Filip i Milica su napisali najbolje pismene zadatke u Srbiji: Ovo su njihovi radovi

Takmičenje tradicionalno organizuje Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, u cilju usavršavanja pismenosti i podsticaja na svestranije i slojevito proučavanje književne umetnosti.

Zanimljivo je da je Filipov rad i na prošlogodišnjem takmičenju dobio prvu nagradu, dok je Milica osvojila drugo mesto, a kuriozitet je to što im predaje ista profesorka Mirjana Stakić Savković.

Uz dozvolu autora objavljujemo dva prvonagrađena pismena zadatka.

KRITIKE JOVANA SKERLIĆA U SVOM I NAŠEM VREMENU

„Kakva je ovo nepažnja?!”, pomisli Skerlić. „Na kakve li se to načine ophode prema delima ovih autora? Velikana! Dučićeve korice okrnjene, Zmajevih jedva da i ima. Leže ovde, potopljene u prašinu i zaborav”. Zašao je u drugi red. Izvukao je glomaznu knjigu i prešao jagodicama preko utisnutih slova naslova. Bila je to čitanka za drugi razred.

Okretao je listove, puštajući ih da klize preko prstiju. Negde pri sredini susrete se sa imenima ljudi o kojima je i sam pisao: Dositejeva autobiografija, predgovori Svetozara Markovića, Jakšićevi stihovi, Lazarevićeve pripovetke… „Pogledaj! Evo i ove lude glave. Kostiću, fantaste, i ti si tu! Kakva družina!

U dobre ljude odrastaju oni što dobre misli u ranim danima pročitaju. Krepka reč ovih dela samo promućurne karaktere može stvoriti. Neka, neka! Glava što kroz knjige prođe i zidove će pameću probijati”.

Odmah kraj čitanke ležalo je njegovo delo: čitav niz „Pisaca i knjiga”, serija objavljivana od 1907. do 1913. Poput Dučićeve zbirke, bile su loše očuvane i papir je pretio da sklizne iz poveza. Naslovi su se odmotavali: „Dve ženske knjige”, ​​„Lažni modernizam u srpskoj književnosti”, „Jedna književna zaraza”, ​​„Srbija, njena kultura i književnost”, ​​„Mlada srpska poezija i pripovetka”, ​​„Lična narodna inicijativa”, ​​„Dva individualizma”… Čituckao je ono što je njegova ruka pisala pre toliko godina, uglavnom uživajući u žiži ponosa koja mu je titrala u grudima. „Moja reč živi. Čak i u ovim zapuštenim i hladnim hodnicima, ona je i dalje tu. Ona bi i dalje imala šta reći”.

Uze drugu čitanku, namenjenu starijim srednjoškolcima. Odnese je do stola i raširi njene korice. U čitanci za treći razred pronađe svoju impresionističku kritiku. Onu što je pisao o Stankovićevoj „Koštani”. Nalazila se tik iza Borinog romana, a uz dramski komad s pevanjem. Obujmi je pogledom i u trenu se zgreja toplinom negdašnjeg utiska zbog kojeg je Koštanu prozvao „jednom od najlepših, najpoetičnijih i najdubljih pesama cele naše književnosti”.

Za njega je Koštana bila pesma – intimna, duboka, bolna, meka sevdalinka o sevdahu i dertu, „ljubav koja je jača od smrti i koja se najzad izjednačuje sa smrću”. „Zaista, smrti za „Koštanu” ne može biti, treptaj njenog života još uvek rasplamsava mladost, a ni našim imenima ne da da zgasnu”.

Sede u stolicu pa razgaljenog pogleda nastavi da lista. „I druge su ispisnike, književne saputnike, upamtili. U sadržaju čitanke: Rakić, Šantić, Dučić i Bojić. Vidi li današnja mladost te carske galije onako kako smo ih mi gledali?” Pogleda dno stranice i primeti nacrtana srca, cvetove i podebljane stihove nekih pesama. I bi mu milo. „Ljudi ih i danas vole. Bio sam u pravu kada sam onako govorio o tim mladićima. Pitam se, ko li prepoznaje dananjšu decu? I pesme u njima?”

Iz te zapitanosti prenuše ga „dva individualizma”. „ „Nirvana”, „Tamnica”, „Možda spava”. Kakva je ovo groteska!? Pobogu, zar Dis? Hm, evo ga i „Krug”! Dakle, i Sekulićeva! Šta li su oni za života uradili pa im dela stoje u ovakvim knjigama? Šta li uče ovu decu?” Nasloni se i pročita izdvojene pesme. Prepoznao je iste mane, iste jadikovske delove o kojima je nekada napisao redove nabubrele ironijom.

Pročita druge analize koje su pratile tekstove u čitanci i kiselo se osmehnu. „Ima li kraja? Uzeli su ovog prokletog pesnika, neumesnog podražavaoca, njegov lamentirajući stih”. Ali, zalazeći sve dublje u tuđe kritike, u zapise koje su đaci ostavljali na listovima, on zauzda svoje misli. Jedno je bilo voditi se sopstvenom mišlju, a sasvim drugo suočavati se sa toliko drugih viđenja koja se nisu slagala sa tvojim.

„Šta se dogodilo? Kakva se to prekretnica u razmišljanju desila? Vide li koga veličaju? Orgiju i nebulozu… Da li je moguće? Stih je izgleda, ipak, nadjačao kritičku reč. Besmtrtnost pesnika, čime god zaslužena, ne može se poreći. Živeće i poništiće, a čini se da već jeste, ono što sam o njima negda govorio. Jovane! Nisi mogao da prođeš bez grešaka. Može li iko?”

Okrenu poslednje stranice čitanke na kojima su bile ispisane biografije. Među odrednicama se našlo i njegovo ime, svega nekoliko redova ispod Disovog. I tu su, olovkom, ispisivani neki komentari.

Čudne mrlje su se nazirale pod slabim svetlom. Pognuo je glavu i pomislio da su to tragovi suza. „Šta je važnije?”, zapitao se. „Reč koja sputava umetnika il’ reč koja oslobađa dušu? Čak i kada je kvari, dokazuje svoju snagu. Stih je dragocen, da! Jer svet oko pesme kruži, a život se, izgleda, ipak meri ritmom rima i stiha.”

Pogleda kroz prozor, ka Skerlićevoj, svojoj ulici, i zatvori oči. „Neka se dopunjuju – pesnik i kritičar. Nek’ pridržavaju i sapliću jedan drugog. Možda je to jedini način da prežive. Nije sve što propadne ružno, niti je nužno da ružno propadne”.

Spusti se niz stepenice i pođe ka uglu Skerlićeve i ulice Bore Stankovića. Dok je hodao, pomilovaše ga zvona iz Hrama Svetog Save.

Filip Ljubičić (profesorka i mentorka: dr Mirjana Stakić Savković)

FOLKLORNI ELEMENTI U ODABRANOM OPUSU MOMČILA NASTASIJEVIĆA

Stoji pastir nad rekom i gleda u prošlost. Najednom, zàpēva frula i radosni duh svuda se razleže – pesnička nadljubav predaka nabreklih od raspevanosti. Neistoričnost učvori pastira: Eto, nosi gde bolelo one što su pre tebe hodili.

Zazori zora i devojka na belom konju, a pastir je čekaše da orosi njegovu žal. Gugut golubice urodi pastirovom željom da zaustavi vreme – stani ne mini. Prepozna njegova draga topal ćuv, pa procveta – zri ljubav. Podne. Dolinu kamenih kádā pomilova senka večeri, a pastir se zapita gde je onaj svet što mu beše tako prijateljski, poznat.

Ljubav je sazrela i prošla, devojka mu je izmilela iz ruku koje su sada mirisale na ljiljane, a pod nogom mu se razjapi zgužvan cvet iz koga bistroteči sećanje – grobno mu je smrknulo kostima njenim svanuće. Zavladao je plamena paklenog gar i on je ostao skrušenjem pjan. Bol, greh i blud oteraše pastira iza gora i voda gde je lelekala rušna seljanka za vojnikom koji se neće vratiti u selo, koji neće poljubiti onu koju voli.

Glave kao u zumbula, sve manji, pastir poljubi ubod što buja ubistvom, otvoriše se dve rane i on vide da tu nema bilja koje je tražio. Umine li bol kad on visinama šapatom kazuje blagu reč? I krikne, al’ u srce kao nož zarije se krik. Ne može pastir više od onoga što može dok sviće sa zorama i nestaje za gorama – skida sa sebe rȍđāja znak.

I nastavlja da hodi, jer hodilo se tuda, a onda magnoveni blesak i nestade pastir ceo. Ni reč, ni stih, ni zvuk tugu njegovu ne kaza, jedino iz njegovih suza potekla je reka – ostao je tu gde jeste, da kao drvo raste, da kao oluja huče i cveta kao cvet.

A ona, Marija, zbog njega je vezla čvor svoga stradanja. Čudno zastrepi srce – miro presahlog cveća buknulo joj je među darovima. Ljubeći ih – šta li je ubijala, šta li je budila? I zasvetle dan, devica biljka umre i u pastirovom zakopanom srcu nastani se tuga za nečim što se davno, davno zbilo. Zàpêva mu frula, a on, u kovčegu opružen i žut, ćuti dok senke njegovih pesama šaraju put. U punom doživljaju hoda sadržan je smisao puta.

Kuda, pita se ko je nepouzdan u istinitost svojih koraka, pisao je Nastasijević razmišljajući o religioznom osmišljavanju umetnosti. Naš pastir, čija je veština sviranja nastala tako što mu se odvojila od rebra, pokazao je da je istina u čulnom svetu naših predaka-pevača koji su dobro znali da je Poezija reakcija i da mora biti uklještena sa muzikom.

Verovao je da je čovek do savršenstva izgrađen instrument, a njegova primitivistička i dijalekatska harmonija maksimum melodijskih krivina, zato što se tu nalazila izvesnost koju je celim svojim bićem tražio pevajući.

Nastasijevićev folklorni modernizam, ovekovečen devojačkim senzibilitetom natopljenim žeđu za ljubavlju, pokazuje da je on svojom čulnošću i sluhom za glasove koji su pre nekoliko vekova prožimali narod otkrio jezgro života što stoji u provaliji između pastoralnog panerotizma najavljenog razigranom frulom i čudovišnog pakla ukrašenog treštanjem trube. Tu jamu sami sebi kopamo otkako pustimo prvu suzu i dublje li nas nema, dublje se otvori spasenje.

Milica Marjanović (profesorka i mentorka: dr Mirjana Stakić Savković)

Teme

Uvodeći ovo takmičenje u škole, Društvo je smatralo da takmičenje treba da obuhvati teme kojima se obeležavaju godišnjice i jubileji značajnih pisaca i kulturnih događaja koji će svojom aktuelnošću podsticati razvijanje i bogaćenje izražajnih mogućnosti učenika.

Takmičenje je obuhvatilo izradu drugog školskog pismenog zadatka na jednu od sledećih tema:

1. Britkost Nušićevog pera (povodom 160 godina od Nušićevoj rođenja)

2. Lirski junak poezije Branka Radičevića (povodom 200 godina od Brankovog rođenja)

3. Originalno književno stvaralaštvo Vuka Stefanovića Karadžića (povodom 160 godina od Vukove smrti)

4. Književne kritike Jovana Skerlića u svom i našem vremenu (povodom 110 godina od smrti Jovana Skerlića)

5. Folklorni elementi u odabranom opusu Momčila Nastasijevića (povodom 140 godina od rođenja pisca)

6. Vojislav Ilić i novo doba srpske poezije (povodom 130 godina od smrti V. Ilića)