Feministička diplomatija – sto za kojim sede žene

I dočekana je sa podsmehom. Jer kao i u drugim aspektima međunarodnih odnosa i bezbednosti, i u spoljnoj politici i dalje vladaju beli, sredovečni muškarci: za žene, a ni za feminizam, tu nema mesta, ni za pregovaračkim stolom, niti u ekonomskoj ili kulturnoj diplomatiji.

Gotovo deceniju posle uvođenja švedske feminističke spoljne politike, čini se da je ideja o urodnjavanju spoljne politike uhvatila zamajac. Naime, veliki broj zemalja razmatra mogućnost uvođenja principa rodne ravnopravnosti u diplomatiju, a neke je već usvojile (Francuska, Holandija, Nemačka, Kanada, Španija…)

Jedna od definicija feminističke spoljne politike označava je kao proces koji bi trebalo da stimuliše i pokrene preispitivanje ciljeva spoljne politike iz perspektive rodne ravnopravnosti i fokusira se na dobrobit marginalizovanih društvenih grupa.

Među osnovnim ciljevima takođe su integracija ove perspektive u poslove ekonomske i kulturne diplomatije i razvojne pomoći, kao i aktivno učešće i zalaganje za rodnu ravnopravnost u multilateralnim organizacijama i bilateralnim ugovorima.

Feministička spoljna politika ide dalje i dublje od pukog postizanja rodnog balansa na ambasadorskim pozicijama.

Ona predstavlja temeljni otklon od tradicionalnog, hijerarhijskog, militarističkog razumevanja spoljne politike koja svoje ciljeve ispunjava vojnom nadmoći i nasiljem. Mnoge mirovne aktivistkinje prepoznaju korene tako definisane feminističke spoljne politike još u prvim decenijama 20. veka.

Tada se na prvom Međunarodnom kongresu žena u Hagu, 1.200 mirovnih aktivistkinja i feministkinja zalagalo za momentalni prekid Prvog svetskog rata, razoružanje i traženje mirnog rešenja za sukobe između država.

Usvajanje Rezolucije Žene, mir i bezbednost u Savetu bezbednosti UN 2000. godine bio je sledeći značajan iskorak prema feminističkoj spoljnoj politici.

Međutim, rat u Ukrajini, kao i opšta nestabilnost u našem regionu i širom sveta, još jednom potvrđuju koliko su pogubne spoljne politike zasnovane na dominaciji koja se postiže i održava oružanim nasiljem.

Stoga je opet, ponovo i stalno, jedan od osnovnih zahteva i preduslova feminističke spoljne politike temeljna kontrola i zabrana trgovine oružjem i izvoz u ratom zahvaćenim područjima.

Međutim, samo tokom 2019, dakle pre početka rata u Ukrajini, globalno tržište oružja donosilo je profit od više od 118 milijardi dolara godišnje, a procena je da su prihodi od ilegalne prodaje oružja, i trostruko veći.

Zbog rata u Ukrajini, vlada Švedske napušta politiku vojne neutralnosti i pridružuje se najvećem vojnom savezu na svetu, a Nemačka savezna vlada, koja je 2022. usvojila feminističku spoljnu politiku, izvezla je oružje u vrednosti većoj od devet  milijardi evra samo u 2021.

Iako nema feminističku spoljnu politiku, Srbija ima predsednicu vlade u trećem mandatu, polovinu žena u odlazećoj vladi i 40 odsto žena u prošlom i sadašnjem sazivu parlamenta.

I pored toga, Vlada Srbije je u jeku pandemije kovida 19, u 2021. godini za vojni budžet izdvojila 148 milijardi dinara, dok je iste godine budžet za obrazovanje iznosio više od 26 milijardi dinara, odnosno manje od 18 odsto od ukupnog budžeta za vojsku!

Da li je onda feministička spoljna politika budućnost svetske diplomatije ili samo utopijski san u svetu u kome su interesi trgovine oružjem, ekonomskih i političkih hegemonija i nasilno rešavanje sukoba iznad interesa mira, stabilnosti, prosperiteta i pravde?

Kao i pre više od sto godina, neophodno je da oružje zaćuti, a zaraćene strane sednu za pregovarački sto za kojim će biti i feministkinje.

Stavovi izraženi u ovom tekstu predstavljaju lična mišljenja i stavove autorki i autora i ne moraju nužno odražavati i stavove Fondacije „Fridrih Ebert“.