Istraživanja o femicidu UN Programa za razvoj u Srbiji: Najrizičnija situacija je kada i žrtve i institucije pomisle da je sve gotovo

Od 2010. godine, od kako ženske nevladine organizacije prate ubistva žena u kontekstu porodično-partnerskih odnosa, broj femicida se kreće oko 30 godišnje. Godine u kojima je bilo najviše žrtava femicida su one u kojima su počinjena masovna ubistva.

Na pitanje šta bi država mogla da uradi, odnosno šta izbegava da učini, uprkos očiglednosti i nužnosti kako bi se ove tragedije sprečile, Maja Branković Đunđić, rukovoditeljka Sektora za rodnu ravnopravnost, Programa Ujedinjenih nacija za razvoj, najpre ukazuje na kompleksnost problema nasilja.

– Iako postoje određene osobenosti i faze koje su karakteristične za svaki nasilan odnos, svaki je slučaj za sebe poseban. Zato sprečavanje nasilja nije zadatak i odgovornost samo jedne institucije, već su u njegovo sprečavanje uključeni pored policije, tužilaštava i centara za socijalni rad, i zdravstvene i obrazovne ustanove, i nevladine organizacije, lokalne zajednice i mediji – ističe Branković Đundić.

Godišnje 20.000 prijava za nasilje u porodici

Brzih i jednostavnih rešenja nema, dodaje, da ih je i jedna zemlja pronašla, ne sumnjam da bismo se na njih oslanjali.

Kako kaže dalje, bilo bi takođe nepošteno reći i da nikakav napredak nije ostvaren i da je sve loše.

– Do pre 20 godina nasilje u porodici nije bilo ni kriminalizovano i smatralo se poremećenim porodičnim odnosima. Od tada su doneta tri zakona, strategije, protokoli, neprekidno se ulaže u obuke profesionalaca, a to da godišnje ima preko 20 hiljada prijava za nasilje u porodici ipak govori da poverenje u institucije postoji. Slučajeva u kojima je nasilje zaustavljeno, a žrtve osnažene, i životi preokrenuti i spašeni i te kako ima – kaže naša sagovornica.

Pristup koji nam nedostaje je pomeranje od pitanja da li je ranije nasilje prijavljivano ili ne, objašnjava – ka tome šta možemo da uradimo da preveniramo visokorizične situacije.

– Naša istraživanja o femicidu u Srbiji, kao što je Karakteristike i prevencija slučajeva femicida-suicida počinjenih vatrenim oružjem u intimnom partnerskom odnosu, pokazala su da je najrizičnija situacija ona kada i žrtve i institucije pomisle da je sve gotovo. To su situacije kada žrtva izađe iz nasilja ili planira da napusti partnera, kada pomisli „samo da me ostavi na miru i da nemam više ništa s njim“. To su ujedno i situacije kada nasilnik shvati da mu se žrtva neće više vratiti i da više nema kontrolu nad njom – ističe sagovornica Danasa.

Prema njenim rečima, tada se nasilnik vrlo često odlučuje na to da ženi oduzme priliku za život bez njega.

– Tome često prethodi dominantno kontrolišuće ponašanje nasilnika, zvanje, uhođenje, sačekivanje, ostavljanje poruka preko društvenih mreža koje ne moraju da budu pretećeg sadržaja, ali upućuju na to da se nasilnik ne miri sa činjenicom da žrtva ne želi da bude s njim. U tom smislu širenje delokruga do kada rizik postoji i do kada svi treba da delujemo podrazumeva planiranje dugoročnije zaštite, kako ove situacije ne bi ostale „ispod radara“ svih onih koji su nadležni da reaguju – kaže Maja Branković Đundić.

Isto tako, dodaje, prema analizama civilnog sektora o slučajevima femicida, većina slučajeva nasilja koji su završeni femicidom nisu bili ranije prijavljivani institucijama.

– U nekim situacijama ni zajednice, ni porodice nisu primećivale znakove nasilja ili ako jesu, nisu znale kako da reaguju. To ne znači da na tome treba da se završi već da treba da iznalazimo rešenja kako da otkrivamo i te slučajeve. U takvim slučajevima najvažnije je preventivno delovanje, odnosno edukacija o fenomenu nasilja i oblicima zaštite kroz medije i obrazovne institucije, ali i otkrivanje nasilja kroz, na primer, zdravstvene ili obrazovne ustanove, kada možemo da primetimo ili čak i jednostavno pitamo: kako je kod kuće? – naglašava Maja Branković Đundić.

Evropa beleži godišnji pad od 19 odsto u broju femicida od 2010.

Upitana po čemu se Srbija najviše „ističe“ i razlikuje od evropskih zemalja kada je o femicidu reč, naša sagovornica kaže da se u Evropi u odnosu na druge kontinente u poslednjoj deceniji beleži prosečni godišnji pad za oko 19 odsto u broju ubistava žena u partnerskim ili porodičnim odnosima, u poređenju sa periodom pre 2010. godine. Međutim i tu postoje regionalne razlike.

– Na primer, u Zapadnoj Evropi prosečan broj ubistava se dugoročno nije promenio, za razliku od zemalja na Severu i Jugu Evrope u kojima je zabeležen pad između 34 i 25 odsto. U Istočnoj Evropi je teško pratiti trendove jer ima manje dostupnih podataka. U našoj zemlji takođe ne postoji ujednačena praksa institucionalnog praćenja femicida, već podatke obično prikupljaju ženske nevladine organizacije na osnovu medijskih izveštaja – kaže Maja Branković Đundić.

Tradicionalne norme su kod nas još uvek dominantne, naglašava, a sve to otežava ženama izlazak iz nasilja i čini ih ranjivim. Takođe, ne treba zanemariti da smo mi post-konfliktna zemlja i da su oružani sukobi imali uticaj na porast nasilja prema ženama.

Oružani sukobi učinili su vatreno oružje dostupnim velikom broju civila 

– Oružani sukobi učinili su vatreno oružje dostupnim velikom broju civila, a ono se u nasilnim odnosima koristi kao sredstvo zastrašivanja žrtava, a u slučajevima femicida može da preraste i u sredstvo za masovna ubistva. Krize, bilo lične ili društveno-ekonomske nisu uzrok, ali su okidač za porast nasilja. Kod nas su neki od ključnih institucionalnih mehanizama uspostavljeni – ratifikovane su konvencije, doneti zakoni, propisano obavezno delovanje institucija i njihova saradnja. Ono u šta se manje ulaže je prevencija s kojom treba krenuti od najranijeg uzrasta kroz učenje kako treba da izgledaju ravnopravni partnerski odnosi i učenje ponašanja koja su alternativa nasilju. Isto tako, ljudski i finansijski resursi za sprovođenje zakona i preventivnih mera su ključni, a kod nas je sistem prenapregnut i preopterećen – objašnjava sagovornica Danasa.

Mnogo veću moć i odgovornost u postupanju u slučajevima nasilja ima tužilaštvo, ne policija

Neodgovarajuće postupanje policije u slučajevima prijave porodičnog nasilja, podaci govore, nemalo puta vodilo je do ubistava žena.

Maja Branković Đundić taj fenomen objašnjava time da policija prva izlazi na mesto događaja, i najčešće prva ima kontakt sa žrtvom i sa počiniocem.

– U tom smislu je i najvidljivija, ali suštinski ovlašćenja policije nisu velika. Ishod postupanja prema nasilniku zavisi od svakog pojedinačnog slučaja, odnosno događaja. Po Zakoniku o krivičnom postupku to može biti lišenje slobode mogućeg učinioca koje obuhvata policijsko hapšenje i zadržavanje u stanici policije po odobrenju tužioca u trajanju do 48 sati i izricanje hitne mere udaljenja nasilnika iz domaćinstva i zabrane komuniciranja sa žrtvom, isto u trajanju od 48 sati, po Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici – ističe Maja Branković Đundić.

Za vreme trajanja hitne mere, kaže dalje, nasilnik nije uhapšen, niti boravi u policijskoj stanici.

– I suštinski je ova hitna mera više preventivna nego represivna i namenjena slučajevima u kojima je manji rizik da će se nasilje ponoviti i prerasti u drastičniji oblik. Mnogo veću moć i odgovornost u postupanju u slučajevima nasilja ima tužilaštvo, koje rukovodi istragom i koje koordinira rad i policije i centara za socijalni rad, može da predloži sudu produženje hitne mere do 30 dana, pritvor ili mere zaštite koje su mnogo strože. Isto tako tužilaštvo je u obavezi da prati sve novoprijavljene i tekuće slučajeve nasilja i kontinuirano, zajedno sa policijom i centrom za socijalni rad procenjuje i predviđa potencijalne rizične situacije dok god postoji verovatnoća da se nasilje može ponoviti – ističe naša sagovornica.

Neujednačenost prakse

Na primer, naglašava, može se desiti da rizika po bezbednost žrtve ne bude jer je nasilnik u pritvoru, ali s njegovim otpuštanjem iz pritvora ponovo se povećava rizik da može doći do novog nasilja. Sve ovo podrazumeva visoku senzibilisanost, obučenost i profesionalnost svih u sistemu – od uočavanja i dokumentovanja nasilja, razmene informacija u sistemu, predlaganja adekvatnih mera za bezbednost žrtava i smanjenje rizika od eskalacije nasilja, do osnaživanja žrtava.

– Čak i prateći slučajeve iz medija možemo uočiti da postoji neujednačenost prakse – dok u nekim sredinama postoji odlično postupanje u kojima institucije koriste sve moguće resurse da bi iznele jedan slučaj, čak i onda kada žrtve negiraju nasilje ili ne žele da svedoče, u drugima se hitnom merom pokušavaju rešiti svi slučajevi i nakon njenog izricanja često izostaje dalje praćenje – objašnjava Maja Branković Đundić.

Posebna tema su nasilnici i kako osigurati da oni ne ponove nasilje nakon izdržane kazne.

– Nažalost, uvek će postojati slučajevi kada pored svih preduzetih mera neće biti moguće spasiti nečiji život, ali važno je ulagati napore i stalno iznalaziti rešenja da se obezbedi dugoročna bezbednost žrtava – zaključuje Maja Branković Đundić.