Evropski trenutak odluke

Da li je amnezija sastavni deo politike? Kada je reč o reformisanom ugovoru EU, koji će biti završen u novembru, nedavni događaji nagoveštavaju da amnezija nesumnjivo igra glavnu ulogu.
Razmotrimo tu „bolest“ koja podstiče pojedine lidere EU, sumnjivih moralnih načela, da zaborave čak i najbližu prošlost. Zaokupljeni unutrašnjim političkim prilikama, oni ne prezaju od toga da koriste Evropu kao žrtveno jagnje, kako bi izbegli da saopšte loše vesti svojim sunarodnicima. Nekolicina njih ističe separatističke težnje koje izazivaju brigu i frustraciju birača. Stoga, nije nikakvo iznenađenje što mnogi građani država EU odbijaju ili, barem, oklevaju da prihvate evropska pitanja.
Mada ovakav oblik političkih smicalica možda može da donese izborni trijumf, time se osujećuje svaka prilika da se politika doživi ili uoči kao proces koji može da doprinese globalnom razvoju.
Uzmimo za primer Gordona Brauna, novog premijera Britanije, koji zastupa stav da globalizacija lišava evropski projekt značenja, što predstavlja vid političkog autizma koji će onemogućiti EU da se prilagodi promenama, te pronađe rešenja za globalne izazove. Na svu sreću, politički programi koji se baziraju na antievropskim stavovima nisu uobičajena pojava. Štaviše, budući da novi reformisani ustav stupa na snagu uoči izbora za Evropski parlament, zakazanim za 2009, sve države članice biće primorane da pojasne i opravdaju svoje stavove.
Zahvaljujući „osnaženoj saradnji“, države koje su sklone prkosu više neće sprečavati one koje žele da napreduju, čak će biti u prilici da pribegnu strategiji „izbegavanja“ i „istupe“ iz EU, možda putem referenduma.
Ima i onih koji veruju da je proširenje EU sprečilo veće „produbljivanje“ i koji, s nedovoljno poštovanja prema prošlosti ili budućnosti, tvrde da težnja za potonjim podrazumeva napuštanje pređašnjeg. Ali, ko može tvrditi da pouzdano zna koji oblik bi trebalo da dobije EU kako bi se uhvatila u koštac s problemima u narednih 50 ili 100 godina?
Suočivši se s problemima lošeg snabdevanja naftom gasom, što je direktna posledica posledica prepirki najpre između Rusije i Ukrajine, u koje se, potom uključila i Belorusija, države članice EU najzad su shvatile da njihov opstanak zavisi od sopstvene sposobnosti uvođenja novina u energetske resurse.
Dalje proširenje EU nesumnjivo jeste u interesu Turske, ali i Evrope. Pored konstruktivne uloge koju bi Turska mogla da odigra, naročito na području Bliskog istoka, njeno članstvo jeste od presudne važnosti za energetski sektor. Štaviše, pristupanje Turske toj organizaciji bilo bi odraz političkog kontinuiteta EU, ali i pozitivnog pomaka u radu na evropskom projektu.
Za političare poput francuskog predsednika Nikole Sarkozija, takva razmišljanja čine se besmislenima. Ali, šta bi se dogodilo ukoliko Turska odustane od evropskih ambicija i ostvari strateško partnerstvo sa Rusijom, ili, čak Iranom? U tom slučaju, evropska bezbednost bila bi ozbiljno narušena.
Takođe, nameće se i pitanje britanskog političkog rukovodstva, koje želi da putem proširenja izbegne produbljivanje, te, zbilja, politički razjedini Evropu. Premda takve zamisli ne nailaze na sveopštu podršku, pojedine evropske države krišom daju prednost britanskim scenarijima razjedinjavanja, te nekolicina premijera čak razmišlja da umnogome promeni politički kurs svojih zemalja.
Ruski predsednik Vladimir Putin možda je jedini koji bi s radošću prihvatio odstupanje od pojedinih evropskih vrednosti. U ovakvim uslovima, holandski premijer Peter Balkenende i dalje pokušava da nađe izlaz iz situacije prouzrokovane odbacivanjem nacrta ustava EU na referendumu 2005, te apeluje na Britance, Čehe i Poljake da pruže podršku merama koje bi podrazumevale smanjenje nadležnosti EU u pojedinim sferama. Zbilja, on se ne bi protivio rušenju čitavog zakonodavnog sistema EU, ukoliko bi to omogućilo nacionalnim parlamentima da dobiju pravo na veto.
Ono što je nama Evropljanima najviše potrebno jeste da svi usvojimo posve različit kurs. Samo proširenjem opsega mehanizma donošenja odluka EU, koji će podržati podjednako odgovorni partneri, Evropa će moći da se izbori s izazovima u budućnosti.