Fašisti ili borci za prava životinja?

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Preko 30 godina u kontinuitetu imam pse (ukupno 4, nisam odgajivač već samo iskreni ljubitelj) i odlično sam upoznat sa problematikom napuštenih životinja a posebno dobro sam upoznat sa sklonostima životinja i njihovim potrebama. Ipak ne podržavam Levijatan jer se priča o dobrobiti životinja koje su svima puna usta, svela na ličnu promociju zainteresovanih. Ono kao, nađeš nekog izmučenog i izmaltretiranog psa, malo ga oporaviš i uvališ ga nekom ko nema blage veze o psima ali zato misli da je jako fensi biti human – i svi srećni. Levijatan jer je dobio priliku za još jednu promociju, ovaj kome je pas uvaljen jer je u društvu percipiran kao izuzetno human a javnost još jednu priliku da licemerno brižno saoseća sa jadnom životinjom.
   Situacija je sledeća: imamo zakon o zaštiti životinja koji se najčešće ne sprovodi ili se tek povremeno sprovodi na način dostojan Jozefa Mengelea kao što je to slučaj sa pomenutim preduzećem Avenija MB. Umesto da se svi zainteresovani okupe oko jedne nevladine organizacije kakva bi Levijatan trebao da bude, i da se „gura na mišiće“ i „dahće državi za vrat“ da se zakon sistematski sprovodi i polako unapređuje kako svest o problemu raste mi imamo po starom srpskom receptu podelu na „za“ i „protiv“, na „fašiste“ i „antifašiste“, na „četnike“ i „partizane“ a onda je dovoljno da se neko uspentra na čelo neke od podeljenih grupa i da tako postane „influenser“ i društveno angažovani radnik a iza svega toga se zapravo krije samo lična sujeta i tu odgovorno tvrdim nema ni „b“ od brige za životinje već samo revolucinarne borbe za što veći ego i deblji novčanik.
   Ono što je potrebno uraditi je da se „pritisnu“ i „pritegnu“ vlasnici pasa nekim razumnim zakonima i društvenim zahtevima (akcenat je na reči razuman). Psi se ne smeju držati vezani ili u nekom skučenom prostoru ali se isto tako ne smeju ni puštati da se slobodno kreću (pa ko to ne može da im obezbedi nemože ni da drži psa) jer tako ugrožavaju druge ljude, saobraćaj i sami sebe i jer tako psi formiraju čopore koji dalje prave probleme počev od razvačenja smeća pa su nam reke pune đubra sve do napada na ljude. Svaki vlasnik psa mora biti debelo oporezovan osim ako nema veterinarsku potvrdu da je životinja kastrirana ili sterilisana – u tom slučaju porez otpada a ko od veterinara bude izdavao potvrdu a da posao sterilizacije nije urađen mora na dugogodišnju robiju zbog utaje poreza i naravno mora da plati porez koji je tako utajen. Sama sterilzacija i kastracija moraju biti subvencionisani od strane države do neke ekonomske cene i moraju se propisati standardi za tu vrstu intervencije. Svako od vlasnika mora imati dozvolu za držanje pasa (koju izdaje lokalni veterinar nakon uvida u uslove za držanje pasa) a ako se ogreši o zakon o životinjama ili je nemaran prema sopstvenom psu mora biti kažnjen i trajno izgubiti pravo da drži psa (to je prava svrha dozvole – odgovorno držanje životinja) a to rešava komunalna policija. Za 5 godina ne bismo imali uopšte problem sa psima i životinjama a istovremeno danas je već 10 godina kako imamo zakon koji se ne sprovodi a mi međusobno vadimo oči oko / zbog toga. Naravno, borba protiv nasilnika nad životinjama nije stvar zakona o dobrobiti životinja već stvar medicine (psihijatrije i to one koja ima pravo da obolelog hospitalizuje) i kriminalističke policije a Levijatan nije kompetentan da se poblemom bavi na taj način niti je učinak Levijatana na smanjenu problema moguće dokazati – problem se tako samo zaoštrava.
   Poenta priče je da je problem moguće rešiti samo institucionalno, na nivou celog društva / države a ako društvo / država ne funkcionišu onda ih treba naterati da funkcionišu umesto što se u kojekakvim inicijativama preuzimaju ingerencije države (jer se tako dolazi na korak od korupcije). Levijatan ne treba da se obračunava sa kojekakvim bolesnicima i korumpiranim veterinarima i inspektorima već mora da vrši konstantan pritisak da se zakon primenjuje i poboljšava – da omogućimo sebi evoluciju umesto revolucije kuda inače vodi trenutno izabrani put.

2. Ne slažem se da kućni ljubimci treba da budu kastrirani / sterilisani. Prvo što je to nehumano prema životinjama i što one treba bar jednom u životu da zadovolje svoje biološke potrebe, a drugo je što to stvara psihičke i fizičke probleme tim istim životinjama – postanu nevoljne, tužne i počnu da im se pojavljuju problemi sa težinom i zna čim još. Oni koji nemaju kućne ljubimce, već na njih gledaju kao stoku, oni to neće moći nikada da shvate. Ne bih dozvolio bilo kome da mi nasilno steriliše kuče!

   Druga stvar koja mora da se poštuje je držanje ljubimca na povodcu, obavezna briga o ljubimcu dok je živ, skupljanje izmeta iza ljubimca, zabrana zlostavljanja i napuštanja, kao i nekontrolisanog parenja. Akcenat je na kontrolisanom parenju, a nikako nikako na sterilizaciji. Postoje zdravsteni problemi zbog kojih ih je potrebno sterilisati, ali se to radi tek kad dođe dotle.

   Slažem se da slike nasilnika prema životinjama treba objavljivati u javnosti, na isti način na koji se obavljuju slike i imena nasilnika protiv ljudi. To je u srži isti psihološko-kriminalni poremećaj, jer dobro znamo da oni koji zlostavljaju životinje bez problema to mogu da rade i ljudima. Muka mi je od takvih ljudi, a redovno gledam pun muke kako jedan bilder tuče svog malog psa u prepunom parku i niko ništa ne sme da mu uradi. Policija ne reaguje. Ovakva društva postaju jedini izlaz i hvala što ste objavili vest o njima, jer sad znam ko može da pomogne!