Fatum primirja

Ako čas svoga dolaska na svet nije mogao kontrolisati, ona druga dva bila su mu na volju.

Rođen 11. XI 1879, podvrgnuvši svoj život ludačkoj tačnosti, posle dvadeset i pet godina venčao se 11. XI 1904, da jednim matematičkim samoubistvom, posle dvadeset i pet  godina, 11. XI 1929, udari u stražnjicu tri neprikosnovene gracije ljudskog bitisanja.

Odmah pada u oči da fatum ove nadrealističke predstave udara po nosu istoriju, sva tri događaja tog šašavog Amerikanca odigrana su 11. novembra, a to je bio datum iz 1918, potpisivanja primirja u Prvom svetskom ratu. I zato će se od sada, veli pesnik, svakog 11. XI, za vreme one dve minute ćutanja, u spomen primirja, zaoriti, nad ovom prozuhlom planetom, cepajući smeh ovog velikog humoriste od rase.

Pa kada danas beležimo stogodišnjicu tog datuma, ne možemo zaboraviti kako se i ovaj slavodobitni čin ubrzo narugao sam sebi. Tako je posle samo dve decenije poništio vlastitu vrednost, buknuo je novi rat, pa još koliko drugih, sve tokom istog stoleća. Kao da u svojoj osnovi svako primirje sadrži nekakvu porugu. Čak se i u privatnim procesima, brakorazvodnim, koristi ona, potpuno formalistička međumera „mirenja“, mahom neučinkovita. Koliko samo muke treba da se urazumi rabijatni otac sa nožem u ruci, koji preti da će poklati celu porodicu, makar njegova primirenost uopšte ne garantuje da svoj naum neće ponoviti. Tako izlazi na videlo palijativnost primiritelnog gesta, kako u ličnim odnosima, tako i u onim, velikih razmera, međudržavnim.

Primirje, već ta reč našeg jezika zvuči pomalo dvosmisleno, jer ono što ona označava, i jeste mir, i nije, budući deluje nekako privremeno. Pri-miriti se, govori o onoj osobini ljudskoj, koja kaže da se mi u toliko slučajeva uopšte ne mirimo, nego smo se samo pri-mirili, za određeno vreme. Primirilo se tako poraženo nemstvo 1918, primirili su se jugoslovenski narodi, kad su iste te godine ušli u svoj ujedinjujući pakt, primirili su se Hrvati, nakon što su im 1928. poubijali prvake u skupštinskom atentatu, pa dok su jugoslovenski partizani hodali po šumama i gorama od 1941, nadalje, ostatak našeg sveta primirio se pod nemačkom okupacijom, primirile su se još po neke sile osovine, poražene 1945, pa čak i danas, po novoustoličenim balkanskim državama, primirilo se njihovo stanovništvo, bez obzira u kakvom jadu i bedi su se našli.

Tu odmah izvire još jedna izdajnička reč, pomirenost. Čak i u takozvanih „herojskih“ naroda, u koje Srbi i sebe računaju, ima ponižavajućih primera iz mutnih i mučnih vremena. Tako već u prvoj okupaciji Beograda od austrougarske armade, 1915, srpska spisateljica Isidora Sekulić nalazi sve same sramne scene građanske pomirenosti, daleko od svakog ponosa i časti. Sledeća okupacija, nemačka, 1941, prikazana je na sličan način filmom Živojina Pavlovića: vise obešeni taoci sa kandelabra na glavnom trgu, a žovijalna gospoda  beogradska, mirno sede po kavanama i piju pivo. Pomiriti se sa zlom, možda je  jedno od onih odmorišta za čovekov mehanizam, koji međutim, nije za ovo predviđen, nego više za onaj virtuelni bes, pomalo različit od razularenosti njegove životinjske rodbine. Otud čitavo društveno ustrojstvo, i u takozvanim mirnim vremenima, preduzima svoja sredstva opresije protiv pojedinaca, zajmeći takođe metode iz opsega šire prirode, sistemom kroćenja. Jer već su ukroćeni konji i ovce, pretvorene u jadnu domaću marvu, pa potom i opasne zveri za potrebe Barnumovog cirkusa, potom su na red došli nepoćudni, razbojnici i ludaci. Regresivna američka psihijatrija, staljinistički teror izvođen malo grubljim sredstvima, pokušao je da ukroti svoje neurotike, menjševike, levičare i ostale ljude vlastitih uverenja, (bilo polivanjem hladnom vodom, bilo pucanjem u potiljak), ali to je takođe imalo kratkotrajno dejstvo. Bio čovek lud, besan ili samo osvetoljubiv, ključa ionako u njemu kao u valpurgijskom loncu ta veštičija čorba, koja makar  pretila da katkad proguta i svoju kuvaricu. Jer čoveka je stvorila njegova violencija, njegova kreativna nepoćudnost, budući da ove nije bilo, mumlao bi on i dalje u svojoj krapinskoj, ili nekoj drugoj špilji. Istorija ljudske destruktivnosti, Ericha Fromma, brevijar je ove pojave.

Zbog čega onda nismo u stanju da u dobre svrhe iskoristimo tu iskonsku crtu, ljudsku, nepomirljivosti! Zar moraju samo one tri lude ruske devojke dizati paniku svojim nastupima, dok sav ostali populus bleji kao ovce. Ceo narod hrvatski, srpski ili mađarski, svejedno, posmatra danas kako mračne sile sveta nadiru kao u davno prevaziđena vremena, a ne ume da pokaže ništa od vlastite nepomirljivosti. Pa zar taj poriv nemirenja, genetski upisan u ljudsku dušu, nije u stanju da se probudi i u razboritih i dobrohotnih, nego samo u nasilnika i razbojnika!? Nemojte zato ništa potpisivati, ne ulazite u onaj svečani pomirbeni vagon, ma kako okićen bio slavljeničkim simbolima, ne dozvolite da vas nateraju ni na kakvo primirje, sve dok ne izborite svoja ljudska prava!

Nije zabadava onaj nadrealist od rase, možda i igrom slučaja, ismejao po cenu sopstvene glave, trulu formulu primirja.