Evropska kriza i proširenje NATO

Aktuelna užarena tačka u centru Evrope je Belorusija, dok je Ukrajina ušla u novu spiralu konfrontacije.

Zapadni vojni analitičari najavljuju da očekuju rusku invaziju tokom zime, a šef ukrajinske Vojnoobaveštajne službe Kiril Budanov dodao je tome novu dozu izvesnosti, najavljujući ruski napad za početak 2022. S ruske strane ovakve izjave ocenjene su histerijom.

Stručnjaci, koji problem vide kao grešku u izboru strategije, ukazuju da su današnji izazovi samo ishod odluka koje su usvojene pre 30 godina, a u čijem centru se nalazi politika proširenja NATO na istok.

Time su SAD suštinski odlučila da zadrži hladnoratovsku formulu, samo što će joj dodati nove teritorije.

Posthladnoratovska politika shvaćena kao trijumfalistička ekstenzija Hladnog rata zapravo govori da Hladni rat kao sistem, doktrina i ideologija nije okončan, već je samo postao obimniji po zahvatu i masivniji po ambiciji.

Možda je sada vreme da se ponovo sagledaju osnove te politike i ponovo oceni koliko je ona u skladu s novim geopolitičkim realnostima.

Administracija predsednika Džordža H. V. Buša razgovarala je o proširenju NATO na bivši sovjetski blok čak i pre raspada Sovjetskog Saveza.

Te rasprave su se odvijale iako su američki i zapadni lideri ponudili Gorbačovu uveravanja da se NATO  neće proširiti na bivši Varšavski pakt nakon što se sovjetske snage povuku.

Do 1994. SAD su usvojile načelnu odluku da prošire NATO na bivši Varšavski pakt.

„Više nije pitanje da li će NATO preuzeti nove članice, već kada i kako“, rekao je predsednik Bil Klinton u Pragu 12. januara 1994.

„To ostavlja otvorena vrata za najbolji mogući ishod za demokratiju, tržišta, i bezbednost širom Evrope“, rekao je Klinton.

PARTNERSTVO ZA MIR: Klinton nije nameravao da antagonizuje Moskvu širenjem NATO.

Nadao se da će izgraditi partnerstvo sa novim rukovodstvom Kremlja i osigurati da Rusija završi demokratske reforme.

On je verovao da je hitno potrebno izgraditi strateški savez sa ruskim reformistima.

„Ništa ne može više doprineti globalnoj slobodi, bezbednosti, prosperitetu od mirnog napredovanja i ponovnog rađanja Rusije“, rekao je Klinton 1. aprila 1993, uoči svog putovanja u Vankuver i susreta sa tadašnjim ruskim liderom Borisom Jeljcinom.

Rusija je u početku bila Klintonov glavni spoljnopolitički fokus, ali su se prioriteti promenili pošto su neki u administraciji smatrali da države istočne Evrope moraju da se stabilizuju i konsoliduju demokratske reforme.

Budući kreatori plana proširenja NATO – Ronald D. Asmus, Ričard L. Kugler i Stiven Larabi – pozivali su se na tadašnje jugoslovenske ratove da bi opravdali svoje tvrdnje da Amerika mora odlučno da deluje kako bi sprečila da nastane „luk krize“ u srednjoj Evropi.

Da bi to učinila, Amerika je morala da se „usidri u Evropi“, a NATO bi morao da se proširi u vakuumu stvorenom raspadom Varšavskog pakta.

Zajedno su pozvali na „novi američko-evropski strateški dogovor“ gde bi NATO proširio svoje kolektivne odbrambene i bezbednosne aranžmane na istočne i južne granice alijanse.

Klinton se nadao da će moći da proširi NATO dok istovremeno gradi novo partnerstvo sa Moskvom.

Plan njegove administracije – Partnerstvo za mir, favorizovao je establišment Pentagona.

Iako Partnerstvo nije odgovorilo na zahteve nekih evropskih država, ono bi bilo inkluzivno i omogućilo bi Vašingtonu da radi sa bivšim klijentima Moskve – bez provociranja Kremlja.

Ruski predsednik Jeljcin bio je oduševljen idejom.

U jednom memorandumu Stejt departmenta navedeno je da je Jeljcin rekao državnom sekretaru Vorenu Kristoferu kako je to zaista sjajna ideja… „Reci Bilu da sam oduševljen ovim briljantnim potezom“.

Klinton je 1994. u Pragu javno objavio da će NATO prihvatiti nove članice.

Njegova odluka doneta je uprkos ponovljenim upozorenjima najbriljatnijeg američkog diplomatskog uma, nekadašnjeg ambasadora u Beogradu, Džordža F. Kenana, koji je osudio ovaj potez administracije.

On je tvrdio da će širenje NATO neizbežno posejati seme antagonizma sa Rusima.

„Širenje NATO bila bi najsudbonosnija greška američke politike u čitavoj posthladnoratovskoj eri. Može se očekivati da će takva odluka podstaći nacionalističke, antizapadne i militarističke tendencije u ruskom mišljenju; da negativno utiče na razvoj ruske demokratije; da povrati atmosferu Hladnog rata u odnose Istoka i Zapada i da pokrene rusku spoljnu politiku u pravcima koji nam definitivno nisu po volji“, napisao je Kenan.

Klintonova administracija glatko je odbacila Kenanove argumente. Strob Talbot – predsednikova tzv. „ruska ruka“ – postao je uveren da širenje NATO na istok neće negativno uticati na odnose sa Moskvom.

DVOSTRUKI KOLOSEK: Na kraju, Klinton je odlučio da nastavi sa svojim planom „dvostrukog koloseka“: proširenje NATO uz istovremeno razvijanje partnerstva s Kremljom.

On je pokušao da proširenje NATO Moskvi učini ugodnijim nudeći joj članstvo u ekskluzivnim međunarodnim klubovima.

Takođe je predložio novi zajednički Savet NATO i Rusije gde bi Moskva imala pravo glasa, ali ne i veto.

Iako je prepoznao osnovnu manu plana, vejedno nje astavio dalje, uveren da bi mogao da očara Jeljcina da prihvati dogovor koji su Rusi smatrali odvratnim.

I, dok je Bela kuća bila uspešna u proširenju NATO, ostala je neuspešna u integraciji Rusije u novi transatlantski bezbednosni okvir.

Posledice ove politike neće postati potpuno očigledne sve do rusko-gruzijskog rata 2008. Ruska akcija podvukla je crvenu crtu Moskve da Kremlj – nakon pasivnog posmatranja dva talasa širenja NATO prema svojim granicama – neće prihvatiti dalje širenje saveza na bivši Sovjetski Savez.

Kritičari američkog pristupa odbacivali su pregovaračku strategiju Klintonove administracija prema Kremlju kao „posebno glupu“.

Nju je tadašnja Talbotova saradnica i pomoćnica državnog sekretara za evropske i evroazijske poslove, Viktorija Nuland nazvala „spanać tretman“.

„Mogli smo da pogledamo Ruse u oči i kažemo im da idemo napred sa ili bez njih“, objašnjavao je Talbot.

Ne iznenađuje da Rusija nije bila zadovoljna Talbotovim metodama.

Ovakav način iznude ruske nemoći posebno je bio demonstriran tokom kosovske krize 1999, kad je Rusiji saopštavano šta će NATO učiniti sviđalo se to Rusiji ili ne.

Tada, 1999, bivši ruski ministar spoljnih poslova Andrej Kozirjev rekao je Talbotu u privatnom razgovoru o Kosovu : „Nemojte dodavati so na ranu tako što ćete nam reći da je u našem interesu da poštujemo vaša naređenja.“

Zapadni lideri – posebno Klinton – verovali su da će Kremlj njihove namere smatrati benignim.

Rusija je, međutim, akcije Amerikanaca i Evropljana videli u daleko drugačijem svetlu. Moskva je na širenje NATO gledala kao na pretnju – posebno kad se kombinuje sa intervencijom na Kosovu 1999, u bez podrške Saveta bezbednosti UN.

HLADNI MIR: Klinton je, dakle, postavio scenu za konfrontaciju sa Moskvom, a Džordž Buš i njegova „agenda slobode“ doveli su odnose na najniži posthladnoratovski nivo, sve do Ukrajine danas.

Buš je nastavio politiku proširenja NATO na ključne republike bivšeg SSSR – Ukrajinu i Gruziju.

To je bilo u suprotnosti sa crvenim linijama Moskve, što je izazvalo sukob u Gruziji i kasnije u Ukrajini.

Klintonova politika je, tako, efektivno garantovala konfrontaciju sa Rusijom u nastavku – tačno onako kako je Džordž Kenan predvideo.

A Bušova težnja ka konsolidaciji demokratije u Evropi bila je poslednja kap koja je prelila čašu.

Neuspeh integracije Rusije u transatlantsku bezbednosnu strukturu i širenje NATO imali su strašne posledice.

Jeljcin je upozorio da bi prisiljavanje Rusije da prihvati proširenje NATO dovelo do Hladnog mira.

Kao što je Kenan predvideo, Kremlj je počeo da se suprotstavlja napadima Zapada povrativši svoju snagu.

I, izgleda da Rusija namerava da prepravi posthladnoratovsko rešenje – što je deo napora Moskve da se ponovo potvrdi kao velika sila.

Odbojnost Moskve samo je pojačana učešćem Zapada u obojenim revolucijama u ruskom bliskom inostranstvu.

Vašingtonsko poricanje moskovskog „privilegovanog prostora“ unutar onoga što je ranije bio SSSR stvorilo je utisak da SAD ne poštuju ono što Kremlj vidi kao svoje „legitimne interese“.

To je dodatno pojačano širenjem NATO, koje je iz ruske perspektive igra sa nultom sumom – a Moskva je u tome gubitnik.

Kako primećuje Dimitri Trenin, Kremlj je uvideo da je Zapad brzo konsolidovao svoje dobitke kako se sovjetska armija povlačila iz istočne Evrope.

Iz perspektive Kremlja, SAD su iskoristile Rusiju kad je bila najslabija.

„Naša najozbiljnija greška u odnosima sa Zapadom je što smo vam previše verovali, a vaša je što ste to poverenje shvatili kao slabost i zloupotrebili ga“, rekao je ruski predsednik Vladimir Putin na jednom sastanku Valdaj kluba.

Predsednik Rusije učinio je sve i u tome uspeo da koriguje sentimentalnost svog prethodnika i pokaže da Rusija neće dozvoliti NATO na svojim granicama, niti će se dalje razmetati blanko poverenjem prema Zapadu.

Pod pretpostavkom da dalje proširenje NATO na istok, na bivše sovjetske republike iscrpljuje svoje potencijale, to još ne znači da će prestati politika širenja alijanse.

Jugoistok Evrope je jedina preostala siva zona evropskih integracija i evropske bezbednosti koja zbog svog nedefinisanog statusa predstavlja prirodni pravac širenja NATO.

Neki procesi u tom smislu već su vidljivi, posebno u Bosni i Hercegovini.