Evropa uliva sve manje poverenja najsiromašnijima

Oni ne žele išta bitno da izmene u sadašnjoj Evropi iz straha da će izgubiti svoju moć i iluzornu dominaciju u briselskim poslovima. Na taj način oni sahranjuju Evropu. Čini se da ih čak ni Bregzit nije pokolebao.

Voleti Evropu znači izmeniti Evropu (12. mart 2019)

Poslednja epizoda: novi francusko-nemački takozvani Jelisejski sporazum, potpisan u januaru, predlaže stvaranje francusko-nemačke parlamentarne skupštine kako bi poslanici ove dve zemlje mogli da pregovaraju o korporativnom zakonodavstvu.

Odlična inicijativa, samo što ova skupština sa čisto konsultativnom ulogom neće imati stvarnu moć.

Ipak, mogao bi joj biti poveren zadatak da izglasava hitne mere u pogledu poreske pravde koje su nam preko potrebne.

Na primer, dosledan porez na emisiju ugljenika, kojim bi se više oporezivale velike emisije, a manje male emisije.

Trenutno se dešava upravo suprotno: u ime konkurencije i evropskih pravila oporezujemo one koji automobilom idu na posao, a oslobađamo plaćanja poreza na kerozin one koji avionom odlaze na izlet vikendom.

Francusko-nemački lideri tvrde da su zabrinuti zbog globalnog zagrevanja.

Kako misle da izdejstvuju da njihova politika tako apsurdnog oporezivanja bude prihvaćena?

Šire uzev, nema smisla gubiti vreme objašnjavajući da je nemoguće oporezivati najbogatije na nacionalnom nivou, i pritom ne predlagati ništa konkretno za usklađivanje politika na međunarodnom nivou.

Stoga, francusko-nemačka skupština takođe može biti nadležna za izglasavanje zajedničkih poreza na dobit velikih kompanija i najvećih dohodaka i bogatstava.

To je samo pitanje zdravog razuma.

U federalnoj zajednici velikih dimenzija, koja se zasniva na sporazumima o slobodnom kretanju robe, ljudi i kapitala, ima smisla centralnoj vladi dodeliti ključnu ulogu za razrezivanje poreza koji bi imali najveći redistributivni kapacitet.

U Sjedinjenim Državama, visoki progresivni porezi na dohodak i nasledstvo administriraju se prvenstveno na federalnom nivou, kao i porezi na dobit preduzeća, dok se države članice prvenstveno oslanjaju na skoro srazmerne poreze ili indirektne poreze.

U Evropi se radi obrnuto: Evropska unija reguliše PDV, ali prepušta državama da same izađu na kraj sa žestokom konkurencijom oko poreza na dobit, dohodak i bogatstvo.

Ovim je Evropa povela globalnu trku ka obaranju stopa poreza na dobit, i opredelila se za povećanje poreza siromašnijim.

Sve ovo proizlazi iz dve činjenice: da su Evropa i njene institucije izgrađene da bi raspolagale velikim tržištem i da nisu uspele da se prilagode novim izazovima.

Posledica toga je poreski sistem koji je sve više naklonjen onima sa najmobilnijim kapitalom, tako da troškovi poreske konkurencije postaju sve teže podnošljivi za srednju i radničku klasu, što možda više štetiti nego što koristiti trgovinskim integracijama.

Drugim rečima, decenijama unazad Evropa uliva sve manje poverenja najsiromašnijim, što nije odraz nekog iracionalnog straha, već je on, naprotiv, utemeljen u stvarnosti i prouzrokovan kapitalnom greškom u sistemu, koju pod hitno treba ispraviti pre nego što se ceo sistem uruši.

Međutim, nije utopija stvaranje francusko-nemačke skupštine spremne da odmah primi Italiju, Španiju i sve države koje to žele, sposobne da preduzme snažne mere u cilju ostvarivanja poreske pravde.

To bi se moglo izvesti još koliko odmah.

Države bi zajedno smanjile poreze za najsiromašnije i finansirale ekološku tranziciju.

Detaljno razrađen predlog, na kome su radili advokati i građani čitave Evrope, dobio je podršku kroz više od 100.000 potpisa.

Taj predlog se može i mora usavršiti.

Od ključne važnosti je da se svaka vlada i politički pokret javno založe za određene predloge, da prestanu da govore kako ništa nije moguće učiniti i da traže izgovore u tuđem nedelanju.

Budući da je u neposrednoj budućnosti nemoguće ubediti svih 27 članica EU, neophodno je preseći Gordijev čvor i osnovati odvojene političke institucije za mali broj zemalja, naporedo sa postojećim institucijama EU.

Trenutno, načelo jednoglasnog odlučivanja sprečava postojeće institucije da rade i sada uviđamo da nije dozvoljeno usvajanje bilo kog zajedničkog poreza.

Stoga moramo osnovati nove institucije kojima će se pridružiti i druge zemlje kada se bude dokazala njihova efikasnost.

Ako francuska i nemačka vlada odbiju promene u Evropi, to će verovatno biti zato što duboko u sebi ostaju uverene da su prednosti poreske konkurencije veće od njenih mana, ili pak da korist od tih pretumbacija ne bi bila dovoljna.

To što još uvek ne zapažaju razmere porasta nejednakosti znači da nisu shvatili duh svog vremena.

Njihov stav je bio razumljiv tokom 1990-ih, ali deset godina nakon finansijske krize iz 2008, kad uočavamo krhkost evra i Evrope, taj stav više nije održiv.

Ukoliko Evropa nije u stanju da sprovede poresku pravdu, nacionalisti će na kraju trijumfovati.

Socijalfederalizam nasuprot nacionalnom liberalizmu (11. februar 2020)

Dakle, Velika Britanija je zvanično napustila EU pre nekoliko dana.

Ne dajmo se zavarati, izbor Trampa za predsednika Sjedinjenih Država u 2016. mnogo je veća prekretnica u istoriji globalizacije.

Te dve zemlje koje su 1980-ih sa Reganom i Margaret Tačer izabrale ultraliberalizam i koje su u međuvremenu doživele najveći porast nejednakosti, tri decenije kasnije se opredeljuju za nacionalizam i povratak granicama i nacionalnom identitetu.

Ova prekretnica se može sagledati iz različitih uglova.

Na određen način izražava neuspeh reganizma i tačerizma.

Srednja i radnička klasa SAD i V. Britanije nisu doživele procvat koji je trebalo da donese potpuni liberalizam.

Vremenom, one su počele da se osećaju izrabljivano usled međunarodne konkurencije i globalnog ekonomskog sistema.

Stoga je bilo neophodno pronaći krivce.

Za Trampa krivci su meksički radnici, Kina i svi zlonamerni ljudi ostatka sveta koji su im navodno preoteli radna mesta.

Po mišljenju bregzitaša, krivi su Poljaci, EU i svi oni koji umanjuju značaj V. Britanije.

Dugoročno posmatrajući, politika komunitarizma neće rešiti nijedan od velikih problema našeg vremena, ni nejednakost ni klimatsko zagrevanje, tim pre što trampovci i bregzitaši dodatno doprinose fiskalnom i socijalnom dampingu u korist najbogatijih i onih sa najmobilnijim kapitalom, što će samo povećati nejednakosti i frustracije.

No, zasad, biračima koji još uvek glasaju, nacionalističko-liberalni diskurs uglavnom deluje kao jedini nov i verodostojan odgovor na njihovu nelagodu, usled nedostatka ubedljivijih opcija.

U stvari, ova opasnost od ideološkog zanosa prevazilazi anglo-saksonski okvir. Iskušenja politike identiteta i ksenofobije postoje gotovo svuda, kako u Italiji i istočnoj Evropi, tako i u Brazilu i Indiji.

U Nemačkoj je desni centar u Tiringiji upravo izabrao regionalnu vladu tako što je privukao glasove krajnje desnice, prvi put posle rata.

U Francuskoj arabofobična histerija dostiže vrhunac.

Čini se da štampa sve češće levici pripisuje odgovornost za uspon islamizma u svetu, zbog njene popustljivosti, naklonosti ka zemljama trećeg sveta i njene demagogije.

U stvari, glasači severnoafričkog ili podsaharskog porekla glasaju za levičarske stranke pre svega zbog surovog neprijateljstva koje su protiv njih iskazale desnica i krajnja desnica, a to se isto dešava i sa afroameričkim glasačima u SAD, kao i muslimanima u Indiji.

Mimo nacionalnih specifičnosti, prvo moramo u Bregzitu videti ono što on jeste: posledica kolektivnog neuspeha u načinu organizacije ekonomske globalizacije nakon 1980-ih, posebno unutar EU.

Svi evropski lideri odreda, posebno francuski i nemački, snose deo odgovornosti.

Slobodno kretanje kapitala, robe i usluga, bez kolektivne regulacije, bez jedinstvene poreske i socijalne politike, idu pre svega u korist najbogatijim i onima sa najmobilnijim kapitalom te ugrožavaju one u najnepovoljnijem položaju i najslabije.

Ne možemo definisati politički projekat i razvojni model isključivim oslanjanjem na slobodnu trgovinu, opštu konkurenciju i tržišnu disciplinu.

EU je svakako ugradila dva elementa u ovaj opšti model organizacije svetske ekonomije: slobodno kretanje ljudi i mali zajednički budžet (jedan odsto evropskog BDP), koji se obezbeđuje kroz davanja država članica i male novčane transfere koje najbogatije zemlje (oko 0,5 odsto njihovog BDP) daju najsiromašnijim.

Sve to, uz zajedničku valutu (koja postoji i u zapadnoj Africi), razlikuje EU od ostalih područja slobodne trgovine u svetu, kao što je, na primer, Severna Amerika (Meksiko, SAD, Kanada), gde ne postoji ni slobodno kretanje ljudi ni zajednički budžet niti regionalni strukturni fondovi.

Problem je što su ova dva elementa nedovoljna za povezivanje država.

Bregzitaši su jednostavno imali na umu da im trenutni tok globalizacije omogućava pristup slobodnom prometu robe, usluga i kapitala, uz zadržavanje kontrole toka ljudi i bez učestvovanja u zajedničkom budžetu.

Ova smrtonosna klopka za EU može se izbeći samo ako se radikalno promene pravila globalizacije i usvoji socijalno-federalistički pristup.

Drugim rečima, slobodna trgovina mora biti uslovljena usvajanjem obavezujućih društvenih ciljeva, što omogućava da se pred najbogatije ekonomske igrače i one sa najmobilnijim kapitalom postave zahtevi koji idu u prilog modelu održivog i pravičnog razvoja.

Ukratko: nacionalisti su protiv kretanja ljudi, a socijalfederalizam treba da se usprotivi kretanju kapitala i poreskom imunitetu najbogatijih.

Karl Polanji i Hana Arent još 1944. i 1951. osuđivali su naivnost socijaldemokrata suočenih sa tokovima kapitala i njihovom federalnom stidljivošću, a njihova pouka važi i danas.

Za početak, da bi se išlo u tom pravcu, potrebno je da se evropski i međunarodni ugovori preispitaju u nekoliko država.

U međuvremenu, svaka zemlja može i treba da preduzme jednostrane i podsticajne mere, na primer, oporezivanjem uvoza iz zemalja i kompanija koje sprovode fiskalni damping.

Ukoliko se fiskalnom dampingu ne suprotstavimo odlučnim potezima, nacionalni liberalizam će sve pregaziti na svom putu.

Izbeći najgore (14. april 2020)

Da li će kriza izazvana epidemijom kovida-19 ubrzati kraj globalizacije i liberalizacije tržišta te tako doprineti pomaljanju novog modela razvoja, pravičnijeg i održivijeg?

To je moguće, ali bitka zasad nije dobijena.

U ovoj fazi, preko je potrebno sagledati razmere postojeće krize i učiniti sve kako bi se izbeglo najgore, odnosno opšti pomor.

Prisetimo se predviđanja izvedenih iz epidemioloških modela.

Da nisu bile sprovedene odgovarajuće mere, kovid 19 bi izazvao smrt oko 40 miliona ljudi u svetu, od kojih 400.000 u Francuskoj, što predstavlja 0,6 odsto populacije (na svetu ima sedam milijardi stanovnika, a u Francuskoj blizu 70 miliona).

To je skoro dvostruko veća stopa mortaliteta nego inače (u Francuskoj se beleži 550.000 smrtnih slučajeva godišnje, a u svetu 55 miliona).

Konkretnije, to znači da je u zemljama koje su najviše pogođene virusom broj mrtvačkih kovčega tokom najcrnjih meseci mogao biti pet do deset puta veći nego obično (kao što je, nažalost, u nekim italijanskim regijama isprva i bio slučaj).

Ma koliko bila neizvesna, ta predviđanja ubedila su vlade da se ne radi o običnom gripu i da stanovništvo treba pod hitno izolovati.

Jasno je da niko ne zna koliko će iznositi tačan broj ljudskih žrtava (trenutno ih je u svetu oko 100.000, od kojih je oko 20.000 u Italiji, po 15.000 u Španiji i SAD, a 13.000 u Francuskoj), te koliki bi bio broj žrtava da nije bilo izolacije.

Epidemiolozi gaje nadu da će izvojevati da konačan bilans smrtnih slučajeva bude umanjen 10 ili 20 puta u odnosu na početna predviđanja, ali je to krajnje neizvesno.

Prema izveštaju što ga je Imperial College objavio 27. marta, jedino bi masovno testiranje i izolacija zaraženih znatno umanjili broj žrtava.

Inače, izolacija neće biti dovoljna da bi se izbeglo najgore.

Jedini primer u istoriji na koji se možemo osvrnuti jeste epidemija španske groznice (1918-1920), za koju se danas zna da nema ništa špansko, a koja je usmrtila skoro 50 miliona ljudi na svetu (oko dva odsto tadašnje svetske populacije).

Proučavajući podatke o preminulima, istraživači su pokazali da navedena prosečna stopa smrtnosti krije ogromnu neujednačenost: između 0,5 i jedan odsto u SAD i Evropi, nasuprot tri odsto u Indoneziji i Južnoj Africi, a više od pet odsto u Indiji.

To je ono što treba da nas brine: epidemija bi mogla dostići vrhunac u siromašnim zemljama, čiji zdravstveni sistemi nisu u stanju da podnesu takav udar, tim pre što su u tim zemljama bile zavedene drastične političke mere u skladu s dominantnim ideologijama poslednjih decenija.

Osim toga, sprovođenje izolacije u krhkim ekonomskim sistemima moglo bi se ispostaviti kao potpuno neadekvatno.

Budući da ne postoji socijalna pomoć, najsiromašniji će vrlo brzo morati prekinuti izolaciju u potrazi za poslom, što će izazvati nov talas širenja zaraze.

U Indiji se izolacija prevashodno svodila na to da se iz gradova proteruju migranti i seosko stanovništvo, što je dovodilo do nasilja i masovnih seoba, uz opasnost od intenzivnijeg širenja virusa.

Da bi se izbegao pomor, potrebna nam je socijalna država, a ne država-zatvor.

Pravi odgovor na krizu bi bio da se ponovo podstakne jačanje socijalne države na Severu i, pre svega, da se ubrza razvoj na Jugu.

Budući da se mora reagovati odmah, nužni izdaci za zdravstvo i socijalnu pomoć mogu biti finansirani samo pozajmicama i svežim novcem.

Ovo je ujedno prilika za zapadnu Afriku da uvede novu zajedničku valutu koja bi za cilj imala razvoj zasnovan na ulaganju u mlade i infrastrukturu (a ne u mobilnost kapitala najbogatijih).

Ceo sistem trebalo bi da počiva na demokratskim i parlamentarnim temeljima koji donose više uspeha nego netransparentnost koja je još uvek prisutna u evrozoni (ministri finansija se i dalje zabavljaju na sastancima iza zatvorenih vrata, a ta netransparentnost je podjednako neproduktivna kao i u doba finansijske krize).

Vrlo brzo, ta nova socijalna država tražiće pravično oporezivanje i međunarodni finansijski registar, kako bi najbogatiji stanovnici i najveća preduzeća izdvojili onoliko sredstava koliko god to bude bilo potrebno.

Trenutni režim slobodnog kretanja kapitala, uspostavljen u periodu 1980-1990. pod uticajem bogatih zemalja (naročito Evrope), defakto podstiče poresku evaziju milijardera i multinacionalnih kompanija iz čitavog sveta.

On sprečava krhke poreske uprave siromašnih zemalja da uspostave pravično i legitimno oporezivanje što, ukratko rečeno, ozbiljno ugrožava temelje države.

Takođe, ova kriza može biti povod za razmišljanje o minimalnom dotiranju zdravstvenog i obrazovnog sistema za sve stanovnike sveta, koje bi počivalo na osnovu univerzalnog prava svih zemalja i koje bi se delimično finansiralo iz poreskih prihoda što se ubiraju od najprosperitetnijih ekonomskih aktera: velikih kompanija, domaćinstava s visokim dohotkom i nasledstava (na primer onih s dohotkom 10 puta višim od svetskog proseka, odnosno od najbogatijih jedan odsto ljudi na svetu).

Naposletku, budući da se taj prosperitet oslanja na svetski ekonomski sistem (i sporadično na nekontrolisano crpljenje prirodnih i ljudskih resursa cele planete od pre nekoliko vekova), to zahteva regulaciju na nivou celog sveta ne bi li se obezbedila društvena i ekološka održivost, uz obavezno uvođenje ugljenične kartice koja bi sprečavala prekomernu emisiju ugljenika.

Podrazumeva se da bi takva promena zahtevala dovođenje u pitanje mnogih stvari.

Na primer, da li su Emanuel Makron i Donald Tramp spremni da odustanu od poklona u vidu poreskih olakšica za najimućnije, najavljenog na početku njihovih mandata?

Odgovor će zavisiti od mobilisanja opozicije i njihovih tabora. No, možemo biti sigurni u jedno: veliki političko-ideološki potresi tek počinju.