Evropski investitori se otimaju za Tripoli

Sedam godina nakon što je međunarodna zajednica formalno ukinula sankcije uvedene ovoj zemlji kao državi koja sponzoriše terorizam, Libija ne samo da je stala na noge već i privlači brojne međunarodne investitore, kažu upućeni. „Postoji ogromno interesovanje Britanije i evropskih zemalja za investiranje u Libiji“, kaže Ričard Dalton, koji je služio kao britanski ambasador u Libiji 1999, sada je istraživač u Čatam hausu u Londonu.

Libijski bruto društveni proizvod beleži neverovatan rast sa 16.7 milijardi libijskih dinara (12.8 milijardi dolara) na 114 milijardi 2008, podaci su Međunarodnog Monetarnog fonda. Direktne strane investiciji povećane su za više od 50 odsto sa 1,5 milijardi dolara 2000. na 2,3 milijarde dolara 2007, navodi se u dokumentima Svetske banke. Iako stopa ekonomskog rasta malo stagnira zbog ekonomske krize, Libija nastavlja da se razvija. Prema predviđanjima MMF libijski ekonomski rast do kraja godine biće oko 5,2 odsto.

Uz pomoć novca od nafte kojeg su puni vladini koferi, država preduzima brojne infrastrukturne projekte, sklapa međunarodne ugovore za izgradnju nacionalne železničke mreže i polako se otvara za privatne strane investicije. U prestonici, brda od cementa duž autoputa koji vodi ka aerodromu za koji mesec će biti izglačane površine na kojima će biti 500.000 stambenih jedinica. Poznat kao Bab Tripoli kompleks, koji je finansirala delom vlada delom turski investitori vredan je 1,3 milijarde dolara i biće završen do novembra. Reč je o kompleksu koji će sadržati 115 zgrada sa oko 2.018 stanova kao i poslovnih prostora, gigantski mol sa 22 staze za kuglanje, klizalištem, teatrom i hotelom sa pet zvezdica.

Za privredni bum Libije najvećim delom zaslužni su ogromne naftne rezerve zemlje zahvaljujući čemu se stiče najveći deo prihoda. Danas, zemlja proizvodi 1,5 milijardi barela nafte dnevno, što je maksimum koji dozvoljava OPEK. Procenjuje se da Libija ima naftnih rezervi za narednih 45 godina.

Kako bi se izborila sa nejednakošću u zaradama te ublažila posledice privatizacije, libijska vlada je osnovala specijalan fond, koji se finansira od naftnih prihoda, a iz kojeg se mesečno isplaćuje 377 dolara za 222.000 socijalno ugroženih porodica. Relativno mali broj od ukupno 6,2 miliona stanovnika stiče prihode od poslova vezanih za distribuciju nafte, iako se većina žale da imaju male zarade. „ Ima novca ali ne za mene“, kaže taksista iz Tripolija. „Vlada uzima novac“.

Ovaj neverovatan uspeh Libije nagnao je američke zvaničnike da pridobiju ovu zemlju za sankcije protiv zemalja sa nuklearnim ambicijama, kao što su Iran i Severna Koreja. „Voleli bismo da iskoristimo primer Libije i primenimo ga na druge zemlje“, kaže američki ambasador u Libiji Gene Krec, koji je imenovan na dužnost aprila 2008. kada su dve zemlje uspostavile diplomatske odnose nakon prekida od gotovo četiri decenije. On navodi da Libija može da posluži kao primer da zemljama od koristi da odustanu od svojih nuklearnih ambicija.