Foto: Z. S. M.Iako već punih 10 godina ima rešenje lekarske komisije o invalidnosti i smanjenim radnim sposobnostima radnik kragujevačke fabrike „Zastava oružje” Saša Stojadinović tvrdi da njegovi poslodavci to ignorišu. Tokom ove decenije Stojadinović se žalio svim instancama i nadležnima i čak tri puta stizao do kabineta Aleksandra Vučića, prvi put još dok je bio premijer, kao i do Aleksandra Vulina dok je bio ministar za rad i socijalna pitanja ali bez ikakvog efekta.
Kragujevčanin Saša Stojadinović (41), po struci mašinski tehničar-konstruktor, zaposlen je u fabrici Zastava oružje od 2006. godine. Po njegovim rečima zbog „višegodišnjeg problema zlostavljanja i diskriminacije na radu” rešio je da se obrati medijima.
Stojadinović od 2012. godine ima invalidtet – autoimuno oboljenje vezivnih tkiva – Raitereov sindrom (vrsta reaktivnog artritisa) zbog čega ima ograničenja na radu.
– Oboljenje je reaumatskog tipa, nepredvidvo i može da se pojavi bilo kada na bilo kojem delu tela: kičmi, ramenu, kuku, ramenu, skočnom zglobu, gde god da postoje vezivna tkiva, kaže Stojadinović koji ovu bolest ima već 10 godina.
Pošto u Zastava oružju obavlja normirane poslove meteloglodača (iako je po struci tehničar) a zbog dugog bolovanja službeno je upućen od strane Službe socijalne zaštte u preduzeću na procenu radne sposobnosti pri Zavodu za zapošljavanje gde ga je pregledala komisija lekara specijalista Republičkog fonda PIO u kragujevačkom Kliničkom centru.
– Od njih sam dobio rešenje o preostaloj radnoj sposobnosti i ograničenjima pri daljem radu koje glasi: „Sposoban za rad na lakšim poslovima u okviru svoje struke bez težeg fizičkog rada, dizanja i nošenja većih tereta, rada u nefiziološkom položaju tela u lošim mikroklimatskim uslovima radne sredine i bez normiranog rada, dokumentuje Stojadinović nalaz lekarske komsije pokazujući njihovo rešenje od 12. marta 2012. godine, kojim je ustanovljen procenat njegovog invaliditeta.
Rešenje predaje nadležnoj službi Socijalne zaštite u Zastava oružju.
– Odgovor socijlane radnice je bio „videćemo šta će ti sada dati da radiš”, a po povrtaku na rad sa bolovanja i dalje su mi poveravani normirani poslovi, kaže on.
Kao oboleo od autoimune bolesti ima pravo na banju.
– Odlazim u banju te 2012. godine a u tom momentu, pošto mi se vodi norma, a ne ispunjavam je jer mi se vreme vodi kao norma, primam zarade ispod zakonskog minimuma, jer nisam ostvario normu. Pozivam se na lekarsko rešenje ali moj neposredni rukovodilac Desimir Jovanović i direktor sektora Vladimir Ristić ga ne uvažavaju i prete mi da ću u slučaju da ne ostvarujem normu dobiti otkaz, navodi Stojadinović.
Sve to traje nekoliko meseci nakon čega od rukovodilaca dobija i zvanično upozorenje – otkaza ugovora o radu zbog povrede radne obaveze sa potpisom direktora. Sve ovo vreme umanjuju mu se zarade, kao i uskraćuju dani godišnjeg odmora koje mu, kao invalidu garantuje Kolektivni ugovor.
– Prijavljujem zlostavljanje na radnom mestu i mobing socijalnoj radnici Kseniji Ranković i nikada ne dobijam nikakav odgovor. Ova služba, potpuno me ignoriše godinu dana, mada sam im se obraćao više puta, prvo usmeno a potpom i u pisanoj formi, poštom, kako bi postojao trag da sam im se zvanično obratio, nastavlja Stojadinović.
Kada je uvideo da ne postoje nikakve reakcije, da je i dalje na neadekvatnom radnom mestu sa zaradama ispod minimuma obraća se tadašnjem generalnom direktoru Zastave oružja Radetu Gromoviću sa istom prijavom, koji mu takođe nikada nije odgovorio.
Potom podnosi prijavu kragujevačkoj Inspekciji rada.
– Oni ne izlaze na teren a od njih dobijam obaveštenje da je po izjavi poslodavca rešenje lekarske komisije koja mi je procenila invadliditet „u potpunosti ispoštovano” i da moje trenutno radno angažovanje „ne izaziva pogoršanje zdravstvenog stanja i psihofizičko opterećenje” kao da je i direktor privrednog društva doneo rešenje ograničenja norme na 70 posto a koja će biti plaćena 100 posto. Oni nikada nisu razgovarali sa mnom već samo sa ljudima na koje sam se žalio. Inpektor, čak ni ne navodi imena – kojih poslodavaca, tvrdi Stojadinović.
Insprektor savetuje Stojadinovića da „ukoliko smatrate da niste u stanju da obavljate poverene poslove to jedino može da utvrdi nadležna zdravstvena ustanova” – koja je već utvrdila Stojadinovićev invaliditet. Krug je zatvoren.
Stojadinović se poziva na Kolektivni ugovor u Zastava oružju član 16 u kome eksplicitno stoji da „zaposlenom invalidu rada, u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, Poslodavac je dužan da obezbedi obavljanje poslova prema preostaloj radnoj sposobnosti”. Takođe, već tri godine ne dobija dodatne dane godišnjeg odmora koji mu sleduju zbog invaliditeta, koje garantuje zakon a takođe i Kolektivni ugovor.
Žali se i tadašnjem načelniku Šumadijskog upravnog okruga Damjanu Srejiću (bez odgovora- sem dopisa da je sve predato nadležnoj Inspekciji rada) a pisao je i Ministarvu za rad i socijalnu politiku na čijem je čelu tada bio Aleksandar Vulin koje je predmet ponovo vratilo inspekciji „na ponovo postupanju” i tu je sve stalo. Sve vreme obraća se u pisanoj formi i svojim rukovodiocima bez adekvatnog odgovora.
– Preko Ministarstva za rad sam tražio da se obavi inspekcijski nadzor u prisustvu svih činilaca, dakle da i ja budem prisutan ali od njih u jednom od obaveštenja 2017. godine stoji „da ništa od toga nisam prijavio” kao da se „nikada nisam obraćao socijalnom radniku niti bilo kome iz kadrovske službe”, sa nevericom priča naš sagvovornik.
Iste godine Stojadinović se obraća Aleksandru Vučiću koji je tada bio premijer. Nastavlja da mu se obraća mejlovima i kada je postao predsednik. Prvi poziv iz njegovog kabineta dobija 2. oktobra 2017. godine sa potpisom generalnog sekretara Nikole Selakovića.
– Primio me je u holu jedan od njegovih sekretara, u kratkim crtama sam izneo svoj problem i dobijam instrukcije da svu dokumentaciju koju posedujem prosledim Sekretarijatu predsednika na Andrićev venac. Odmah sam to i učinio da bih 14. maja 2018. godine dobio odgovor, takođe od Selakovića da je moj zahtev upućen Inspekciji rada, iako sam se ja žalio na njihovo postupanje. Takođe, uputili su me i na Centar za socijalni rad iako ja nisam tražio socijalnu pomoć već sam se žalio da se regulišu prava iz radnog odnosa. Dobijam poziv od radncie iz Centra za socijalni rad koja mi odgovara da će sve ovo ponovo poslati u Predsedništvo jer ona nema nikakvu nadležnost da postupa u problemima vezanim za Inspekciju rada, nastavlja Stojadinović.
Putem elektronske pošte nastavlja da se obraća predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću za prijem.
– Od jednog od njegovih savetnika telefonom 2020. godine dobijam odgovor da je preko 20 puta iz Predsedništva upućen zahtev Ministarstvu za rad da se „postupi u mom slučaju”. Od tada nisam dobio nikakav odgovor iz Ministarstva, kaže naš sagovornik koji nastavlja da piše predsedniku Srbije elektronskom poštom.
Iz Predsedništva dobija novi poziv 24. maja prošle godine od sekretarke predsednika Suzane Paunović. Odazvao se i ovog puta gde je pokušao, ponovo u holu, da za što kraće vreme iznese svoj slučaj. Ponovo je dobio instrukciju da celokupnu dokumentaciju dostavi na Andrćev venac. To je i učinio i opet bez ikakvih rezulata. Predsedniku Vučiću se poslednji put obratio za prijem 21. februara ove godine prilažući kompletnu dokumentaciju i još čeka na odgovor.
Stojadinović je od 2017. godine na učestalom bolovanju sa minimalnim prekidima. U poslednje dve godine zbog bolesti bio je tri puta na hospitalizaciji, na ekdokrinologiji u Kliničkom centru Srbije i Kragujevcu. Zbog dugotrjnog bolovanja je upućen na procenu za invalidsku penziju u PIO fond u Beogradu.
– Meni se na radnom mestu ne sprovodi Rešenje o invaliditetu a u odbijanju za invalidsku penziju 9. avgusta navedeno je da u mom slučaju „još uvek nije sprovedena rehabilitacija i lečenje”. Praktično ne mogu da radim a ne mogu ni da idem u invalidsku penziju, u začaranom krugu je iz koga nema izlaza je Stojadinović.
U međuvremenu mu se pogoršalo zdravstveno stanje, pored reumatizma koji ima dobio je dijabetes, kolitis i odlazi na lečenje kod psihijatra u Zavodu za zdravstvenu zaštitu radnika u Kragujevcu. Iako sada ne obavlja normirane poslove, njegovo rešenje o invaliditetu je i dalje zanemareno, prebačen je u magacin.
– To je posao na kome mi je još teže i manje odgovara mojoj preostaloj radnoj sposobnosti. Prilikom premeštanja navedeno je da je na tom mestu „povećan obim posla” a ja imam rešenje da sam invalid sa umanjenom radnom sposobnošću, navodi on.
Tokom protekle decenije Saša Stojadinović se više puta obraćao kragujevačkim advokatima ali niko nije hteo da prihvati njegov slučaj.
Na pitanje zbog čega se tek posle više od 10 godina obratio medijima on kaže:
– U bezizlaznoj sam situaciji. Kome god da sam se obratio nailazio sam na ignorisanje. Ne mogu više da izdržim jer mi je zdravstveno stanje pogoršano. Primoran sam da istupim javno kako bi se za moj problem saznalo, završava Stojadinović, dodajući da je čitavu deceniju trpeo institucionalno nasilje jer nije želeo da naruši ugled fabrike u kojoj je radila i njegova majka i „pruži im šansu”.
Povodom svog problema nikada se nije obraćao sadašnjem generalnom direktoru Zastava oružja Mladenu Petkoviću, jer je po Stojadinovićevom mišljenju „sve ovo počelo mnogo pre nego što je on došao na tu poziciju” 2018. godine i da su se promenili generalni direktori Gromović i Brzaković.
Sa pitanjem o statusu i stanju slučaja radnika Saše Stojadinovića obratili smo se mejlom Zastavi oružje još prošlog petka, 18. novembra ali do danas od njih nismo dobili nikakav odgovor. Takođe, kontaktirali smo telefonom i direktora Petkovića koji nam se javio i zamolio da se zbog njegove zauzetosti „čujemo za 20 minuta” i potom nije više odgovarao na naše pozive.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
