Evropska unija izlazi iz krize

Dobivši garancije Irska se obavezala da već u oktobru ponovo na referendum iznese Lisabonski ugovor, zamenu za neprihvaćeni ustav. „Sada imamo solidnu osnovu da na referendumu bude prihvaćen Lisabonski ugovor“, izjavio je predsednik vlade Irske, Brajan Kouven, neposredno po dobijanju garancija.

Unija najbolja zaštita od svetske krize

Podsetimo se, Unijom naraslom na 27 članica, bez pravila koja je sadržao odbijeni predlog ustava, bilo je teško upravljati. Sve odluke su donošene saglasnošću svih država-članica. Svaka članica može da spreči bilo koju odluku zajednice. Posledica je i odluka da nema proširenja Unije sve dok se ne utvrde pravila po kojima će se donositi odluke.

Još tokom predizborne kampanje, početkom 2007, predsednik Sarkozi je objavio da je među njegovim prioritetima i usvajanje „mini-ugovora“ do 2009, koji bi u sebi sadržao „malo članova“ u odnosu na 436 koliko je imao odbijeni predlog ustava. „Ugovor“ bi se sveo na definisanje odluka koje su u nadležnosti EU, kvalifikovane većine za njihovo donošenje, neophodnog broja za stavljanje veta i na izbor i zaduženja predsednika i ministra spoljnih poslova Unije. Mesec dana po stupanju na dužnost, početkom juna 2007, Nikola Sarkozi, uspeva da pridobije članice Unije za svoj predlog „mini-ugovora“, kojim bi se zamenio odbijeni predlog ustava. Šefovi država-članica EU, već 13. decembra 2007. potpisiju u Lisabonu „novi ugovor“, nazvan Lisabonski. Jedna po jedna članica prihvata u svojim skupštinama ugovor. Međutim, pre godinu dana, u junu 2008, Irci ga odbijaju na referndumu. Posle odbijanja Iraca da prihvate Lisabonski ugovor, odluka o odlaganju proširenja Unije je ponovljena.

Danas, posle dobijenih garancija i prihvatanja da se ponovi referendum, ocenjuje se da će u oktobru Lisabonski ugovor biti usvojen u Irskoj, jer je u Dablinu sve prisutnije uverenje da je Unija najbolja zaštita od svetske krize. Irska je zemlja koja je umela da iskoristi razvojne mogućnosti koje pruža EU. Umesto nezaposlenosti uvozi radnu snagu zbog naraslih potreba svoje ekonomije.

Prvi dan 2010. mogući „prelomni“ datum

Prihvati li Irska Lisabonski ugovor, predsednicima Češke i Poljske, Vaclavu Klausu i Lehu Kačinskom neće ostati druga mogućnost do da potpišu Lisabonski ugovor, jer su ga skupštine ove dve zemlje već odavno usvojile. Izvesne sumnje unosi Velika Britanija čiji šef opozicije, Kalderon, vođa konzervativaca, preti da će, dođe li na vlast, poništiti britansko prihvatanje Lisabonskog ugovora i postaviti njegovo usvajanje na referendum. Kako će se najverovatnije vlada laburista Gordona Brauna održati na vlasti njegove pretnje će ostati samo politički marketing. Čak i da dođu na vlast teško je poverovati da bi konzervativci i ostvarili svoje pretnje.

Čini se da je otvoren put da Lisabonski ugovor stupi na snagu 1. januara 2010. Do tada šefovi država EU treba da postignu dogovor, između ostalog, ko će biti predsednik EU i osoba zadužena za spoljne poslove. Kao mogući kandidatii za predsednika EU spominju se Toni Bler, i nekadašnji predsednik španske vlade Felipe Gonzales, mada ne treba zaboraviti da se, pre odbijanja predloga ustava 2005, govorilo da to mesto treba da pripadne Nemačkoj ili Francuskoj. Neposredno po okončanju izbora za Parlament EU u Parizu se čuje da Francuska priželjkuje da Mišel Barnije, njen nekadašnji ministar spoljnih poslova i potom poljoprivrede, preuzme spoljne poslove Unije.

Iako su šefovi država na Briselskom sastanku jednoglasno podržali ponovni izbor dosadašnjeg predsednika Komisije EU, Hozea Manuela Barosa, on nije formalno dobio drugi mandat već je njegov izbor prepušten novoizabranom Parlamentu EU, koji počinje sa radom sredinom jula. Izgleda kao da se ostvaruje želja Berlina i Pariza da se njegov izbor odloži. U krugovima u Briselu tokom sastanka, kao i medijima, ponavlja se sumnja, izneta još tokom kampanje za izbor poslanika Parlamenta EU, da predsednik Komisije neće biti izabran ni u julu već da će sačekati sa usvajanjem Lisabonskog ugovora, kako bi bio izabran zajedno sa predsednikom, osobom zaduženom za spoljne poslove i članovima Komisije EU. Za ovakvo rešenje zalažu se Angela Merkel i Nikola Sarkozi, koji imaju svoje kandidate za čelna mesta u EU i žele da iskoriste davanje saglasnosti za eventualni izbor Barosa, za dobijanje pristanka za svoje kandidate.

Šansa za Srbiju

Na izbor Barosa će uticati, iako ne čine većinu u Parlamentu EU, i poslanici levice koji se protive izboru Barosa i već lobiraju protiv njegovog izbora. Daniel Kon-Bendit, budući predsednik poslaničke grupe Zelenih u Parlamentu EU, predvodi kampanju protiv izbora Barosa i već se zbog toga sastao sa predsednikom Sarkozijem. Liberasion, blizak levici, objavio je poduži tekst – „Pet razloga protiv ponovnog izbora Barosa“. Zameraju mu da je neoliberal, „mek tačerista“, da izjavljuje da je „neregulacija najbolja regulacija“ privrede i ekonomije. Prebacuju mu da se protivi prenošenju odluka sa vlada članica na EU, da je posle neuspeha predloga ustava EU na referendumima, brže bolje izjavio da je „ustav mrtav“. Zamera mu se da je neaktivan, što je predsednik Sarkozi iskoristio preuzevši u svoje ruke Lisabonski ugovor i nagovaranje Dablina da ponovi referendum. Umesto da Komisija bude motor Unije, levica prebacuje Barosu da je bio „servis država članica, posebno uslužan prema najvećim državama“. Ne zaboravlja se da je bio „Bušov čovek“. Najzad, levica ukazuje da je jedini predsednik Komisije, tokom čijeg mandata su tri referenduma propala: u Francuskoj, Holandiji i Irskoj.

Iako je desnica, koja podržava Barosa, na vlasti u 21 od 27 država članica EU i ima većinu u Parlamentu EU, a njegov reizbor podržavaju čak i tri socijalističke partije: britanska, španska i portugalska, njegov ponovni izbor nije potpuno izvestan.

Stupanjem na snagu Lisabonskog ugovora otvaraju se vrata proširenju EU. Prve u redu za prijem su Hrvatska i odnedavno i Island. Međutim, u Briselu se čuje da će prijem Hrvatske biti odložen zbog nerešenog spora sa Slovenijom. Sva proširenja će, u svakom slučaju, biti unekoliko odložena i zbog neophodnog vremena da se organizuju nove institucije EU. Nezvanično se čuje ono što je već ranije često ponavljano, da bi Srbija mogla da iskoristi to odlaganje, isporuči li Mladića, kako bi potpisala Prelazni trgovinski sporazum i potom Sporazum o pridruživanju i tako ubrzala svoj ulazak u EU. Ne treba zaboraviti da je dosad uvek pristupalo Uniji nekoliko država u „paketu“.