Takva vrsta zakona nije prihvatljiva u modernom, demokratskom društvu, jer oni predstavljaju pokušaj države da napravi niz birokratskih pravila koje mediji moraju da poštuju da ne bi bili zabranjeni.
Zapravo, to je jedan oblik cenzure pomoću birokratije, a mediji se suočavaju s oštrim kaznama koje nisu proporcionalne manjim prekršajima kao što je propust da se medij registruje. Takvi zakoni bi trebalo samo da služe administrativnim svrhama, a kazne bi trebalo da budu fer, razumne i srazmerne prekršaju. Kazne ne bi smele da ometaju medijsku organizaciju i tekuće ekonomske interese – kaže za Danas Dejvid Dadž, direktor Međunarodnog instituta za štampu, o najavljenim izmenama Zakona o javnom informisanju i drakonske kazne koje on propisuje.
Zakon predviđa privremenu meru zabrane rada medija tokom vođenja sudskih postupaka protiv njega. Da li je to u suprotnosti s tačkom 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima?
– Presedan u Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima je da li je zakon „neophodan u demokratskom društvu“. S obzirom na činjenicu da kazna premašuje težinu navodnog zločina, teško je videti zašto bi takav zakon bio potreban Srbiji. Kao rezultat toga, iako je ovo čisto nagađanje u ovom trenutku – takav zakon bi morao biti s pravne tačke doveden u pitanje, čini se da bi Evropski sud mogao da ospori ovaj zakon. Međutim, na evropski nivo može da se pređe tek kada se iscrpu sva sredstva srpskog pravosuđa. Nadam se da će taj zakon biti proglašen neustavnim pre nego što se dođe do toga da se on osporava na osnovu Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Da li pretnja visokim kaznama vodi u autocenzuru?
– Odgovor na ovo je nesumnjivo da. U svakom društvu, mediji imaju dve bitne uloge – da pružaju informacije i da drže vlast i institucije na oku. Ovakvi zakoni mogu da obeshrabre medije da se bave delikatnim temama zbog straha da bi mogli da se suoče s osvetom države. Ako se to dogodi, onda mediji propuštaju da ispune obe gore navedene dužnosti.
Prilikom pisanja zakona nije bilo javne rasprave, stručnjaci za tu oblast nisu bili konsultovani, a zaobiđena je i radna grupa koju je formiralo resorno ministarstvo, koja je trebalo da se bavi medijskim zakonodavstvom, tako da se ne zna tačno ko stoji iza ovog zakona. Čime može da se opravda takva praksa?
– U demokratskom društvu nema nikakvog opravdanja za neuključivanje svih zainteresovanih strana u raspravu o novom zakonu. Odsustvo takve rasprave pokazuje da vlada ima skrivene namere za uvođenje zakona, kao što je želja da se vrši pritisak na medije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
