Foto: Medija centarAntifašizam je bio i ostao znatno širi pokret, pa i na našim prostorima, od komunizma.
Borba protiv komunističkog nasleđa najčešće je samo maska protiv prihvatanja antifašističkog nasleđa, smatra književnik Filip David.
* U Zrenjaninu je pokrenuta inicijativa da se grad preimenuje u Petrovgrad, ime koje je kratko nosio uoči Drugog svetskog rata. Inicijatori navode „ispravimo nepravdu koju su učinili nacisti a potom komunisti“. Kako vam deluje ova inicijativa, treba li Zrenjaninu kao višenacionalnoj sredini, preimenovanje?
– Naravno, nije reč ni o kakvoj „ispravci nepravde“ već o tendenciji da se antifašizam i narodnooslobodilačka borba izbace iz istorije, iz sećanja, što između ostalog obuhvata promenu imena gradova, promenu imena ulica, novo tumačenje istorije u školskim udžbenicima. To je jedna sramotna tendencija. Antifašistički pokret bio je mnogo širi od komunističkog pokreta. Ne može se negirati notorna činjenica da bez učešća istaknutih članova Komunističke partije verovatno ne bi bilo ni organizovanog ustanka protiv nacista, da ne bi bilo borbe protiv okupatora. Sramotno je negirati tu istorijsku činjenicu. A sramotno je i to da se na čelu pokušaja revizije istorije nalaze u zajedničkom zagrljaju i neki bivši komunisti kao i rehabilitovani saradnici okupatora.
* Da li je reč o potiskivanju antifašizma, u gradu u kome je odmah po okupaciji stradalo 1.300 Jevreja, a do kraja rata ljudske žrtve svih građana bile nemerljive?
– U svakom slučaju to je vređanje žrtava, pre svega onih civilnih koji su stradali kako se to kaže na pravdi Boga, jer su potpadali pod udar rasnih zakona. U delovima našeg društva jača taj populističko-nacionalistički pristup Drugom svetskom ratu koji izjednačava kolaboracioniste i žrtve, dželate i žrtve. Istorijska slika događanja u Drugom svetskom ratu je zamućena, iskrivljena a stvarna zbivanja guraju se u zaborav i prepuštaju beskrupuloznim manipulacijama.
* Šta se dešava sa istorijskim sećanjem, kada se nacizam i komunizam izjednačavaju?
– Istorijsko sećanje se briše. Četnici Draže Mihailovića nisu bili antifašisti nego samo monarhisti i nacionalisti. Saradnja s partizanima trajala je kratko a onda su procenili da je važnija borba protiv boljševizma nego protiv nacizma. Počeli su da sarađuju sa okupatorima o čemu postoji mnogo dokaza, dokumenata i fotografija, tako da se na kraju i Izbeglička vlada u Londonu morala odreći Draže. Tačno je da je posle završetka rata bilo „osvetničke pravde“, da je bilo zločina i na partizanskoj strani, što je žalosno i za osudu, ali tako nešto događalo se i u drugim zemljama pobedničke koalicije, Sovjetskom Savezu, Engleskoj, Francuskoj… Ali to je neka druga priča. Niko ne može komunistima oduzeti istorijsku zaslugu u organizovanju borbe protiv okupatora, nacista i njihovih domaćih saradnika, ma šta neko danas mislio o sasvim izvesnim zabludama komunističke ideologije. Komunistima se ne može oduzeti veliki deo zasluga u savezničkoj borbi protiv jednog od najvećih zločina u istoriji čovečanstva. Ali, ponavljam, antifašizam je bio i ostao znatno širi pokret, pa i na našim prostorima, od komunizma. Borba protiv komunističkog nasleđa najčešće je samo maska protiv prihvatanja antifašističkog nasleđa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
