Fantom slobode

Tako ova postala je jedna opšta oznaka, termin, nesiguran kao i svaki drugi, koji ipak, u sebe uključio je obe komponente, i poraz i pobedu, ovaj narod, uz sve druge, bio je, vele, oslobođen jedne krvave diktature.

Eto, kako u nedostatku globalnog svetskog sukoba, sviće danas kraj jedne pošasti, takođe planetarne.

Hitlerizam ove epidemije, lagano pada na kolena, ne baš onako burno, uz kaćuše i invazije, uz grozomorijum Hirošime, ali svejedno.

Sada se javlja jedna nova slika: ljudi izlaze na ulice iz podruma svog kvartalnog zatočenja, samo što tamo ne zatiču ruševine Unter den Linden, porušeni kelnski most i razorene drumove, nego suncem oprane vedute svetskih gradova, čak malo i očuvanije, nakon njihove višemesečne bezljudnosti.

Na sve strane otkriva se da nema, kao inače, smeća po svuda, jer u međuvremenu nije bilo ljudi da ga kojegde pobacaju, pa onda baš nema ni mačaka, da ovo đubre razvuku.

Skoro da se odjedanput ukazuju prizori nekih idealnih gradova, nalik onima sa renesansnih slikarija.

Dokumenti koje gledamo ovih dana iz vremena maja 1945, berlinskog i drugih, kao da čine opominjući prikaz neke zamišljene katastrofe, koja mogla je da se dogodi da je nevidljivo oružje doktora Virusa iz predratrnog Politikinog zabavnika, imalo Keitelove tenkove i Goeringove eskadrile, a ne samo zloćudnu hemiju doktora Mengelea.

A sada, naoko, samo treba skinuti maske sa usta, baciti rikavice koje, kako to čini hirurg posle operacije, i zaleprršati kao ptičica božja, kroz topli majski zrak.

Dan još jedne pobede slobodnog sveta, koji se nazire, datumski pomalo razvučen, postavlja ono isto pitanje kao nakon trijumfa Žukiovljevog i Patonovog: šta sada? Dan oslobođenja, to dobro pamtimo, uza svu euforiju, doneo je masu nepodiopština, grubosti i surovosti.

Već odmah pojavljuje se, u nekoj drugoj verziji, ludovanje naroda sveta, koji gube svaku opreznost pri ovoj krnjoj slobodi, kao što i moji nekadašnji sugrađani, povrveli su 20. oktobra niz Brankovu ulicu, a nemački snajperi još uvek su gađali sa okolnih kuća.

Hoće li glave šašavih naroda sveta još jednom mućnuti pred temom oslobođenja, tako zamamnog, tako varavog i sasvim nestabilnog?

Ponovo nedostaje ona bečka mudrost Popperova, koji pred svakom dobiti pokazivao je sumnju, pred trijumfalizmom svakog ljudskog zaključka, svoj golemi oprez.

Nema pobede ljudskoj rasi, čak ni onda kad nacistički generali potpisuju svoj slom u Karlshorstu, kad Pavlov misli da je rešio pitanje psećih refleksa, Mičurin da je uspešno obavio brak krastavca i banane, a Ujedninjeni narodi da su ukinuli glad u Etiopiji.

Jer nacići se bude i posle tri frtalja stoleća, psi i banane negiraju Staljinove učenjake, a hrana namenjena gladnima u Africi, potkrada se. Oslobođenje kao pojava ne postoji, kao ni slobodni svet, sve dok svaki pojedinačni čovek ne reši duhovne prilike vlastite slobodnosti.

Čovek se uopšte ne rađa slobodan, kako stoji u optimistčkim proglasima, jer ga odmah čeka grdobina porodice, u koju biće zatočen, pa potom, stepenasto, i svačim drugim okupiran.

Ne govori li se, takođe neoprezno, kako smo okupirani poslom, kako smo preokupirani nekom zamamnom idejom? Jezik, čiji smo zakoniti roditelji, sveti nam se značenjima, koja smo sami proizveli, jedno od ovih okupacija je svakim člinom u koji ulazimo.

Makar, biti okupiran, ne znači odmah ono isto kada hitlerovska banda ukloni brklju sa poljske granice i zaleti se da spali Varšavu. Čovek nije za badava uspostavio svoju republiku svesti, da bi u tutanj provodio besklasno popodne Faunovo. Slobodu smatram strašnom i pogubnom stvari, koju treba da smanjujemo i ukinemo najpre kod sebe – zapisao je jedan od najslobodnijih svetskih duhova, Andre Gide.

Konstantinović je zazirao od dolazeće slobode oktobra 1944, ne zato što je sumnjao u motive oslobodilaca, nego u navadu tog neuhvatljivog fantoma slobode.

Kao da se Lafcadio uplašio svog (ne baš sasvim) bezrazložnog čina, svog imoralizma koji, znamo, ne mora uvek biti imoralan, a budući Beckettov prijatelj, sasvim popperovski, naoružavao se unapred, vlastitom dragocenom skepsom.

Nisu li upravo oslobodilački konjanici Koče i Peka, uspostavili, nehotice, kasniju filosofiju palanke.

Nema slobode ni u razularenim njenim oblicima, nije je bilo ni u anarhizmu, koji je kroz vlastito rušilaštvo, bio ograničen upravo svojim namerama.

Potrebna je, možda ipak, jedna duboka introspekcija, jedna samoanaliza, dostojna bečke Berggasse 19. Jer šta sve lična sloboda čovekova ne krnji od slobode opšteljudstva, kako i ova, toliko puta narušava njegovu, pojedinačnu i ličnu.

Kao da te dve slobode, čoveka i sveta, ne mogu stati u istu sobu, nema prirodnog sustanarskog odnosa ova dva stanovnika našeg svemirskog doma.

Jedan pesnik je po imenu Slobodan, ali njegova prijateljica, takođe pesnikinja, izgovara to ime kao pridev.

Tako ova njena nesigurnost u akcentima otkriva svu moralnu vertikalu njegovu, jer drama koju je napisao, najoštriji je obračun sa retrogradnim pojavama neslobode u našoj zajedničkoj zemlji.

Uspostava slobode lični je, pojedinačni potez svakog od nas, biti slobodan najpre znači to biti prema sebi samom i svojim osobnim zamislima, bez osvrta na regule, običaje, mnjenja. Tek onda, to znači i slobodu za druge.