Faktografija iznad svega

Školska praksa je pokazala da đaci prave najveći broj izostanaka pred tromesečja ili kraj polugodišta, odnosno kada ih nastavnici ocenjuju, a u tim periodima javljaju se i najveće krize u ponašanju učenika. Ocenjivanje u osnovnim i srednjim školama u najvećem broju slučajeva svodi se na birokratizovanu proceduru, čiji cilj nije da podstiče i usmerava učenike, već da se ocena zavede na kraju jednog nastavnog perioda.
Nedostatak jasnih i objektivnih kriterijuma ocenjivanja, poklanjanje ocena radi popravljanja školskog uspeha, podsticanje kampanjskog učenja, neprofesionalan pristup i greške nastavnika, ocenjivanje zarad kažnjavanja ili održavanja discipline na času, samo su neke od slabosti tradicionalnog načina ocenjivanja, na koje upozorava psiholog u Medicinskoj školi „Beograd“ Radmila Korica Tošović.

Žalbe zbog jedinica

Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja precizirano je da se učenik ocenjuje najmanje dva puta u polugodištu. Učenik osnovne i srednje škole, ili njegov roditelj, ima pravo da se žali direktoru škole ako je nezadovoljan ocenom, a ako on proceni da je prigovor osnovan i da je ocena izvedena suprotno zakonu obrazuje komisiju za proveru znanja učenika. Iskustvo pokazuje da se đaci najčešće žale ukoliko imaju tri zaključene jedinice na kraju školske godine i pokušavaju jednu da poprave ne bi li izbegli ponavljanje razreda (popravni ispit u avgustu polaže se sa dve slabe). Takođe je primećeno da se strogim profesorima suprotstavljaju maturanti, jer se mlađi učenici plaše osvetoljubivosti nastavnika. Milovan Lazović, pomoćnik gradskog sekretara za obrazovanje u Sektoru za inspekcijski nadzor, kaže za Danas da inspekcija izlazi na teren tek kada dobije prijavu stranke. Inspekcija, na primer, reaguje ako nastavnik nije ocenio učenika najmanje dva puta u polugodištu, a zaključio mu je ocenu, odnosno nalaže mere koje škola mora da otkloni. O prigovorima koji se odnose na kvalitativan rad nastavnika (da je subjektivan ili nepravedan) odlučuju školske uprave, ali je takve navode teško dokazati.

Da je ocena efekat faktografskog znanja učenika, a ne razumevanja, slažu se i Korica Tošović i Miroslav Marinković, učitelj u OŠ „Kraj Petar Prvi“.

Ni nastavnici ne znaju

U Srbiji, kako kaže Aleksandar Baucal, docent na Odeljenju na psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, ne postoje nacionalni standardi ocenjivanja, što nije odgovornost nastavnika, već obrazovnog sistema. Nastavnik ne zna šta učenik treba da savlada za peticu, šta za četvorku, šta bi trebalo da zna za trojku… Nastavniku nije dato važno profesionalno sredstvo, tako da, kada procenjuje odgovore učenika, zapravo ne zna kojem nivou znanja odgovaraju i mora da uspostavlja lične kriterijume u odeljenju.

– Takvim ocenjivanjem najviše su oštećeni učenici koji mnogo znaju, ali se nalaze u školama u kojima su visoki kriterijumi. Ti učenici će, u odnosu na druge, imati niske ocene samo zbog toga što su nastavnici za sebe postavili visoke kriterijume. A to znači da će imati i manje šanse da se upišu u željene srednje škole, ne zato što manje znaju, što bi imalo nekog smisla, već zato što su imali niže ocene, koje su odraz činjenice da su išli u „jake“ škole. Drugi problem jeste u našoj tradiciji ocenjivanja. Smisao učenja nije da učenik dobije ocenu, već povratnu informaciju, kako da se razvija, kako da tu ocenu popravi. Često se dešava ne samo da ocena nije obrazložena, već da učenik i ne zna koju je ocenu dobio – ističe Baucal.

– Veoma česti slučajevi da deca pred kraj školske godine u jednom danu moraju da odgovaraju po nekoliko predmeta ili da rešavaju kontrolne zadatke koje nastavnici ne najavljuju, predstavljaju ogromno opterećenje za đake. Učenici uče radi reprodukcije gradiva, a ne da bi nešto korisno naučili. Oni znaju koje će lekcije nastavnici da ih pitaju i uče ih napamet. Veoma često u kontrolnim zadacima pišu pojmove čije im značenje nije jasno. Ocenjivanje je čista birokratska procedura da bi se ispunili zahtevi propisani nastavnim planom, a da li su deca razumela gradivo mnoge nastavnike ne interesuje – kaže Marinković, inače dugogodišnji predsednik Saveza učitelja Beograda.
Aleksandar Baucal, docent na Odeljenju na psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, navodi dva ključna uslova da bi ocenjivanje imalo smisla – ocena treba da odražava znanje učenika i da mu daje povratnu informaciju kako bi mogao da napreduje.
– Ako ocena održava lični odnos nastavnika prema učeniku ili socijalni status učenika, u smislu da je unapred određeno da đaci iz marginalizovanih grupa ne mogu imati visoke ocene, to bi narušavalo smisao ocenjivanja. Druga važna karakteristika je da ocena daje neku povratnu informaciju i treba da bude orijentir koji će pomoći učeniku da dalje uči i da napreduje – objašnjava Baucal, uz napomenu da oba navedena uslova prate problemi.
Iz želje da se prevaziđu neke od navedenih slabosti tradicionalnog sistema ocenjivanja, u vreme reforme školstva koju je započeo bivši ministar prosvete Gašo Knežević, u prvi razred osnovne škole uvedeno je opisno ocenjivanje. Razlozi za to su višestruki. Učenici su na početku nesigurni, nenaviknuti na školu i školske obaveze. Imaju strah od neuspeha. Brojčane ocene im ne kazuju u kojoj su meri savladali gradivo i na čemu posebno treba da rade. Opisna ocena je podstičuća, ohrabrujuća, uvek pozitivna. Pojedini učitelji nisu blagonaklono gledali na opisno ocenjivanje, jer za tu novinu nisu bili dovoljno pripremljeni. S druge strane, opisno ocenjivanje je za nastavnike zahtevnije, jer se napredovanje učenika mora kontinuirano pratiti.
Na pitanje kako roditelji gledaju na opisne ocene, Miroslav Marinković odgovara da oni vole afirmativne formulacije i da, ako u dnevniku pročitaju nešto drugačije, od učitelja traže konkretna objašnjenja. Mnogi zapravo i ne znaju smisao opisnog ocenjivanja. Marinković ističe da se mnoge njegove kolege još uvek nisu snašle, jer ne postoje standardi, već samo preporuke i uputstva Ministarstva prosvete kako bi opisno ocenjivanje trebalo da izgleda. Dešava se da prosvetari prepisuju jedni od drugih i da prave neku vrstu kategorizacije, odnosno koje formulacije odgovaraju numeričkim ocenama.
– Ne možemo praviti uravnilovku od opisnog ocenjivanja, svako dete je individua za sebe. Nastavnik mora da poznaje prirodu te dece i da ih kontinuirano prati, da vrednuje i uloženi trud, a ne samo to što je neko naučio lekciju napamet – upozorava Marinković.
Prosvetari koji bi želeli da saznaju kako unaprediti sistem ocenjivanja i na koji bi način ocena trebalo da dobije stvarni smisao – da vodi proces učenja, a ne da se samo evidentira u dnevnik – od jeseni će imati priliku da pohađaju akreditovani seminar Ministarstva prosvete. Novi model ocenjivanja, koji je osmislila Radmila Korica Tošović, podrazumeva vrednovanje ne samo testova znanja i usmenog odgovaranja, već i redovno pohađanje nastave, izradu domaćih zadataka i završni test znanja. Ukupan broj bodova koji učenik dobija različitim načinima ocenjivanja „pretvara“ se u standardnu ocenu prema utvrđenoj tabeli kada nastavnik mora da upiše u dnevnik periodične i zaključne ocene. Model nudi i set tehnika koje se primenjuju na svakom času kako bi nastavnik u ograničenom vremenu mogao da utvrdi šta su učenici naučili na času.
Za razliku od prakse da se učenicima kontrolni zadaci daju na „prepad“, model naše sagovornice predviđa da se testovi znanja planiraju godišnjim ili mesečnim planovima rada nastavnika, o čemu učenici treba da budu informisani na početku školske godine, a testovi se posebno najavljuju sedam dana ranije. Osim termina, učenici treba da budu upoznati i sa sadržajima koji će biti na testu, a obavezna je i priprema za testiranje. Test znanja koji je učenik propustio iz opravdanih razloga mora da uradi u roku od sedam dana po povratku u školu, a neopravdano propušten test ne može ponovo da radi. I usmeno ispitivanje nastavnici treba da najave đacima, a časovi utvrđivanja gradiva takođe mogu da budu korišćeni za ocenjivanje, ukoliko su odgovori pozitivni. Završni test znanja jeste sistematizacija celog gradiva. Obavezan je za sve učenike i najavljuje se najmanje dve nedelje ranije. I ovde važi princip da đaci koji su opravdano bili odsutni moraju da urade završni test u roku od sedam dana, jer u protivnom neće dobiti poene iz ovog dela – kaže Korica Tošović.
Prednost ovog modela je u tome što doprinosi stvaranju navike da se svakodnevno uči, a ne samo u vreme ocenjivanja, čime se razvija odgovoran odnos prema školi. Utiče i da se smanje tenzije i poboljša odnos između učenika i nastavnika, povećava motivaciju za učenje i afirmiše čas i školu kao mesto gde se uči.