Evropa je delo prevodilaca

I, dodao je, ako bismo navodili definicije, jedna bi svakako glasila ovako: Evropa je delo prevodilaca.

Ovu misao bih unekoliko radikalizovao rečima legendarnog srpskog književnog prevodioca Branimira Živojinovića: sve što u ovoj kulturi postoji – i ne samo u kulturi – stvoreno je posredstvom prevodilaca. Na tim talasnim dužnima je razmišljao i Josif Brodski, kad je napisao da je književno prevođenje otac civilizacije.

Borhes tvrdi da je svako originalno delo, na neki način, pre svega u procesu nastanka – jedna vrsta prevoda. Oktavio Paz nalazi da je prevođenje u osnovi kulture, naročito njene moderne strukture. „Naš vek je vek prevođenja“ – piše Oktavio Paz. – Ne prevodimo samo tekstove, nego i tradicije, religije, plesove, prevodimo umetnost ljubavi i kuhinje, ukratko, najrazličitije običaje i prakse.

Naravno, i ranije se prevodilo, ali nije pri tom postojala svest o tome da prevodeći menjamo ne samo ono što prevodimo, već da prevodeći ponajviše menjamo sebe. U tom smislu je prevođenje egzistencijalna nužnost, pre svega za male jezičke zajednice – uzajamno prevođenje, naročito na ovim prostorima, veoma je važan zadatak.

Od početka sam se trudio da u srpsku pisanu reč – a pisana reč je memorija svake kulture, svake civilizacije – uključim dela onih mađarskih autora s kojima sam, pre svega, osećao određenu duhovnu srodnost, i koji bi, prema mom sudu, mogli da stupe u dijalog sa srpskom književnošću.

Shodno tome, savremena mađarska književnost je bila moj svestan izbor. Trudio sam se da, stvarajući estetički relevantne prevode, a imajući na umu i razvojne tendencije srpskog duhovnog konteksta, te prevode uključim u krvotok srpske kulture. U tome sam nekad uspeo, nekad nisam.

Mađarska je razradila dobro promišljenu strategiju institucionalne podrške prevođenju mađarske književnosti na strane jezike – prevedene knjige najjeftinije i najefikasnije reprezentuju mađarsku kulturu u svetu. Srećom, postoji i kvalitetni materijal: savremena mađarska književnost je i u evropskim relacijama u samom vrhu.

Telefon. Bora Babić, direktorka i (nije od sporednog značaja!) vlasnica Akademske knjige, obaveštava me da je uvrstila u izdavački plan zbirku pesama Ota Tolnaija i da će dobiti izdavačka prava za novele Lasla Darvašija, prvog dobitnika Međunarodne književne nagrade Aleksandar Tišma. I pita koliko sam uznapredovao sa novim Vegelovim romanom Nesahranjena prošlost.

„Čitam“ – već prevedene, jednom ili dva puta za gotove proglašene tekstove: ponovo ih doterujem. poboljšavam. Od jutros je preda mnom Esterhazijev Mercedes Benz – igrokaz sa podnaslovom „istorijska revija u dva dela“. Doterujem tekst, ali opet ostaju neki žutim markirani redovi koji ostaju i dalje u „privremeno definitivnom“ statusu. Drugi „materijal“ u istom statusu jesu izabrane pesme Đerđa Petrija, bez sumnje najznačajnijeg mađarskog pesnika druge polovine 20. veka.

Sve manje vremena mi ostaje da čitam iz čistog zadovoljstva. Ako bolje razmislim, već godinama čitam samo one knjige koje su mi u mom poslu neophodne.

Posle pijace, petak počinje s Vegelovim dnevničkim beleškama. Od 1987. pročitao sam sve što je napisao, štaviše, svaku rečenicu bar dva puta.

Prevođenje treba shvatiti u što širem smislu, kao prohodnost između različitih kultura, kao dijalog različitih kultura, kao usvajanje stranog, drugog, kao vlastito preobražavanje i samorazumevanje. Uzajamno prevođenje dela nastalih na jezicima male rasprostranjenosti je zbog toga izuzetno važan zadatak, jer integracijski trendovi prete da svedu prevođenje samo na jedan jezik.

U svetskoj književnosti – koja se u geteovskom smislu sada uobličava, sada stiče svoje obrise – dela nastala na „malim“ jezicima ne ostvaruju svojoj izuzetnoj vrednosti adekvatan uticaj.

Mađarski filozof Alpar Lošonc citira Umberta Eka koji kaže na jednom mestu da metajezik Evrope nije engleski, nego – prevođenje. Iz Ekoove rečenice teško je ne osetiti kritički ton. Taj metajezik poprima habitualne forme – prevodi nas iz jednog jezika u drugi i pri tom traži značenjske podudarnosti, umirujuće analogije. Reč je etosu međuprostora koji se otelotvoruje u kretanju, o igri značenja, o raznorodnim tumačenjima tih značenja, o podsticajima da se napusti staklena bura „vlastitosti“ o onome, konačno, što neprekidno drži budnom našu svest o „drugosti“.

Dakle, u knjige zatvoreno znanje postoji, samo je ono, kao što najčešće biva, latentno. Da smo više osluškivali „druge“ a manje bili zaneseni „sobom“, da smo imali više sluha za „strance“, za „susede“, za njihova iskustva, mogli smo u većoj meri spoznati i „sebe“ i možda većina pismenih na ovim prostorima ne bi tako postala duhovnim zarobljenikom konfuznog diskursa nacionalističke ksenofobije.