Fašizacija društva i karaoke parti

Došli su da skeniraju stanje medijskih sloboda i položaj novinara u Srbiji. Bjeregard i drugi imali su dva baš dinamična dana, razgovarali su sa velikim brojem domaćih i stranih medijskih i političkih aktera, uključujući tu i vrhovno božanstvo poznato pod imenom Aleksandar Vučić. Saslušali su, kako se to kaže, “sve strane”. Skup se završava obraćanjem Bjeregarda skupu i medijima, pročitane su preporuke za poboljšanje situacije, novinari su dobili odgovore na pitanja. Manje-više, sve je jasno. Ekipa na vlasti više ne uspeva da ubedi ni decu u vrtićima da je stanje u medijima u Srbiji regularno, a čak ni oni sa Zapada koji su bili spremni da zažmure na oba oka na ovdašnja nepočinstva zarad tzv. regionalne stabilnosti, i u nadi da će neka obećanja i neki zakulisni dogovori biti odista realizovani – ne mogu da se prave da ne primete ono što je više nego očigledno. Medijska scena u Srbiji podseća na DŽona Harta u Linčovom filmu “Čovek slon”. Razgovaram sa Draganom Janjićem, potpredsednikom NUNS-a. Pokazuje mi desetine pretnji i uvreda koje dobija iz minuta u minut, a koje su posledica činjenice da ga je Vučić javno prozvao imenom i prezimenom i označio kao neprijatelja Srbije. I to samo zato što je u jednom svom tvitu govorio o mogućoj političkoj pozadini ubistva Olivera Ivanovića. Baš prikladan doček strane delegacije.

Subota, 20. januar

Kjerkegor je tvrdio da izvor filozofije nije čuđenje, što je bilo ustaljeno mišljenje, već očajanje. Neki moji prijatelji su imali ili imaju neverovatnu moć da se konstantno čude našoj suludoj stvarnosti, pa i događajima koji se zakonomerno ponavljaju. Podsvesno ili polusvesno, čuđenjem pokušavaju da naprave otklon od te stvarnosti, da zadrže neku nadu, da upravo izbegnu očajanje. Tako se iščuđavaju i kada dolaze do njih neki detalji iz razgovora Bjeregardove delegacije sa novinarima i političarima u Srbiji. Čude se izlaganju novinarke sa Pinka, koja se toliko “izlupetala”, da su svi prisutni imali tzv. transfer blama. Onda se čude nasilničkom ponašanju Čedomira Backovića, šefa državne pregovaračke grupe za Poglavlje 23, koji je praktično izvređao delegaciju. Čudili su se isto tako kada je ova osoba – koja svojevremeno po oceni Advokatske komore Vojvodine “nije bila dostojna” da bude upisana u Imenik advokata – izabrana da obavlja ovu tako važnu, za pregovore Srbije možda i ključnu dužnost. Backović je 2003. godine u kafanskoj tuči jednog čoveka udario pivskom flašom u glavu, zbog čega je pravnosnažno osuđen na šest meseci zatvora, uslovno na dve godine. On je takođe na lokalnim izborima u rodnom Somboru bio kandidat za gradonačelnika ispred Grupe građana “25.000 evra”. Tada je dao javno obećanje da će se odreći celokupnih neto plata predsednika opštine u iznosu od 25.000 evra u korist jednog od birača koji će na javnom žrebanju biti izvučen po svom JMBG-u. Taj lik je simbol galopirajućeg puta Srbije ka EU. Nema mesta ni čuđenju ni očajanju, to smo mi! A mislim da možemo biti i drugačiji…

Nedelja, 21. januar

Mali beg. Odlazak u banju u Mađarskoj, Morahalom, nadomak Segedina. Uobičajeno, ona je prepuna turista iz Vojvodine i Beograda, pa su, osim na mađarskom, natpisi i uputstva i na srpskom jeziku, koji najčešće i možete čuti. Nije mi jasno u čemu je problem, odnosno zašto u Vojvodini/Srbiji ne postoje ovakvi mali kompleksi raznorodnih bazena i pratećih sadržaja po rasprostranjenosti i ceni pristupačni svim građanima. Valjda bi to mogao da bude dobar biznis. Jednodnevni odmor kvari vest da je naš pas Laza dobio krpeljsku groznicu. Iz banje organizujemo hitan odlazak kod veterinara. Umiruje nas činjenica da je primio potrebne injekcije i da su prognoze dobre. Čuva ga draga komšinica Ružica. Po povratku, kao i svi građani Srbije na privremenom boravku u Mađarskoj, svraćamo u hipermarket i kupujemo nekolike stvari za kuću. Cene su naravno znatno niže nego u Srbiji.

Ponedeljak, 22. januar

Već par sedmica traju pripreme za proslavu 28. rođendana Nezavisnog društva novinara Vojvodine, koja će se održati 25. januara. Prijatelj me podseća da je 25. januara 2001. godine izabrana Vlada Zorana Đinđića. Odem na svevideći Google i shvatim da se na taj dan zbilo još nekoliko značajnih događaja – rođena je Virdžinija Vulf, u požarevačkom zatvoru umro je socijalista Vasa Pelagić, a izašao je i prvi broj lista “Politika”. Dvadeset petog januara u prostorijama Medija centra Vojvodine biće aktivnosti tokom celog dana, do kasno u noć. Proslava će početi konferencijom o informisanju na manjinskim jezicima, a možda će se završiti karaokama u pozne sate. Ponekad se tako desi, članstvo traži. U međuvremenu biće održana ceremonija dodele godišnjih nagrada, a ja ću imati prigodan i verovatno za prisutne zamoran govor. Tribina o medijskim slobodama počeće u 19h, a na njoj će govoriti Slobodan Arežina, Teofil Pančić, Sanja Kljajić, Maja Stojanović i Slaviša Lekić. Biće pročitan i antifašistički proglas civilnog društva Vojvodine, dok će u Pančevu, zahvaljujući dragim prijateljima iz Građanske akcije, biti održana i tribina povodom godišnjice ubistva Srđana Aleksića. Spoj lepih, dragocenih i veoma tužnih i bolnih priča.

Utorak, 23. januar

U nedelju je naš istraživačko-analitički centar VOICE objavio da je vođa paravojne organizacije Srbska čast Bojan Stojković učestvovao u napadu na ekipu Nezavisnog društva novinara Vojvodine u Nišu, u junu prošle godine. On je prethodnih dana dospeo u žižu javnosti slikajući se sa Miloradom Dodikom i svojim naoružanim pajtašima, simbolično najavljujući osnivanje paramilitarne organizacije i praktično preteći novim pokoljima u posttraumatskoj BiH. Na snimcima niškog incidenta vidi se Stojković kako sa još nekim mladićima stoji ispred Medija centra: izdvojen iz mase izgrednika, nadgleda situaciju i daje uputstva. Zbog napada otkazana je projekcija filma “Albanke su naše sestre” – 50-ak okupljenih mladića bacalo je kamenje na gradu u kojoj je trebalo da bude održana projekcija, skandirajući nacionalističke parole i vređajući organizatore i autore filma. Neki od izgrednika uputili su autorima i direktne pretnje smrću, dok je policija manje-više mirno, sa strane, posmatrala dešavanja. Danas je društvenim mrežama kružila zajednička fotografija Stojkovića i ministra policije Nebojše Stefanovića. Govor tela bi rekao da se poznaju dugo i da se razumeju dobro. Ne samo paramilitarne jedinice nego i parapolitičke strukture vlasti ove zemlje regrutuju se iz istog resursnog centra – tzv. kriminalnog miljea. “Žestoki momci sa vrelog asfalta” kroje našu sudbinu.

Sreda, 24. januar

Sastanak predstavnika novinarskih i medijskih organizacija koji su privremeno napustili stalnu radnu grupu za bezbednost novinara, iskazujući protest zbog – blago rečeno – neadekvatne reakcije države na brojne napade na novinare tokom ove godine. Razmatramo pozicije naših udruženja, tragamo za rešenjima, svi želimo da budemo konstruktivni i da se eventualno vratimo u radnu grupu (koju čine i predstavnici Republičkog javnog tužilaštva i Ministarstva unutrašnjih poslova) ali pod uslovom da ona zaista počne da dobija nekakav smisao. Kako da zaštitimo naše kolege ako ne vršimo konstantan pritisak na državu da radi svoj posao, i za to koristimo sve postojeće načine? Jedino da naručimo šlepere oružja i da se ono podeli novinarima i drugim medijskim radnicima, kažem cinično. Plašim se da u mojoj gorkoj šali ima i trunka istine. Tamo gde vlada strah i nepravda, tamo ljudi na različite načine pokušavaju da zaštite sebe i svoje porodice. Krvna osveta funkcioniše onde gde država ne radi svoj posao i ona je na neki način – koliko god to surovo zvučalo – posledica i nasilnog društva i želje sa pravdom. A zna se kuda sve to vodi.

Po podne pišem tekst koji ću pročitati na sutrašnjoj ceremoniji. Šta reći novo o ovoj temi koja je toliko prisutna u javnosti, o medijskim slobodama. Možda da se u govoru zapitam da li mi kao profesija imamo odgovor na pitanje šta raditi ako se ispostavi da nije tačno da građani – što bi se reklo, po difoltu – žele da budu profesionalno i objektivno informisano. Nekada su naime laži i mitovi prihvatljiviji od stvarnosti i istine – šta ako je to postalo većinsko pravilo? Možda ipak da to ne spominjem. Videću.

Četvrtak, 25. januar

Na konferenciji o informisanju na jezicima nacionalnih manjina izokola pokušavam da kažem kako polako ali sigurno rasprave o zakonskim okvirima, konvencijama, pregovaračkim procesima, medijskim politikama – postaju besmislene u jednoj potpuno disfunkcionalnoj zemlji kojom vladaju razni vaninstitucionalni centri moći. Naprednjaci su 2014. godine glasali za medijske zakone iz prostog razloga što nisu shvatili za šta glasaju. Kada su razumeli da ti zakoni predviđaju da se novac građana raspoređuje ne za hvaljenje vlasti i fotkanje ministara, gradonačelnika i njegovih partijskih kolega već za javni interes – oni su se samo nasmejali i rekli: Pa, mora da se šalite. I jednostavno su zakone ignorisali.

Uveče počinje rođendanska proslava, velika gužva. Prijatelji pristigli iz cele zemlje. Iskreno sam ponosan i srećan. Odavno su već ovakvi događaji prestali da budu isprazne ceremonije, pošto u sebi nose i poruke podrške, solidarnosti, međusobnog razumevanja. Čitam svoj govor – znam da je dosadan, ali šta ću – potom obrazloženja za godišnje nagrade NDNV-a. Ovogodišnji laureati su novinar i karikaturista Dalibor Stupar i novinarka Vladimir Dorčova Valtnerova. Stupar je, i u svojim analitičkim člancima i u političkim karikaturama, čovek koji vidi ispod površine vesti, “ispod kože”. Dorčova je donedavno bila urednica u nedeljniku na slovačkom jeziku Hlas ljudu. Oštro se protivila zatvaranju zajednica i manjinskim medija u sopstvene nacionalne ograde, zalažući se komunikaciju kultura i otvoreni dijalog. Kao urednica bila izložena mnogobrojnim političkim pritiscima, ali se pokazala otpornim na njih.

Na skupu pročitan i proglas vojvođanskih nevladinih organizacija kojim se poziva na građansko samoorganizovanje i otpor fašizaciji društva. Tribina je bila izuzetno dinamična, odlični govornici, teme poznate. Potom rođendanski koktel koji se spontano i očekivano u kasnim satima pretvorio u karaoke parti. Tražilo se članstvo. Dominirale su, što bi rekao Teofil, pesme iz Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine.

Autor je predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine