Fatos Lubonja: Revolucija mora krenuti iz Evrope

Za vreme Hodžinog razlaza sa SSSR 1960, Todi Lubonja uhapšen je jer se protivio tom razlazu. Fatos je studirao fiziku u Tirani. Uhapšen je pošto su pronašli njegove mladalačke dnevnike na tavanu njegovog ujaka u kojima je imao neke zamerke na politiku Envera Hodže. Fatos Lubonja prvobitno je osuđen na sedam godina zatvora. Optužen je za pripadnost pro-sovjetskom krugu. U zatvoru je osuđen na još 20 godina. Nakon što je 13 godina proveo na teškom radu, premešten je u samicu. Tamo je napisao dnevnik i roman na papiru za cigarete, koji je bio skriven u rikni rečnika.

Fatos Lubonja pušten je na slobodu 1991, nakon što je proveo 17 godina u zatvoru i doživeo slom živaca za vreme izdržavanja kazne. On je otvoreni kritičar albanskih društveno-političkih faktora, tj. desničarskog lidera Salija Beriše, čelnika Socijalističke partije Edija Rame, bivšeg komandanta OVK Ramuša Haradinaja, crveno-crnog saveza, te pesnika i pisca Ismaila Kadarea. U Tirani uređuje i objavljuje književni časopis.

Ovaj razgovor vođen je u italijanskom Montepulcianu, oktobra 2021.

* Za početak, kako vidite situaciju u Albaniji?

– Nisam optimista a propos situacije u Albaniji, zapravo pesimist sam. U 1990-im, posle pada komunizma, verovali smo da nam je potreban jedan vremenski period da krenemo napred ali da smo na dobrom putu. Zapravo, imali smo mit o tranziciji. Tranzicija je za nas trebalo da bude uspostavljanje evropskih demokratskih vrednosti i ljudskih prava. Taj optimizam je bio inspirisan Fukujaminim idejama o kraju istorije. Zapad je stigao do kraja istorije. Prozapadna elita uz pomoć zapadnih elita trebalo je da nas izvuče iz pustinje u kojoj smo bili. Posle tridesetogodišnjeg iskustva sve izgleda drugačije. O tranziciji više ne govorim, već o tome da smo na lošem putu, pre svega u domenu ekonomije koja nije u stanju da preživi na svetskom tržištu i bazirana je na pomoći iz emigracije. Priče o liberalizmu, slobodnoj individui i ljudskim pravima zamenio je okrutan kapitalizam i nesposobnost da stvorimo zajednicu. Pre toga u Albaniji nismo imali društvo, to je bila prinudna kolektivizacija, diktatura kojom je vladao jedan čovek gušila je svaki individualizam ali i odgovornost. Građani su bili u poziciji dece. Deca koja su izgubila roditelje našla su se u svetu ekstremnog individualizma. Pritom ne treba zaboraviti na autoritarni mentalitet koji je negovan stolećima. Partije koje su nastajale nisu donosile novi demokratski duh. To su partije oligarha sa kriminalnim okruženjem. One ne vode ekonomsku politiku u interesu naroda, kriminalno okruženje im obezbeđuje opstanak. Ponovo imamo autoritarni režim. Jedino ne bih rekao da je to policijski režim kakav je forsirao Enver Hodža.

Oligarsi su preuzeli sve partije koje su izgubile svoje resurse. Mediji su, takođe, u njihovim rukama. Oni imaju i svu kontrolu pravosuđa. Konačno imamo tri bande: Partiju socijalista Edija Rame, partiju Salija Beriše i jednu manju. Ja to nazivam putinizmom. Opozicija postoji, mediji postoje ali im je uticaj beznačajan. Ušli smo u period u kome nema rotacije. Sa druge strane, SAD i EU sarađuju sa autoritaristima, nedovoljno su zainteresovani za to šta se zbiva na Balkanu. S obzirom da i sami prolaze kroz krizna vremena ne pokazuju interesovanje za unapređivanje demokratskih procesa. Evropa je, takođe, izgubila kompas. Verovali smo da je u Evropu stigao kraj istorije, ali to nije tačno. Tako smo stigli do perioda koji bih imenovao kao narko kapitalizam. Nejasno je u kom pravcu ide Evropa a shodno tome ni kuda smo mi krenuli. Jednom rečju, Evropa kakva jest nije ona čiji deo smo priželjkivali da budemo. Ostali smo bez perspektive.

* A perspektiva Balkana?

– Vidim potrebu trostrukog angažmana: onog za Evropu 1990-ih, za naše približavanje, ujedinjavanje sa tom i takvom Evropom i potrebu snažnog individualnog angažmana za vrednosti te i takve Evrope. Ali to ne može biti angažman kakav praktikuje naš prvi ministar koji na problem da mnogo mladih ne vidi svoju perspektivu u Albaniji i napušta je, odgovara „nema problema, dovešćemo ljude iz Bangladeša. Oni ne znaju jezik. Sa njima nećemo imati probleme. Kad nauče jezik i počnu da protestuju, zamenićemo ih“. On vidi ljude samo kao sredstvo.

Znate priču o žabi u vrućoj vodi. Ako je staviš u vrelu vodu, ona će iskočiti. Ali, ako je staviš u hladnu vodu i vodu polako zagrevaš, i kod temperature od 80 stepeni žaba ostaje u vodi i bude skuvana, jer se prvo uljuljkivala, a potom postala suviše troma da napusti lonac. Eto to je naša situacija, situacija svih nas na Balkanu.

Kad pogledamo svet ekonomije koji nužno uslovljava i svet politike, ekonomija je sve više u rukama mafije a među parlamentarcima raste broj ljudi koji su deo kriminalnih struktura. Ako ti sredstva dolaze od trgovine ljudima, drogom i tome slično, nužno je da postupno kriminalizuješ čitavo društvo. Pogledajmo samo stanje izgradnje Tirane. Stara Tirana više ne postoji. Stvar mi je najbolje razjašnjena u knjizi Kumovi i šefovi / Padrini e padroni italijanskog dvojca – Antonio Nikaso i Nikola Grateri, koji pišu o kalabrijskoj Nrangeti (mafiji), zapravo o tome kako je Ndrangeta postala dominantna vladajuća klasa u Kalabriji. Naša ekonomija sve više počiva na novcu iz crne zone. To je tragična činjenica.

To se događa u Albaniji ali velikom brzinom. Albanija je u sličnoj poziciji u kojoj je Kalabrija bila 1960-ih godina. Treba legalizovati nelegalno stečen novac. Nazvao sam taj period turbo narko kapitalizam.

* Revolucija nema šanse?

– Ne, revolucija podrazumeva snažan udar. Ne očekujem je ni u Albaniji ni u Srbiji. Revolucija mora krenuti iz Evrope, jer Evropa boluje od istih bolesti.

* Kako se osećate pošto ste napisali nekoliko knjiga o danima koje ste proveli u zatvorima i rudniku-logoru pod Enverom Hodžom? Da li ste doživeli neku vrstu katarze? U Srbiji je, inače, preveden vaš dokumentarni roman „Ponovo osuđen“?

– Ne znam da li bih to nazvao katarzom ali svakako ostvario sam neke od svojih zatvorskih snova. Uspeo sam da sačuvam svoja bolna, nadasve nehumana iskustva, da demistifikujem mehanizme uništavanja ljudi u režimu Envera Hodže. Između ostalog, zatvorske dane sam preživljavao maštajući da ću ih jednog dana opisati, da ću svetu reći šta nam se tamo dešavalo. Pre svega, trebalo je jezik kojim smo u zatvoru imenovali vlastita osećanja prilagoditi onome koji se govori van zatvorskih zidina. Ta dva jezika se uveliko razlikuju. Komunikacija sa ljudima koji nemaju zatvorsko iskustvo je teška. Polovina mog života je obuzeta time. Druga polovina je moj život novinara, borca za ljudska prava, pisca. Pisati o tim iskustvima znači staviti se u jednu drugačiju poziciju, skoro pa u poziciju boga. Celu stvar otežava shvatanje istorije. Istorija ima neku monumentalnost. Pitaš se šta u tom monumentalnom toku predstavlja jedno tvoje mučeno iskustvo. Činjenica da su naša teška iskustva ispod praga osetljivosti zahteva kritički prilaz kritičko razumevanje tokova u kojima smo bili prinuđeni da budemo akteri. Tim pre jer i danas se intelektualci korumpiraju, a ta pozicija nije daleko od one koju je Enver Hodža nametao intelektualcima da budu poslušnici njegovog režima.

Pisati o logorskim i zatvorskim patnjama nije jednostavno. U jednom eseju koji je prvo objavljen u Poljskoj a potom u Francuskoj, pokušao sam da objasnim ambivalentnost te situacije. Esej je naslovljen Nostalgija bola. Pokušao sam da objasnim otkud nostalgija bola. To nije nostalgija za lepim životom koji sam imao u mladosti u socijalizmu. Ta nostalgija je nalik na onu koju osećaju ljudi posle ratova, teških, traumatičnih iskustava u kojima su bili i ekstremni doživljaji ljudskosti. Ta osećanja vam takođe daju snažno osećanje života. Taj esej počeo sam pričom o jednom zatvoreniku, mladiću mojih godina, sa kojim sam delio ćeliju. Bili smo oskudno obučeni, izmoreni radom u rudniku, temperatura je bila minus deset. Mogli smo da preživimo samo čvrsto zagrljeni deleći temperaturu vlastitog tela sa onim drugim. On je poticao iz porodice nacionalista žestokih protivnika komunizma. Ipak naša bliskost je bila stvarna. To je situacija kojom se može objasniti nostalgija bola.

U tiranskom Nacionalnom muzeju videla sam prikaz bitke na Kosovu. Slika se uveliko razlikovala od one koju su nam u školi predstavljali. Naime, u bici je učestvovalo više albanskih jedinica nego srpskih. Prvo mi je palo na pamet da je to ideološki konstrukt, ali kad sam razmislila, bilo je logično, bitka se događala na terenu naseljenom kako Srbima tako i Albancima?

– Pisao sam svojevremeno o dva mita koji kontaminiraju našu zajedničku istoriju i moje pisanje je izazvalo veliki odijum. Vezani su za Bitku na Kosovu i za Skender bega. Albanci su zaboravili da je majka Skender bega bila slovenskog porekla. Takođe, Otomanska imperija nije ostala u Albaniji pet stoleća kao okupator. Deo te okupatorske armije bili su naši ljudi, Albanci.