Faktor Šešelj

Odluka suda kao i svaka druga odluka. Nije ni prvi, a ni poslednji put da Tribunal od srpskih vlasti traži da sprovedu neku njihovu odluku. Podsećanja radi, srpske vlasti su u Hag, pod policijskom pratnjom, više puta vraćale i bivše šefove srpske državne bezbednosti, generale, predsednike…koji su bili na privremenoj slobodi. I nikad nije bilo nikakvih problema, javnih performansa, kuknjave na zlehudu sudbinu i na licemernu politiku Tribunala koji je pod uticajem svetskih moćnika odlučio da preko Šešelja obori vlast u Srbiji, a sve zbog oštrih reči premijera protiv zemalja NATO na obeležavanju 16. godišnjice bombardovanja SR Jugoslavije od zemalja Zapada. Uz to se plasiraju i tvrdnje da se Srbiji iz Evrope i Amerike stalno isporučuju novi uslovi. Pritom se zaboravlja da je Srbija punopravni kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, ali i da je srpska vojska praktično na pragu NATO, kroz IPAP sporazum, na čije potpisivanje su nedavno u Brisel išli baš ministri Dačić i Gašić. Vlast kritikuje Zapad, ali sve čini da bi postala njegov sastavni deo kroz evroatlantske integracione procese?! Drugim rečima, potpuna konfuzija.

Ono što začuđuje i zabrinjava je prilično histerična reakcija vlasti na taj zahtev Tribunala. Umesto da se bez pompe obavi ceo postupak vraćanja Šešelja u Hag, u pogon je stavljen celokupan medijski arsenal, prevashodno državnih medija, preko kojih se odapinju otrovne poruke Tribunalu u Hagu i nekim nedefinisanim centrima moći u Evropi i svetu koji, eto, hoće da zaustave napredak i prosperitet Srbije i svetlu budućnost koja je pred nama. Kako reče ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, svaki put kad malo krenemo, neki centri moći gledaju da naprave neki haos u Srbiji i da je uvedu u političku nestabilnost. Osim ako to nije ideja vlasti. Da javnost vidi da je ovoj vlasti jako teško, da se muči da izvede jednu jednostavnu operaciju prebacivanja haškog optuženika u Hag, odnosno da ispuni svoje međunarodne obaveze. Osim ukoliko vlast nie suspendovala Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom i stavila ga van snage, kao i druge međunarodne akte, po kojima se priznaje primat međunarodnog zakonodavstva u odnosu na domaće? Samim tim, svi zahtevi Haškog tibunala jednostavno moraju biti ispunjeni, ma koliko se to aktuelnim vlastima sviđalo ili ne.

Umesto toga, premijer se sve zajedno sa ministrima, uključujući i Vulina, izvinjava i objašnjava javnosti zašto je to teška odluka i koliko je to teška odluka. Razlog za tu odluku da se pravda najverovatnije leži u biračkom telu. Jer ne treba zaboraviti da su za naprednjake glasali mahom radikali, ali i deo biračkog tela demokrata, razočarani Tadićevim lošim vođenjem zemlje i stalnim paktiranjem demokrata sa socijalistima. Otud i ova objašnjenja Vučića, jer ne bi bilo iznenađujuće da se deo birača ponovo vrati kod Šešelja. Uostalom, to su u prošlosti radili brojni narodni poslanici. Odu, pa se posle kaju. Pa im radikali organizuju pokajničku konferenciju. Sećate se generala Božidara Delića? Taj slučaj. Čak ni rejting radikala, koji od momenta kako su Vučić i Nikolić napravili Srpsku naprednu stranku ne dosežu ni blizu cenzusa, ne opravdava ovakvu nervozu i histeriju vlasti, jer naprednjaci čvrsto drže vlast u svojim rukama. Imaju stabilnu većinu u parlamentu, svog premijera, ministre, čelne ljude u institucijama… Ali i pored toga, sve je veliki i međunarodni problem i oko svega se pravi pompa. Potpuno bespotrebno.

Po čemu je Šešelj toliko poseban? Najjednostavnije rečeno, po bliskoj vezi sa aktuelnom vlašću. Politički su se razišli posle skoro 20 godina zajedničke borbe protiv mrskog Zapada i NATO, Albanaca, Hrvata, muslimana, manjina, nevladinih organizacija, Soroševih medija, domaćih izdajnika i stranih plaćenika, komunista, partizana…i svega postojećeg. Onda su kumovi rešili da naprave stranku i preuzmu „kesu s parama“ u svoje ruke, pa su napravili naprednjake. Ali to je, što bi se reklo, „ni po jada“. Osim stranke koju su napustili, odveli su i članstvo, ali i birače. A to Šešelj očito nije zaboravio. Odatle i njegove ranije poruke da je došao da se sveti.

– Moguće je da Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić odluče da me na silu isporuče. U tom slučaju moraju da me uhapse i vode sudski postupak koji traje minimalno 14 dana. Ja se tome radujem, da me moji glavni saučesnici u svim eventualnim ratnim zločinima i zločinama protiv čovečnosti hapse i isporučuju Tribunalu. Šta bi čovek više od toga mogao da poželi, rekao je Šešelj na konferenciji za novinare.

Sa druge strane, zašto bi se Tribunal obazirao na želje srpske vlade ili probleme koje lider radikala eventualno pravi premijeru ili srpskoj vladi? Ono što Tribunal želi, a vlast uporno prećutkuje je da okonča jedno suđenje, koje je zapravo sam Šešelj opstruirao. Naravno, Šešeljevo oslobađanje ima debelu istoriju. Setite se samo kako je ceo slučaj protiv njega dospeo u ćorsokak krajem davne 2006. godine kada je Šešelj odlučio da štrajkuje glađu, jer mu je Tribunal zabranio posete supruge i da komunicira s javnošću. Šta se tada zapravo desilo? Potpisnik ovih redova je kao izveštač u to vreme bio u Hagu, pa vam može reći da je Šešeljev štrajk glađu bio prilično neočekivan za novinare. Međutim, objašnjenje je ubrzo stiglo. Doduše ne javno. Naime, neko je iz pritvorske jedinice u Sheveningenu prokrijumčario spisak svedoka u postupku protiv Šešelja i dostavio ga radikalima u Srbiji. Onda su radikali krenuli redom po spisku da prete svedocima. Naravno, u strahu, svedoci su počeli masovno da otkazuju svedočenja pred Tribunalom, pa je ceo postupak bio ugrožen. Onog momenta kada su u Tribunalu shvatili šta se desilo, Šešelju je prekinuta komunikacija sa spoljnim svetom. A pošto je provaljen i doveden u situaciju da mora da objašnjava zašto svedoci masovno otkazuju, Šešelj je stupio u štrajk glađu. Naravno, njegovo objašnjenje je bilo vešto. On je govorio samo o posledici, ne i o uzroku.

Šta je vlast učinila da joj se desi faktor Šešelj? Pa, dosta toga. Ma koliko se vlada pozivala da je Šešelj pušten bezuslovno iz pritvora u Sheveningenu, to baš nije skroz tačno. Recimo, prećutano je da Šešelj mora da ima stalnu policijsku pratnju. A Vlada Srbije, odnosno MUP Srbije, to nije sproveo. Dok su u svim ostalim slučajevima haški optuženici koji su pušteni na privremenu slobodu imali konstantno policijsko obezbeđenje, ali i obavezu da se redovno javljaju u policijsku stanicu, u Šešeljevom slučaju je to prekršeno, pa se vlast poziva a privatni aranžman Šešelja sa Tribunalom. Haški tribunal se pre četiri meseca našao u situaciji – šta god da uradi – kajaće se. Ako Šešelja ne pusti na slobodu, biće odgovoran za njegov kraj, a ako ga pusti da se izvuče bez presude, biće odgovoran što nije okončao još jedan predmet. Setimo se da se to isto desilo i u slučaju Slobodana Miloševića.

Ipak, odluka Tribunala da pusti Šešelja na lečenje u Srbiji, ali i da ga od srpskih vlasti zatraži nazad, po ministru Vulinu, destabilizacija Srbije. Nije Tribunal bio u prošlosti imun na političke poteze i odluke. Setimo se samo slučaja Ante Gotovine koji je sa 24 godine zatvora u prvostepenom suđenju, ispao skroz nevin za zločine nad Srbima u Oluji. Ili generala Momčila Perišića ili čelnike DB-a Jovicu Stanišića i Franka Simatovića, komandanta OVK Ramuša Haradinaja…

Deluje kao da je ova situacija sa Šešeljem iskorišćena da iz naprednjaka izbije sav bes zbog nejasnih odnosa sa Zapadom, pre svega sa Amerikom, i nepostojanja nagrade za Beograd zbog kooperativnosti u pregovorima sa Prištinom. Jer šta to ima Šešelj čime bi mogao da pomrsi račune vladajućim naprednjacima, osim pravljenja skandala, koji ne bi ni bili zabeleženi da nije medija? Samo neprijatno podsećanje aktuelne vlasti na političku prošlost njenih čelnika, i to ne samo iz SNS, nego i iz SPS-a i JUL-a. Jer treba uhapsiti kuma i političkog oca. A to se tako lako ne zaboravlja. Mada, sve sam skloniji da verujem u stav jednog slučajnog prolaznika, čiju sam misao „uhvatio“ dok sam čekao prevoz do posla, koji jer rekao da je „jedini način da Šešelj obori vladu, da uđe u nju“.