Evropa u predvestfalskom stanju

Evropa će definitivno postati američki protektorat.

To nije uspelo ni jednom američkom predsedniku od kad se začela ideja o američkom prisustvu na evropskom kontinentu, a upravo je ostvaruje predsednik koga protivnici nerezonski potcenjuju nazivajući ga sleepy Joe (pospani Džo).

Taj ospani ili dosadni Džo priređuje sigurno neke od najuzbudljivijih momenata novije istorije od kraja Drugog svetskog rata koji donose svet drugačiji od onog koji smo poznavali do 24. februara.

Bajden svoju posetu najavljuje najsnažnijim bubnjevima.

U samo dva dana nazvao je Vladimira Putina „ubilačkim diktatorom“, „ratnim zločincem“ i „pravom huljom“.

Time šalje dodatna upozorenja i zaoštrava atmosferu. Državni sekretar Entoni Blinken insinuirao je da bi ruski predsednik mogao da bude optužen i za ratne zločine.

Blinken je oštar vokabular izdvojio i za Kinu.

Ko bi trebalo da izađe pred novog evropskog vladara?

Emanuel Makron i Olaf Šolc već su definisali svoje odnose sa svezapadnim predsednikom.

Obojica su prihvatila i najavila značajna povećanja budžetskih stavki za naoružanje, a takođe i nesporno američko vođstvo u ukrajinskoj krizi.

Američki predsednik donosi darove.

On dolazi sa novom milijardom dolara ratne pomoći Ukrajini i značajnim obećanjima naoružanja i vojne opreme.

Ukrajina svakodnevno ponavlja zahteve za povećanjem vojne pomoći kako bi se efikasnije branila.

POŽAR, POPLAVA I GLAD: Francuski predsednik izlazi sa apokaliptičnim scenariom: najavljuje evropski oružani sukob „visokog inteziteta“ i glad u svetu za narednih 12 do 18 meseci.

Nešto slično napomenuo je i ruski predsednik Putin.

Makron najavljuje jačanje francuskog suvereniteta i dodatno naoružavanje „jedine kredibilne vojske na kontinentu“.

Ne treba misliti da ovo sve nema veze sa nemačkom najavom ulaganja 100 milijardi evra u oružje.

Agencija Blumberg pre tri godine objavila je svoje apokaliptične scenarije za 2019. godinu.

Jedan od njih nazvan je Požar, poplava i glad: usled klimatskih promena ili klimatskih anomalija, Zemlja gubi većinu useva iz 2019. ali ista vremenska aberacija dovodi do toga da se rekordne žetve žita beleže u Rusiji, Ukrajini i SAD.

Sledeća faza Blumbergove apokalipse: na scenu stupa Putin.

On donosi odluku po kojj će, da bi zaštitio Ruse od gladovanja, izvoz žitarica biti zabranjen.

Kao rezultat toga, „cene hleba u Rusiji padaju“, ali je ceo svet uronjen u prehrambenu krizu, koja se pogoršava Putinovim naredbama da „destabilizuje Ukrajinu, još jednog izvoznika žita“.

Dalje, zbog gladi u svetu, talasi migranata zapljuskuju Evropsku uniju, koja takođe zapada u krizu.

Kina iz nekog razloga počinje da zauzima sporna ostrva u Južnom kineskom moru, a Donald Tramp hvali Putina i onda odlučuje da dokrajči planetu zabranom izvoza hrane iz Sjedinjenih Država, po ugledu na svog ruskog kolegu, čime se intenzivira globalna katastrofa.

Britanski listovi trenutno podsećaju da su cene hrane širom sveta rasle i pre zaoštravanja situacije u Ukrajini.

Kao razlozi navode se klimatska kriza i pandemija korona virusa.

Sad su ovi faktori dodali rizik od prekida setvene kampanje u Ukrajini i privremenu zabranu izvoza žitarica iz Rusije.

Ukrajina zadovoljava deset odsto svetskih zaliha pšenice i 15 odsto tržišta kukuruza.

Rusija je najveći izvoznik žitarica i jedan od lidera u izvozu semena suncokreta.

Istovremeno, 40 odsto zaliha pšenice iz crnomorskog regiona odlazi na Bliski istok i u Afriku, gde su cene hrane već naglo porasle.

„UŽAS RATA“: Makronove slike opšte propasti, upućuju da bi možda najbolje bilo kad bi pred Bajdena izašao Piter Paul Rubens.

Danas se Rubens najviše pamti kao stari majstor sa sklonošću ka mesnatim, ružičastim aktovima i baroknoj grandioznosti.

Za ovu priliku, adekvatnija bi bila slika Posledice rata, takođe poznata kao Užas rata koju je Rubens naslikao uljanim bojama između 1638-1639. godine.

Slika je bila komentar o evropskom kontinentu koji je opustošen Tridesetogodišnjim ratom, a Rubens je upotrebio brojne simbole, kako savremene tako i drevne, da prikaže jasno stanje na kontinentu.

Mars je centralna figura kompozicije i dominira prostorom.

Slike i knjige su razbacane. Pojavljuje se Janusom hram kroz čija vrata prolaze rat i mir.

Venera neuspešno pokušava da umiri Marsa, a sve simbolizuje haos i razaranja.

Slika koja je dobra analogija onome šta možda čeka buduću Evropu, mogla bi da bude jedan od razloga da Rubens pozdravi Bajdena.

Postoji i drugi razlog.

Iako ovakva shvatanja sugerišu čoveka neobuzdanog slobodarskog duha, Rubens je u stvari bio čovek kontrolisanih apetita, skromnog raspoloženja i reputacije i prepun takta i diskrecije.

Gotovo neizbežno, imajući u vidu njegovu blizinu monarsima i državnicima širom Evrope, bio je regrutovan u političku službu kao prikriveni diplomata i špijun; njegov umetnički rad je uvek mogao da pruži pokriće za njegove tajne aktivnosti.

Nije široko poznato da je upravo Rubens bio jedan od arhitekata Vestfalskih mirovnih ugovora kojima su okončani Tridesetogodišnji ratovi i kreirani principi sveta kakvog ga dosad znamo.

NJegov najznačajniji doprinos bio je sklapanje mira između tri arhineprijatelja: Španije, Engleske i Holandije.

NJegov plan bio je trojni: planirao je da sklopi mir između Španije i Engleske, sa očekivanjem da će Engleska tada primorati svog holandskog saveznika na kompromis sa Španijom.

Bilo je to pametno strateško razmišljanje, ali ne bi funkcionisalo osim ako Rubens nije mogao da ubedi Englesku i Španiju, tradicionalne neprijatelje, da se pomire.

A upravo to se i dogodilo.

Bila je to velika diplomatska pobeda jednog slikara koja je ugrađena u temelje savremenog sveta.

Evropa se danas nalazi u predvestfalskom stanju, kada se pitanje granica postavlja i pojavljuje sve izrazitije.

Jasno je da je Rusija ušla u period aktivnog menjanja pravila igre koju je Zapad stvorio nakon raspada SSSR.

Pojedini ruski eksperti obelodanjuju da, ono što bi želeli da dobiju na kraju (iako sumnjaju u to), nije reprodukcija Jalte, nego „koncert velikih sila“ koji je nastao kao rezultat Napoleonovih ratova.

To je sistem koji je Evropi dao najduži period mira i stabilnosti i koji je do detalja opisao Henri Kisindžer, a koji se zasnivao na tri imperije koje su bile garanti evropskog poretka.

Sad je jasno da Rusija još ne smatra da je rešila ovaj osnovni problem.

Zvanično, to je država naslednica Sovjetskog Saveza, tako da promena odnosa prema sovjetskom nasleđu krajem 1990-ih nije hir elita, već zasad srž ruske države.

Kakve granice treba da ima Rusija ako nije nastavak SSSR i njegove ključne republike, RSFSR?

Mnoge može da začudi mešavina kontradiktornih istorijskih perioda koji se upotrebljavaju kao argument u pojedinim slučajevima.

To je uočljivo i kod govora ruskog predsednika Putina koji se odnose na pitanja ruske državnosti.

Pitanje kombinovanja sovjetskog i antisovjetskog nasleđa nije samo pitanje prirode ruske države, to je pitanje njenih državnih granica.

Putin je u svom ovonedeljnom govoru podrobno još jednom objašnjavao motive za ulazak u rat.

„Ponavljam – nismo imali drugu varijantu za samoodbranu, za osiguravanje bezbednosti Rusije, osim izvođenja specijalne vojne operacije. I svi postavljeni zadaci, naravno, biće rešeni. Pouzdano ćemo osigurati bezbednost Rusije i našeg naroda i nikad nećemo dozvoliti da Ukrajina služi kao odskočna daska za agresivna dejstva protiv naše zemlje“.

Ono što je najvažnije, a što obeshrabruje, jeste intonacija govora ruskog predsednika, u kojoj se ne očekuje skori kraj konfrontacije Zapada i Rusije.

Ruski predsednik ne previđa skoro ukidanje sankcija, ni okončanje agresivnih akcija.

On tvrdi da se iza sadašnjeg odnosa prema Rusiji nalaze neprijateljski geopolitički ciljevi.

A među njima najvažniji je jedan: uništenje Rusije.

ZELENSKI SAVREMENI RUBENS?: Kontradiktorno ovome su znaci da u Rusiji, čini se, jača realistični pristup formi i jačini daljeg sukobljavanja sa zapadom.

Vodeći ruski ekspert za Ameriku, Aleksej Arbatov, tako je odbacio prkosni predlog Dmitrija Medvedeva da se Rusija povuče iz ugovora START 3.

Arbatov upozorava da bi takva demonstracija išla na štetu bezbednosti same Rusije.

Zbog vojno-tehničkih, a da se ne pominju ekonomski razlozi, bez ugovornih ograničenja, SAD mogu brzo da udvostruče svoje strateške snage, dok Rusija može da ih uveća samo za trećinu, upozorava Arbatov.

Čini se da poslednjih dana Moskva više ne postavlja pitanje promene vlasti i potpune kontrole ukrajinske teritorije, već zahteva priznavanje statusa Krima, Donjecka i Luganska, kao i garancije neutralnog statusa Ukrajine. Kijev takođe menja svoju poziciju: ohladio se prema ideji ulaska u NATO i spreman je da razgovara o budućnosti izgubljenih teritorija.

Ali još uvek je nejasno da li je reč o promeni strategije ili o taktičkim promenama.

Dosad su pregovori na različitim nivoima bili bezuspešni.

Kao što pokazuje balkansko iskustvo ovakvih sukoba, čak je i sporazum o prekidu vatre teško postići ako strane imaju bilo kakvu nadu da će pobediti ili bar steći prednost na bojnom polju kako bi ojačale svoju poziciju u narednim pregovorima.

Traganje za potpunim mirovnim rešenjem, stoga, moglo bi potrajati godinama.

Ko je danas evropski Rubens koji bi mogao da navede Evropu, Ameriku i Rusiju da se pomire?

Da li neko o tome uopšte razmišlja? Jedini koji je unutra, a istovremeno van, oko koga se sve kreće, ali koji ne odlučuje o svemu, jeste ukrajinski predsednik Zelenski.

Ovaj rat sasvim neočekivano je doneo njegovu afirmaciju čoveka koji je od političkog autsajdera postao poštovani ratni vođa.

Možda bi on mogao da bude savremeni evropski Rubens koji će doneti evropski mir trima silama, kad je već propustio da to učini pre nego što je rat počeo?

Nemački Štern tu dilemu vidi u formi pitanja da li je borac za slobodu koji dobija neprestane ovacije još uvek i državnik?

Prošle godine Kisindžer je pozvao Zapad, a pre svega svoje Sjedinjene Američke Države, da odustanu od „misionarske politike koja je preuzela obavezu da menja strukture vlasti širom sveta kako bi ih učinila kompatibilnim sebi“.

Umesto toga, rekao je bivši državni sekretar i savetnik za nacionalnu bezbednost, potrebno je postići „balans postojećih sila“: „Koncept dominacije samo jedne sile vodi katastrofičnom scenariju… Jedan konflikt će izmaći kontroli.“ Ono što se očekuje od svih, jeste da to ne bude ovaj konflikt. Potrebno je da se oblikuje život i za vreme kad ovacije utihnu.