Falsifikovanje standarda zaštite ljudskih prava

Od 2004. godine, zastupali smo uspostavljanje i jačanje institucija koje će, u ime države, i na lokalnom i na republičkom nivou, štititi žrtve povrede ljudskih prava. Građani su dobili mogućnost da se za loše postupanje uprave obraćaju lokalnim ombudsmanima, pokrajinskom ombudsmanu, i na kraju Zaštitniku građana. Postojanje ovih prvih zavise od volje opština da uspostave korektiv za svoje postupanje. Samo u 19 jedinica lokalne samouprave građani imaju svog lokalnog ombudsmana, dok su građani (iz ostalih 150), lišeni te privilegije. Zato je uloga Zaštitnika građana Republike Srbije dobila još više na značaju, uz zahtev da bude sveprisutan u zaštiti pred lokalnim i republičkim organima.

Građani su dobili mogućnost da se zbog diskriminacije obraćaju Povereniku za zaštitu ravnopravnosti. Borba za očuvanje javnog interesa omogućena je uspostavljanjem institucije Poverenika za slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Ova institucija je naknadno postala zaštitinik i za nelegalno korišćenje ličnih podataka. I pred pravosudnim organima – sudovima i tužilaštvima – su se jačale pretpostavke za zaštitu ljudskih prava, jer su usvojeni mnogi zakoni koji olakšavaju položaj žrtve povreda ljudskih prava.

Kakvi su u realnosti odgovori ovih institucija na polju zaštite ljudskih prava se preispituje na međunarodnom nivou. Nadzor vrše Ujedinjene nacije i Savet Evrope, a njihove stavove uvažava Evropska Unija. Akcioni plan za Poglavlje 23 (o poštovanju osnovnih prava, pravosuđu i borbi protiv korupcije) neretko sadrži zahtev da se izvrše odluke i preporuke tela Saveta Evrope, koje odudaraju od nalaza domaćih institucija.

„Pa šta“ ako smo prekršili međunarodne standarde kad smo uveli kaznu doživotnog zatvora bez uslovnog otpusta, za ubice dece. „Pa šta“ ako nismo omogućili roditeljima da dobiju pouzdane informacije o tome šta se desilo sa njihovom decom od početka osamdesetih godina. „Pa šta“ ako smo izbeglicu izručili u zemlju iz koje je pobegao zbog progona. „Pa šta“ ako građani lutaju dok traže besplatnu pravnu pomoć. „Pa šta“ ako ne možete i dalje da naplatite svoje plate koje ste zaradili radeći časno u društvenom preduzeću. „Pa šta“ ako ne znamo šta državna preduzeća rade i s kim i pod kojim uslovima ugovaraju poslove.„Pa šta“ ako osobe sa invaliditetom i dalje nemaju pristup institucijama. „Pa šta“ ako su Vam savetovali da Vaše autistično dete prebacite u „specijalnu školu“ jer uprava ne može da se izbori sa drugim roditeljima. „Pa šta“ ako je Vaše dete žrtva vršnjačkog nasilja. „Pa šta“ ako Vas neko snima na ulici, i ne znate zbog čega i kako.

Prave organizacije, institucije i pojednici za zaštitu ljudskih prava ne biraju pitanje na koje će da odgovore niti vreme kada će na njih da odgovore. „Oni pravi“ ne biraju da li širem auditorijumu govore o pravima starih, pravima dece, pravima žena ili pravima pritvorenika, zatvorenika, opozicionih aktivista, Roma i LGBT+. „Oni pravi“ se vode principima i standardima, i u najosetljivijim pitanjima, a koje su usvojena na međunarodnom nivou. Ne treba zaboraviti da pozivanje na međunarodne standarde nije težnja višem i stranom. To je težnja garantovanom minimumu, jer se saglasnost velikog broja država postiže oko minimuma, ne oko maksimuma. „Oni pravi“ ne traže argumente u lošoj praksi susednih država. Zbog svega toga, „oni pravi“ su na meti, bilo da su u institucijama ili u organizacijama.

Katarina Golubović

Predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava