Fer dogovor o klimatskim promenama

Sporazum o klimatskim promenama koji su lideri Grupe 8 postigli u Hajligendamu tek je pripremio pozornicu za stvarnu debatu koja treba da usledi: kako ćemo raspodeliti umanjeni kapacitet atmosfere za apsorpciju gasova koji stvaraju efekat staklene bašte?
Lideri G-8 dogovorili su se da postignu „suštinska“ smanjenja emisije gasova i započnu „ozbiljno razmišljanje“ o tome da se do 2050. emisije prepolove, što je ishod koji su nemački kancelar Angela Merkel i britanski premijer Toni Bler proslavili kao trijumf, iako sporazum nikome ne nalaže bilo kakve konkretne mere, a ponajmanje Sjedinjenim Državama, čiji predsednik Džordž Buš 2009, kada treba doneti teške odluke, više neće biti na toj dužnosti.
Razumno je zapitati se misli li iko da ovakav neodređen sporazum predstavlja ma kakav napredak. Na Konferenciji Ujedinjenih nacija o životnoj sredini i razvoju 1992. u Rio de Žaneiru, 189 država, uključiv i SAD, Kinu, Indiju i sve evropske zemlje, potpisale su Okvirnu konvenciju o klimatskim promenama, prihvativši stabilizaciju emisija na „nivo dovoljno nizak da bi se onemogućio opasan uticaj ljudi na klimatski sistem“.
Petnaest godina kasnije nijedna država nije se povinovala dogovoru. U SAD, gde su emisije po glavi stanovnika već bile najveće među vodećim nacijama, nakon Bušovog dolaska na vlast nastavljaju da rastu. Prema izveštaju koji je u martu procurio iz Bušove administracije, u narednoj deceniji očekuje se da će emisije rasti gotovo istom brzinom kao u prethodnoj. Sada su iste države postigle još jedan sporazum koji nalaže isto što i prethodni. Zar je to trijumf?
Ako Buš ili njegov naslednik budu želeli da naredni razgovori propadnu, to će učiniti veoma lako. Opravdavajući odbijanje SAD da potpišu Protokol iz Kjota, Buš je navodio da taj akt ne obavezuje Indiju i Kinu. Sada, odgovarajući na predloge Buša i drugih lidera G-8 da veće države u razvoju moraju učestvovati u dogovoru o klimatskim promenama, šef kineske Komisije za nacionalni razvoj i reforme Ma Kaj kaže da se Kina neće povinovati bilo kakvim kvantifikovanim planovima za smanjenje emisija. Takođe, ministar spoljnih poslova Indije Navtej Sarna rekao je da njegova zemlja odbija prinudne redukcije.
Ponašaju li se Indija i Kina nerazumno? Njihovi lideri uporno su navodili zaključke da su tekući problemi posledica emisije gasova u industrijalizovanim državama u poslednjih stotinu godina. To je tačno: većina tih gasova još uvek je u atmosferi, a bez njih problem ne bi ni izbliza bio tako goruć kao sada. Kina i Indija traže pravo da nastave industrijalizaciju i razvoj kao što su to činile sada razvijene nacije, bez ograničavanja emisije štetnih gasova.
Kina, Indija i druge zemlje u razvoju imaju pravo, ili bolje rečeno ostvarile su tri poena. Prvo, primenile su princip „vi ste zabrljali, vi i popravite“, što znači da razvijene nacije moraju preuzeti odgovornost za „razbijenu“ atmosferu koja više ne može apsorbovati štetne gasove, a da se ne dogode klimatske promene. Drugo, čak i ako zaboravimo ko je uzročnik problema, i dalje je prosečan Amerikanac šest puta odgovorniji za emisije od tipičnog Kineza, i više nego 18 puta od prosečnog Indijca. Treće, bogatije nacije imaju više mogućnosti da pokriju troškove redukcija bez nanošenja ozbiljne štete svojim građanima.
Međutim, tačno je i to da će Kina i Indija, ako nastave da povećavaju emisije, verovatno poništiti sve dobre efekte kresanja emisija u industrijalizovanim državama. Ove ili naredne godine, Kina će prestići SAD i postati najveći emiter štetnih gasova (naravno na nacionalnom nivou). Za 25 godina, tvrdi Fatih Birol, glavni ekonomista u Međunarodnoj energetskoj agenciji, kineske emisije biće duplo veće od američkih, evropskih i japanskih zajedno.
Ipak, postoji rešenje koje je praktično i pravično: prvo, treba ustanoviti ukupan obim štetnih gasova koji se može emitovati, a da se ne uzrokuje povećanje prosečne temperature Zemlje za više od dva stepena Celzijusova; drugo, valja podeliti taj obim na svetsku populaciju tako što će se odrediti udeo svake osobe; treće, svakoj državi dodeliti kvotu emisije koja se poklapa s njenim stanovništvom, umnoženu za udeo po glavi stanovnika; najzad, državama kojima su potrebne veće kvote dozvoliti da kupe kvote od zemalja koje emituju manje gasova nego što im je dopušteno.
Teško je poricati pravičnost rešenja prema kojem svakoj osobi treba dati jednak udeo u podeli apsorpcionog kapaciteta atmosfere. Zašto bi bilo ko imao veće pravo od drugih na korišćenje Zemljine atmosfere?
Uz to što je pravičan, plan donosi i praktične koristi. On bi zemljama u razvoju dao snažan podstrek da prihvate obavezne kvote, jer ako te države mogu svoje emisije po glavi stanovnika održati na niskom nivou, one će višak od dodeljene kvote moći da prodaju industrijalizovanim nacijama. Bogate države će takođe profitirati, jer će moći da odaberu za sebe najpodesniju kombinaciju smanjivanja emisija i kupovine prava na emitovanje od zemalja u razvoju.