Živeći u doba u kojem su kulture i politike srasle kao kost i meso, često sam bio kao književnik „kost u grlu“ političarima.
Ali sam za moje knjige pesama nagrađivan: zajedno sa Danilom Kišom i Radomirom Konstantinovićem dobio sam jugoslovensku nagradu za književnost, nagradu Železare Sisak, koja je bila u bivšoj Jugoslaviji jedna od najuglednijih i visoko dotiranih. Tako je odlučio žiri za dodelu ove nagrade, na čijem je čelu bio književnik Oskar Davičo, veliki srpski pesnik, možda najveći u posleratnom periodu, čije je ime takoreći nestalo iz svesti i pamćenja mladih generacija Srbije. Na žalost i sramotu politika i kultura Srbije i politika i kultura u Srbiji.
***
Počnimo sa prevodom Davičovih pesama na romski. „Srbija“ – to je poezija suštine; „Hana“ – to je strast ljubavi i socijalni bunt, koji mori i romsku dušu.
***
Posle ove, usledile su nagrade Fonda za slobodno izražavanje u NJujorku (Fund for Free Expression), Švedskog PEN Centra „Kurt Tucholsky“ (koju niko iz Srbije nije dosad dobio), Instituta Otvoreno društvo u Budimpešti, Kulturnog centra u Madridu…
***
U čast proširenja Evropske unije, pozvan sam da napišem tekst. Na „Luk Sunca“ u Štrasburgu uklesani su tekstovi mnogih uglednih pisaca Evrope, među njima i pojedinih nobelovaca. Zajedno sa njima, nalaze se i tekst Predraga Matvejevića i moj, „Božji most“. To su tekstovi koji prezentuju bivšu Jugoslaviju.
***
Ne mogu da zaboravim gostoprimstvo koje su mi pružile tokom 1991. i 1992. godine Evropska akademija i Akademija umetnost u Berlinu; Hajnrih Bel fondaciju, tada sa sedištem u Kelnu, koja mi je dala stipendiju; Berlinski senat za kulturu i umetnost, koji mi je više puta dodelio radne stipendije.
***
Ginter Gras, autor knjige „Bez glasa“, u kojoj je optužio evropske institucije što još drže milione Roma u ropstvu, ostaće mi u trajnom sećanju. Gras je prihvatio moju molbu da postane počasni predsednik Romskog PEN Centra; dao mi je podršku i pisao preporuke, ističući, pri tom, uvek Holokaust koji su preživeli Romi. I, najzad, osnovao je fondaciju „Za dobrobit Roma“ sredstvima Nobelove nagrade za književnost koju je dobio 1999. godine. Na njegov predlog izabran sam za člana Izvršnog odbora pomenute fondacije.
***
Niti nagradu, niti pohvalu nisam nikad dobio od bilo koje ustanove i institucije u Srbiji, osim ako se ne računa Priznanje za životno delo Romskog nacionalnog saveta Srbije.
***
U Srbiji sam napisao više od 30 knjiga i bezbroj tekstova, koji su publikovani u raznim domaćim i inostranim novinama i časopisima. Bio sam saradnik (prevodilac) u filmu Aleksandra Saše Petrovića ,„Skupljači perja“ i koscenarist, konsultant i prevodilac u filmu „Dom za vešanje“ Emira Kusturice. Oba filma, dobitnici Zlatne palme u Kanu, proslavila su jugoslovensku kinematografiju.
***
Moja drama „Ubiti Zorana Đinđića“, koju je režirao Zlatko Paković, dobila je najviše ocene pozorišne kritike Srbije, a o njoj su s oduševljenjem govorili pojedini najistaknutiji glumci i intelektualci Beograda kao, na primer, Mirjana Karanović i Jovan Ćirilov.
***
Nije beznačajno ako tome dodam da sam autor tekstova o Romima u „Prosvetinoj“ Enciklopediji i Enciklopediji JLZ, što mi je omogućilo da iz usta svetionika Balkana i besmrtnika Miroslava Krleže čujem da je Milan Begović, istaknuti hrvatski književnik, dramaturg i reditelj, bio Rom.
***
Moj tekst objavljen u „Književnoj reči“ 1985. godine, pod naslovom „Dug (prema) istini“, bio je doživljen kao svojevrsno otkrovenje i senzacija. Čestitali su mi čak Milovan Đilas i Koča Popović, iako je to bio tekst o zločinima KP tridesetih godina XX veka.
***
Pojedini akademici, pre svega Vojislav Đurić i Vasko Popa, s kojim sam se družio, angažovali su me da postanem saradnik Odbora za istraživanje balkanskih narodnih umotvorina. Zahvaljujući tome, objavljena je prva zbirka romskih zagonetki, koja se, zatim, pojavila u većem broju evropskih zemalja i na osnovu koje je Daša Drndić, dramaturškinja Radio Beograda, napisala i režirala radio-dramu „Skrivena reč“, koja je na Evropskom festivalu radio-drame u Barseloni 1982. osvojila prvu nagradu.
***
U isto vreme formiran je pri SANU Odbor za izučavanje i istraživanje života Roma, u kojem su, umom i srcem, delovali geograf Milorad Vasović, bivši asistent naučnika svetskog glasa Jovana Cvijića, akademici Miloš Macura i Radomir Lukić, etnolog Đurđica Petrović, koja je, na osnovu studija dokumenata iz Dubrovačkog Arhiva, napisala prvi tekst o Romima u tom gradu, koji se citira u mnogim inostranim radovima o Romima; Olga Zirojević, stručnjak za orijentalistiku i istoriju turskog carstva, autorka teksta „Cigani u Srbiji“, u kojem je, na sažet način, osvetljen viševekovni život Roma u turskom carstvu i njihov dolazak u Srbiju.
***
Bez Srbije i Beograda, te kulturne politike kojoj je dala pečat SANU, ni moja lična dostignuća na polju istorije, kulture, jezika i književnosti Roma ne bila mogućna. Da nije bilo Slobodana Berberskog ne bi se ni ideja o emancipaciji Roma mogla širiti na ostale prostore bivše Jugoslavije (Makedonija, BiH, Slovenija i Hrvatska) i neke evropske države (Češka, Austrija, Španija, Francuska, Velika Britanija i Finska), zatim na Indiju, SAD i Australiju.
***
Zahvaljujući politici i kulturi, kancelari SR Nemačke Vili Brant i Helmut Šmit su doprineli da se prizna Holokaust Roma. Politika Roma, koju je počeo da priznaje sve veći deo demokratske Evrope i sveta, otvorila je Romima vrata UN, ECOSOC, UNESCO, UNICEF, OSCE, Evropskog saveta, Vatikana, Evangelističke crkve…
***
Dugo je trajala borba dok nije ozvaničeno ime Rom. Prihvaćen je 8. april kao Međunarodni dan Roma, njihova zastava se može videti u mnogim državama, čuje se i njihova himna… Tako je počelo da bledi ime Cigani, etiketa za viševekovnu rasnu diskriminaciju, uputstvo za progone i genocid.
***
Osnovana su širom sveta udruženja, ustanove, institucije, pa najzad i političke partije Roma. Mnogi su se iskreno radovali tim uspesima. Rasisti i totalitaristi su, međutim, počeli, javno i tajno, da pružaju otpor borbi za emancipaciju Roma. Primera radi, nakon poraza praškog proleća 1968. veći broj romskih intelektualaca je uhapšen, dok su pojedini uspeli da emigriraju u Švajcarsku, Austriju i druge evropske i vanevropske države, gde su nastavili da se bore. Nema zemlje u Evropi koju nije orosila suza Roma ili dotakla njihova krv posle pada Berlinskog zida!
***
Romi, kao pre toga Jevreji, oličenje su homo sacera koji je, prema rečima italijanskog filozofa Đorđa Agambena, najpodesniji objekt za isprobavanje moći. Ili, da parafraziram Ž. P. Sartra: Antisemiti i anticiganisti su „braća blizanci“, potencijalne ubice! Tako je bilo u prošlosti, tako je danas.
***
Kad su Romi prekoračili „prag“ UN, Saveta Evrope i Evropske unije, sačekala ih je druga zamka. Tvorci te zamke bili su paternalisti. Tokom devedesetih godina XX veka sabrani su mnogi uverljivi dokazi da je paternalizam drugo lice rasizma.
***
Suočen s tim gorkim iskustvom, jedan predstavnik Roma iz Nemačke kazao je: za naciste su Romi bili „smeće“ koje treba spaliti. Paternalisti, koji imaju mrežu širom sveta i Evrope, počeli su da pretvaraju Rome u smeće u nameri da sa njima trguju! “ Jedni plivaju u krvi, drugi u novcu.“ Jer, kako glasi nemačka izreka: Das Geld stinkt nicht! (Pare ne smrde!)
***
Književnica Elz de Gron, bivša poslanica Evropskog parlamenta iz Holandije, napisala je knjigu „Veliki krokodili u maloj bari“, u kojoj je opisala kako su neromi, paternalisti, ukrali više od polovine novca iz fonda Dekada Roma! Ukrali milijarde u evrima – i iščezli. Tako su postupili i pojedini tzv. „ugledni“ ljudi iz Srbije.
***
U Srbiji se odnos prema Romima počeo menjati 1990. godine. Homogenizacija, koju je propagirao Slobodan Milošević – što je protivno ljudskom razumu, naučnom poimanju kulture i politike, kao i svim političkim demokratskim konceptima – razorila je sve političke, kulturne i duhovne vrednosti u Srbiji.
***
Kada su ljudi od duha i kulture upozorili da Milošević, na bazi tog koncepta, pretvara i srpski narod i njegovu kulturu u „neživu materiju“ – (kao primeri za to su pojedini velikani srpskog duha i kulture, koji su bili preko noći potisnuti i uklonjeni iz javnog života. Ili, pojedini kulturno-umetnički pravci, po kojima je Srbija postala prepoznatljiva širom Evrope, što se ne samo hvali, već i slavi čak u Parizu, Berlinu ili Pragu, kao što je to, recimo, nadrealizam, potpuno su utihnuli. Nadrealizam je inače imao otvorena vrata i za Rome u periodu između dva rata). Koristeći „hokus-pokus“ metod, Milošević je odgovorio da je to „hegemonizacija svih građana Srbije“ a „ne samo Srba“. Ovo „objašnjenje“ dopunio je rečima: „Homogenizacija je cilj kome teži čovečanstvo oduvek.“
***
Homogenizacije umesto kulturalizacije i borba protiv „mondijalizma“ ostavili su teške posledice i na polju politike i na polju kulture. To je pogodilo naročito kulturu i kulturno stvaralaštvo nacionalnih manjina, pogotovu Roma.
***
Na moje iznenađenje i čuđenje, čak i pojedini od mojih drugova i prijatelja su mi tada kazali: „Dali smo prava i Šiptarima, pa evo šta smo dočekali!“
***
Ja sam im dobronamerno odgovorio: Evropa pati vekovima od „anticiganskog ludila“. Nisam veterinar. Kao što znate, naš profesor, akademik LJubomir Tadić je rekao. „Prvo što treba naučiti, jeste uspravno stajati!“ To je bio slogan ispisan na zgradi Filozofskog fakulteta 1968. Taj slogan sam uneo u moj indeks.
***
Ali, ako hoćete da uklonite crnu mrlju sa lica Jugoslavije i Srbije i oslobodite se „filozofije palanke“, koja je izvorište vaše „neuroze sudbine“, onda treba svim silama da pomažete emancipaciju Roma, a ne da je sprečavate i ometate. Sve dok ne postanemo ljudi, bićemo, nažalost, svi Cigani!
***
Iskrene razgovore kako o tim pitanjima, tako o pitanjima koja su se ticala budućnosti i sudbine Jugoslavije, imao sam od tada samo sa mojim bivšim profesorima Veljkom Koraćem i Miladinom Životićem, koji je bio takođe Rom (učestvovao je na kongresu mira u Budimpešti 1995, koji su organizovali Romi da bi se čula istina o ratu u Jugoslaviji, sa ciljem da se što pre zaustavi); Esadom Ćimićem, autorom kultne knjige „Politika kao sudbina“; već pomenutim Radomirom Konstantinovićem, čija se knjiga „Filozofija palanke“ pojavila – kako mi je jednom prilikom rekao – zahvaljujući utemeljivaču Trećeg programa Radio Beograda, Aleksandru Ackoviću, koji je bio romskog porekla. Bez studioznog čitanja ove knjige, ne može se razumeti geneza i fenomen zla ni kod Srba, ni kod Roma. I sa Milovanom Đilasom…
***
Moj bivši profesor kod koga sam diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu BU akademik Mihailo Marković, u to vreme potpredsednik SPS, pozvao me je u svoj dom na Senjaku. Otišao sam. Nakon razgovora, kazao mi je: „Uđi u SPS i biraj ambasadorsko mesto ili ministarsku fotelju.“ Zahvalio sam mu se na predlogu, tim više što taj predlog nije bez alternative.
***
To je takođe mali prilog za razumevanje kultura i politika. Kad god se setim toga događaja, kao da čujem reči poljskog filozofa Lešeka Kolakovskog: „Molim ljubazno, krenimo malo nazad!“
***
Tekst koji sam napisao u Berlinu krajem 1991. objavio sam u „Novoj borbi“. Pojavio se pod naslovom: „Profesore, poneo sam slike smrti iz Beograda“. Opširniji tekst „Živeo sam u Hegelovom grobu“ objavljen je u „Lettre Internationalu“. U tom časopisu štampan je i moj tekst o Slobodanu Miloševiću. Knjiga „Raspad Jugoslavije“, uz ekskluzivni intervju sa Đilasom, objavljena je kod berlinskog izdavača „Spies – Verlag“.
***
U razgovoru sa TV novinarom Jugoslavom Ćosićem oktobra 1991. godine, u jeku rata u Vukovaru, „ludilo“ – koje je pomenuo Đilas – imenovao sam: „Izdajnici Jugoslavije su Milošević, Tuđman i njihovi generali. Milošević je polio celu zemlju benzinom. Sada može svaka luda izazvati ratne požare nesagledivih razmera!“
***
Nakon dva dana, „nepoznata lica“ su obila moj stan. Odneli su sva moja dokumenta i novac. Toga dana slučajno sam obukao sako u kojem se nalazio moj pasoš. U popodnevnim satima našao sam u poštanskom sandučetu poziv policije „na informativni razgovor“ i poziv za ratište u Vukovar!
***
Međutim, toga dana stigao mi je i poziv Novog udruženja za književnost iz Berlina da učestvujem na bijenalu o literaturi koja se stvara na jezicima nacionalnih manjina. Sutradan, 16. oktobra 1991. godine stigao sam avionom u Berlin. Tako je kultura nadvladala politiku. Zahvaljujući kulturi, ostao sam živ!
***
„Rat je raj za ubice i zločince, piromane i kriminalce, psihopate i ološ svake vrste“ – kazao je J. V. Gete. Naša svakodnevica tokom devedesetih godina potvrdila je istinitost ovih Geteovih reči. Poučen tim iskustvom, od tada sam prestao da govorim: „Istorija se ponavlja“. Ne ponavlja se istorija. Zlo se ponavlja. Vreme postaje prazno, nemerljivo i nepremerljivo. To je vreme smrti, vreme aistorijsko i antiistorijsko. To je politika bez kulture.
O sagovorniku
Prof dr Rajko Đurić, diplomirao je filozofiju, a doktorirao sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Predsednik je Internacionalne romske akademije i osnivač Romskog Pen centra. Objavio je više od 30 književnih i naučno-istraživačkih dela koja su prevođena na engleski, nemački, francuski, italijanski, japanski jezik … Autor je prve „Istorije književnosti Roma“, “Istorije holokausta Roma“; „Gramatike romskog jezika“ . Rajko Đurić je i autor drame „Ubiti Zorana Đinđića“. Bio je novinar i urednik kulture lista Politika. Profesor je na Fakultetu UN – Evropski centar za mir i razvoj u Beogradu i član Odbora SANU za proučavanje Roma. Živi i radi u Beogradu.
Pojam homogenizacija
Pojam homogenizacija javio se u 18. veku. Međutim, u programu nacionalsocijalizma ovaj pojam je stekao izuzetan značaj i ulogu. Homogenizacija, kako je objasnio nemački istoričar i politikolog svetskog glasa Ali Gec, ostvaruje se putem progona, preseljenja i uništavanja miliona ljudi pa se, usled toga, tesno prepliće sa holokaustom, posebno holokaustom Jevreja i masovnim uništavanjem Poljaka. Zbog toga, nije slučajno što je homogenizacija poverena Hajnrihu Himleru, idejnom tvorcu holokausta i „arhitekti“ koncentracionih logora. Banjalučki advokat Stevan Moljević, glavni ideolog četničkog pokreta, objavio je 30. juna 1941 u Nikšiću spis „Homogena Srbija“. To je u stvari tzv. projekt „Velike Srbije“ u „Velikoj Jugoslaviji“. Taj projekat i danas stoji u pojedinim crkvama kao deo „riznice“ i jedna vrsta „jevanđelja“ srpstva. Slobodan Milošević je, na iznenađenje mnogih građana bivše Jugoslavije i Srbije, pomenuo „homogenizaciju“ u svom govoru krajem osamdesetih godina prošlog veka. O tome svedoči njegova knjiga „Godine raspleta“.
Zlo i istorija
Ne ponavlja se istorija. Zlo se ponavlja. Vreme postaje prazno, nemerljivo i nepremerljivo. To je vreme smrti, vreme aistorijsko i antiistorijsko. To je politika bez kulture.
Nastavak u narednom vikend izdanju DANASa
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
