Evropska cena produženja rata u Ukrajini

NJegov zadatak, navodno, bio je da uspostavi kontakt s nekim iz američke administracije kako bi se otvorio još jedan neformalni kanal između Kremlja i Bele kuće.

Upravo zbog toga, Abramovič je u Varšavu došao vozom.

Dan kasnije, Džo Bajden govorio je u poljskoj prestonici. Moskvom kolaju glasine da je lično Vladimir Putin poslao Abramoviča u Varšavu.

Susret Abramoviča s nekim iz Bajdenovog tima možda bi mogao da pomogne da se objasni proboju pregovorima u Istanbulu, kako ih je ocenio ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov.

Druga glasina koja ide u prilog prvoj, tvrdi da je ruskim medijima stavljeno do znanja da više ne bi trebalo da pominju ulogu Abramovča u pregovorima.

U svakom slučaju, on se našao u ulozi centarfora ovih pregovora, kad već više nije ni na klupi za rezerve u svom Čelsiju.

REFERENDUM U UKRAJINI: Tu je doista napravljeno nekoliko neočekivanih koraka napred.

Glavni ruski pregovarač, Vladimir Medinski objasnio je da je Ukrajina prvi put iskazala spremnost da „ispuni niz važnih uslova za izgradnju dobrosusedskih odnosa sa Ruskom Federacijom“.

Ukrajina je suštinski pristala na fundamentalne zahteve Rusije o neulasku u NATO i odbijanju raspoređivanja vojnih baza na svojoj teritoriji, a što se tiče Krima i Donbasa, „principijelni stav“ Rusije ostao je nepromenjen.

Ukrajina predlaže neku vrstu „zamrznutog konflikta“, odnosno, period od 15 godina za konsultacije sa Rusijom o statusu Krima.

Takođe predlaže da o Donjecku i Lugansku razgovaraju predsednici Rusije u Ukrajine, Vladimir Putin i Volodimir Zelenski.

Ukrajina je prihvatila i da vojne vežbe održava samo uz saglasnost država koje su garanti sporazuma, uključujući i Rusiju, dakle, članice Saveta bezbednosti UN – SAD, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Kina i Ruska Federacija.

Ukrajina želi da među garantima budu i Turska, Nemačka, Kanada, Italija, Poljska i Izrael. Nemačka se već izjasnila pozitivno. Bezbednosne garancije privremeno se ne bi odnosile na okupirane teritorije Donjecka i Luganska.

Realizacija ugovora bila bi provedena referendumom u Ukrajini, a posle bi tekst Dogovora o bezbednosti Ukrajine ratifikovavali svi njegovi garanti.

Ukrajinska delegacija te predloge u pisanoj formi dostavila je ruskoj strani koja treba da na njih odgovori.

„Ovo nikako nisu odredbe sporazuma, ovo je predlog ukrajinske strane, koji smatramo konstruktivnim korakom ka pronalaženju kompromisa“, najavio je Medinski.

Nesumnjivo je da, pored ovog napretka, svaki dan produžetka ratovanja, donosi nove teškoće za sklapanje i sprovođenje mirovnog sporazuma.

Analitičari skreću pažnju na pitanje razoružanja.

Ako je ruski prvobitni cilj bio razoružanje Ukrajine uništenjem njene vojske, to je sada nepraktično i gotovo neizvodljivo jer je ukrajinska armija sada opremljena vrhunskom zapadnom vojnom opremom. Pretpostavlja se da Zelenski neće odustati od ove vojske i postavlja se pitanje na koji način će ona biti definisana u sporazumu.

Veruje se da bi ukrajinska vojska i stanovništvo odbili raspuštanje i razoružanje armije, čak i ako bi Zelenski to pokušao.

Zelenski bi mogao da se odluči da preda Krim. Malo je verovatno da će ga Ukrajina ikad dobiti nazad, a ako pomogne okončanju rata, možda bi bilo vredno formalno prihvatiti njegov gubitak.

Teže pitanje je ako Rusija može da osvoji Donbas izvan Donjecka i Luganska, da li će Ukrajinci to prihvatiti u mirovnom sporazumu?

ENERGENTI – KOLATERALNA STRANA RATA: Na drugoj strani, problemi u evropskom snabdevanju energentima kolateralna je strana rata.

Iako se na zapadu demonstrira čvrsta samouverenost u laku i brzu zamenu ruskih energenata, stvarnost je drugačija.

Planovi SAD da šalju više prirodnog gasa u Evropu „biće u velikoj meri simbolični, barem kratkoročno“, navodi specijalista NJujork tajmsa za energetiku Kliford Kraus.

On objašnjava da „SAD nemaju dovoljno kapaciteta da izvoze više gasa, a Evropa nema kapacitet da uvozi znatno više“.

Energetski stručnjaci kažu da bi izgradnja dovoljno terminala sa obe strane Atlantika za značajno proširenje američkog izvoza tečnog prirodnog gasa u Evropu mogla da potraje dve do pet godina.

To ograničava obim najave o snabdevanju prirodnim gasom koju su Bajden i predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen objavili prošlog petka.

Veliki izvozni ili uvozni terminal može da košta više od milijardu evra, a planiranje, dobijanje dozvola i završetak izgradnje mogu potrajati godinama.

Nemačka je donedavno bila nezainteresovana za izgradnju ovih terminala budući da je bilo daleko jeftinije da uvoziti gas gasovodom iz Rusije.

Ona sada oživljava planove za izgradnju svog prvog terminala na severnoj obali.

Sve to zna i Putin koji je već potpisao dekret da neprijateljske zemlje ubuduće gas i ostale energente plaćaju rubljama.

Sve zemlje, uključujući G7, ovaj zahtev su odbile. Iz toga sledi da će se „prvoaprilska gasna šala“ okončati neveselo i da će evropskim državama biti obustavljena isporuka gasa.

„Sigurno je da nećemo besplatno da isporučujemo gas. Ipak, u našoj situaciji, teško da je mogucće i teško da je svrsishodno baviti se panevropskim dobročinstvom“, rekao je portparol Kremlja Dmitri Peskov.

Nemački kancelar Šolc koji pokušava da se provuče između rusko-američkih hridina, razgovarao je sa Putinom i uspeo je da ishoduje da nemački i ruski eksperti zasebno razgovaraju o ovom pitanju.

Nije samo jasno da li će se Putinova naredba primenjivati na Nemačku i od kada.

Indikativan slučaj dogodio se sa predsednikom i predsedničkim kandidatom Francuske, Makronom, u Dižonu, gde je jedan Francuz, razjaren poskupljenjem benzina i pozivima da se „smanji temperatura u kućama za 2-3 stepena“, glasno obavestio predsednika o „katastrofalnoj situaciji“, što se raširilo na društvenim mrežama.

„Sve ide naopako… stavite se u kožu francuske porodice. Ne može ovako, ljudi će poludeti“, rekao mu je on, na šta je Makron suvo odgovorio: „Nema magičnog novca“ i dodao da „čini najviše u Evropi da smanji inflaciju“.

Francuska je danas postala vidljiva žrtva ovog razvoja događaja.

Od početka rata, cene energenata i sirovina su skočile u nebo.

Stručnjaci veruju da će francuski žitari osetiti pravi uticaj poskupljenja prilikom setve u septembru.

Francuski ministar poljoprivrede samouvereno potvrđuje suverenitet Francuske u pogledu hrane i dodaje da je rast cena „neizbežan“.

Ali, Francuzi su napeti i počinju demonstracije protiv poskupljenja benzina.

„U Francuskoj su cene goriva mnogo veće nego u drugim zemljama, ovo je nepodnošljivo za stanovništvo. Vlada ne može da kontroliše cenu barela nafte… Želimo da zaštitimo ljude koji su umorni od ugnjetavanja“, rekao je jedan od demonstranti u Tuluzu.

A, Makron je 24. marta 2022, na konferenciji za medije posle samita NATO, najavio novu inicijativu solidarnosti za ublažavanje posledica predstojeće prehrambene krize.

Ali, da li cđe takve mere biti efikasne?

Mnogo je obećanja političara, a cene vrtoglavo rastu.

SUMORNA BUDUĆNOST: Zamenik predsednika Saveta bezbednosti Rusije i najbliži Putinov saradnik, Dmitrij Medvedev, kao da je sa olakšicom dočekao sve to: „Globalna inflacija je u porastu. Izgleda da u Evropi počinje recesija koja bi mogla da se proširi na ceo svet. Postaje jasno da se neće sve države uspešno izboriti sa takvom recesijom, uprkos histeričnim izjavama nacionalnih lidera zapadnih zemalja“, rekao je on.

Medvedev smatra da će morati da se pregovara o novom svetskom finansijskom poretku.

„Odlučujuću reč tada će imati one zemlje koje imaju jaku i naprednu ekonomiju, zdrave javne finansije, pouzdan monetarni sistem. A ne one koje beskrajno povećavaju svoj javni dug, izdaju sve više papira, fiktivne obaveze koje nisu podržane“, rekao je Medvedev.

I na američkoj strani pojavljuju se ovakva upozorenje.

Hari Kazianis iz Centra za nacionalni interes upozorava: „Nemoguće je biti supersila ako je vaša ekonomija u katastrofalnom stanju. Da se razumemo, ove godine ćemo pozajmiti oko trilion dolara. Kamata koju ćemo platiti na ovaj dug biće astronomska. Ako naša valuta više nije rezervna valuta, količina novca koju ćemo potrošiti samo na servisiranje duga naglo će porasti. Povrh inflacije, povrh daljeg rasta duga“.

Jasno je da je sve više negativnih efekata sukoba i da oni nisu udaljeni kako od najiromašnijih, tako i od najbogatijih zemalja sveta.

Okončanje rata na kraju svega je pogodba. Bezuslovna predaja je retka, a Ukrajina ne može tek tako da pobedi Rusiju.

Svaka strana može da navede pregovore na svoju vodenicu pobedama na ratištima, a samo je pitanje šta će se naći u bisagama jedne ili druge strane.

Ko bude imao više, taj će moći više i da dobije. Ali, vreme koje stoji sukobljenim stranama na raspolaganju, nije beskonačno.

Istaknuti istoričar sa Stenforda, Najl Ferguson, rusko-ukrajinski rat poredi sa korejskim ratom 1950. Ferguson zaključuje da „SAD nameravaju da produže ovaj rat“, nastojeći da od njega naprave novu „avganistansku močvaru“ za Rusiju.

On, međutim, tvrdi da „Bajdenova administracija pravi kolosalnu grešku misleći da odugovlačenje rata u Ukrajini može da iskrvari Rusiju, zbaci Putina i da znak Kini da drži ruke dalje od Tajvana“.