Fašizofrenija, trijumfalizam, aplauzi

Ceo kompleks objekata, prostrani kampus s muzejima posle Titove smrti dobio je naziv „Memorijalni centar“ i bio je otvoren za stručnjake i publiku. Nažalost, za tili čas sve je poništeno pučom Slobodana Miloševića koji je sve zauzeo, uselivši se sa porodicom sa kojom je stigla i jedinica specijalaca naoružanih mitraljezima i oklopnim vozilima.

Tako su zloj sudbini prepuštene na hiljade umetničkih dela, slika, skulptura od pretklasične Grčke, Egipta, Rima, do modernog doba. Iz najnovijeg muzeja mermernog objekta eksponati su uklonjeni, a muzej je nazvan Vila „Mir“.

Dedinjski kultur-politički centar postao je zabranjeni grad i ja sam preko lista Danas dva puta pisao DR Miri da se ostvari moja dugogodišnja ideja o uspostavljanju takozvanog muzeobusa, svojevrsne galerije na točkovima koja bi sa okačenim eksponatima, sa stručnim pratiocem, obilazila mesta po Srbiji.

Ali, indiferentni su vladari Srbije, muž i žena imaju preča posla, tako da Milošević pasionirano pokreće ratove, DR Mira je obilazila zemlje Istoka i Zapada.

NJen itinerarijum obuhvata Indiju, Kinu, da bi stigla i u Rim i svuda gde su je dočekali ambasadori koje je ona postavila.

* * *

U Rimu je pripremljena promocija njenih knjiga , a uz ambasadora njen nezaobilazni pratilac i promoter Dragoš Kalajić – pisac slikar, direktor – koji o Miloševiću piše mitologeme a o Karadžićevom bombardovanju Sarajeva: „Kada sam video kako se Sarajevo puši i gori, osetio sam radost!“ Od svemoćne DR Mire dobio je carte blanshe za projekte, putovanja i to u vreme, kada su naše plate bile 5 do 10 maraka, on sa spisateljicom svetskog glasa u Rimu sa pompom promoviše njene knjige i o Rimu nadahnuto govori svoje filozofeme. Kalajiću je, u Rimu s DR Mirom, kao promoteru bilo sve dato, zato je čudno kad Miloševićev ambasador dr Darko Tanasković piše u fašistoidnom Pečatu da „vreme Kalajića tek dolazi“.

* * *

Mnogo pre Kalajića i sama Milena Barilli bila je fascinirana Musolinijem; tih godina u Rimu njen duhovni inspirator bio je Alberto Savinio de Kiriko ali i Musolini kojeg je u Rimu srela 1935. godine i doživela ga kao „najinteresantnijeg čoveka na svetu“ dok me je gledao ja sam ćutala kao riba. Slično je i sa Savom Šumanovićem, o kojem su mnogi fakti prikrivani.

Vraćam se razgovoru u policiji: povremeno su se ubacivala dva čoveka jedan u uniformi a jedan u civilu koji je povremeno zainteresovano prelistavao knjigu, da bi na kraju sačekao belešku koju su sačinili. U razgovoru sam kratko objasnio pitanje zašto kritički prikazujem i neka aktuelna imena iz politike.

U mojim publikacijama se govori o takvom našem ponašanju, o nemaru, lažima, fašizofreniji, o sudbini i tabuiziranju činjenica. Što se tiče trezora u dedinjskim objektima, ni do danas nisu obelodanjeni i proučeni, još su nepoznanica hiljade nevidljivih vrednosti. Kad se tu uselio Slobodan Milošević sa porodicom, preko noći je otpušteno desetak stručnjaka a eksponati neprocenjive vrednosti – sfinge, mozaici, slike – ostavljeni negde u mraku skrivenih, dozidanih zidova u kružnom prstenu zabranjenog grada.

* * *

DR Mira je posle hapšenja Miloševića, sa sinom Markom (oboje su na sudskim poternicama) sa ličnim bankama i avionima, tajno odletela u Moskvu. Moskva je tada postala centrala za okupljanje srpskih crkvenih poglavara i novih državnika, bliskih im biznismenima, jednoplemenika. Moć i svemoć na zajedničkom delu.

Sam parijarh Irinej blagoslovi Kariće iako su i oni begunci pred zakonom. Patrijarh, u govoru punom šarenlaža, zahvaljuje porodici Karić koja daje doprinos kulturi, istoriji, nauci Srbije (Večernje novosti). Kao vredni dostojanstveni biznismeni, dobili su deo Patrijaršije, šapuću nam kaluđerice, poznata nam sestra Evgenija koja je lečila pluća kod mog lekara. Novine objavljuju Bogoljubovo obećanje da će ukinuti padeže, jer – šta su ti „genitivi“, „akuzativi“ koji, kao tuđice, kvare srpski jezik.

U međuvremenu je u Moskvu stigao i Toma Nikolić koji se (ne)slučajno sreo sa inkriminisanim Bogoljubom s kojim se, kaže, znao i družio, ali ga je nehotično proglasio kriminalcem („Bogoljub Karić je kriminalac“, Danas, 2007). Zatim je, kao u grupnom portretu infantilaca, u moskovsku centralu stigao i Aleksandar Vučić i odmah se, slučajno ili ne, susreo s Karićima. Odmah su prijateljski zbili redove i „po šćućemu veleniju, po mojem hoteniju“ poderžaja drug druga oprostili sve međusobne grehe i optužbe a drugi će platiti za sve.

Sada on, Vučić, daje i on uzima. Oni će goniti one koji su njih gonili, kao u bajci sa svemoćnom štukom (šćućino velenije).

* * *

Na moje uzaludno pismo Vučiću (Danas) o sudbini najprestižnijeg muzeja koji kao sablasti, na sramotu naše istorije, drže u svojim rukama, poput one koja ga je devastirala svojim useljenjem u vilu „Mir“, odgovor je izostao. Oni koji su razorili i dedinjske i Narodni muzej peru ruke i tumače da su to uradili neki drugi „bivši“, Turci, Nemci…

Kobna sreća Srba. Vratiše nam se i oni koji su devedestih godina u Narodnom muzeju gospodarili i priređivali vašar takozvane domaće, „srpske“ umetnosti koju procenjuju kultur-političari, ministri. Za neke izložbe u toj zgradi ispražnjeni su svi spratovi, poskidani eksponati, da bi to bila jedna izložba srpskih slika – talentovaihn naivaca iz sela i grada i izvan Srbije.

Isto tako pučistički podvig bilo je sablasno izbacivanje dela sa svih spratova da bi Milić Stanković, nepriznati slikarski genije i najveći patriota izložio sve što je imao. U tom Nacionalnom muzeju upriličena izložba jednog slikara, čijeg imena se teško setiti i dobitnika državne nagrade koji je otkrio tajne i dokazivao sličnosti Leonarda i Mona Lize, što je odavno, pre više od stotinu godina, tretirano u literaturi.

Gledali smo i slušali naše kako ubijaju svoje i njihove zarad punih portfelja. Ti srećnici dobijaju titule činove, jer stub srama ne postoji kao u dostojnim vremenima.

* * *

Vučić, opravdava sve, likuje u svemu, od uzbuđenja greši u govoru, gomila i rve se sa nesuvislom frazeologijom. NJegov populus zaveden, plaćen, na sigurnom mestu, prodaje dušu i glasove aplauzima, kao složnim maznim lepetom krila miliona gusaka, od takozvane Narodne skupštine do poslednje škole, kućnog saveta, dečjih vrtića.

Vučić likuje, ali zapinje jezikom, i muči se u frazeologiji nedoraslog narcisoida. Svakodnevno nas sa nekoliko ekrana zasipa nesuvislim pojmovima, o tome koliko je mesečno davao i uzimao. Svakog časa svakodnevno, uz aplauze, Vučić Srbija, Srbija je Vučić, učić, učić, odjekuje zvučno, famozno, incestuozno.

* * *

Još odjekuje trijumfalistička euforija sa herojima koji su se devedesetih borili prvenstveno za profit i kojima su ratovi dobrodošli. Kad je reč o muzejima, pravi primer skrnavljenja je i pokušaj otmice duha i praha Nikole Tesle iz njegovog muzeja. Protagonisti te zavere bili su patrijarh Irinej, Zorana Mihajlović i Siniša Mali. Kad je izgledalo da će se to sumanuto fašistoidno skrnavljenje ostvariti, narod se pobunio i odbranio barem urnu sa Teslinim prahom… Sablast u muzejima, sablast u skupštinama – to je besomučna scena vladavine despota.

* * *

Kad je Milošević umro u haškom sudu, DR Mira je iz Moskve, kao u krimi trileru, komandovala sahranom svog muža, zaduživši u Beogradu da potrčko Milorad Vučelić bude glavni komesar sahrane koja će radi, što veće dramatike, biti izvedena po mraku. Ta sahrana je odisala mafijaškim grotesknim fascismom, sa opskurnom otvorenom rakom pred kućom.

Na mračnoj sceni su se izmešali rodbina, partijski mafijaši i sveštenici. U svemu tome, komesar sahrane je postrojio uniformisanu decu (9, 12 godina) koja su kao ukopana stražarila nad otvorenim grobom. Tada je na televiziji šokirana majka, oterana od muža u drugi grad, prvi put posle nekoliko godina videla svoju decu kao maskote sahrane. Uloge koje im je dodelio Vučelić u najcrnjem fašisitičkom performansu. Ima li nekog u ovoj državi da ih zaštiti, pitala je majka preko televizije.

* * *

Naravno, ovaj fenomen fašizacije počinje ranije da provaljuje kao ur- fašizam koji, kako procenjuje Umberto Eko, počinje već sa preteranim patriotizmom. On povezuje fašizam i kič, besomučno pozlaćivanje i ukrašavanje modernih hramova kolosalnih dimenzija i nekakve anahrone arhitekture kao plagijat starih crkava.

* * *

Bivša, odnosno sadašanja vlast zaslužna je za sve sablasti dedinjskih i svih drugih muzeja, biblioteka, pozorišta. Postali su ratni magacini. Strani stručnjaci na skupovima u Evropi govore o trijumfalizmu koji je u Srbiji zacario krajem devedesetih i koji još traje. Trijumfalizam u takvom gradu, u takvom narodu, alarm je za lečenje tog mentaliteta.

Prema proceni svetskih stručnjaka, simuliraju se uspeh i pobeda da bi se prikrili porazi. Tu su ratovi i katastrofe unosni, dobrodošli, jer ne postoji stub srama: Oni koji su izašli bogati iz rata i svojim avionima, sa punim džakovima, odleteli u Moskvu i na Kipar, sada dobijaju pomilovanje i povratak. To opšte ponašanje u nas postaje normalno iako je dozlaboga amoralno, avetinjsko.