijao ljude. Stradalo je gotovo 2.000 ljudi. Ali ofanziva je potpuno propala – mi smo manevrom, veštinom, instinktom uspeli. Narod je stradao, bila je velika pogibelj i očekivalo se da će doći do demoralizacije, a došlo je zapravo do dizanja glave, ponosa i taj narod je nastavio borbu i kasnije stradao pojedinačno i grupno i do kraja rata izdržao ono što mnogi nisu.