Filmofilska kondicija

Oseća se neka posebna užurbanost i intenzitet u druženju koji nagoveštavaju da će uskoro slediti dani izolacije. Kada je već takva situacija, uputno je pogledati što više filmova na Festu i pohraniti gledalačke senzacije za mesece koji dolaze.

Učestvujem u radu žirija za nagradu „Nebojša Đukelić“. Članovi žirija, Sandra Perović i Aleksandar Saja Janković, dolaze da zaključka, sa kojim sam potpuno saglasan da je ponuda sa spiska filmova o kojima odlučujemo izuzetno kvalitetna i raznovrsna. Prevagu, za nijansu, ipak odnosi debitantski film Jureta Pavlovića „Mater“.

Večerašnjem programu Festa posebno se radujem i zbog premijere filma „Sutra je još uvek juli“ Dejana Vlaisavljevića Nikta. Posle filmova „Undertaking“ i „Paluba ispod Terazija“, reditelj i glumac, Nikt, ponovo se bavi avanturama detektiva DŽonija Palube. U ovom neo-noir filmu Paluba pokušava da reši misteriozna ubistva vezana za potragu za nestalim filmom. Filmofilija i fetišizam evroamerikane pohranjene su u vremenskoj kapsuli ovog transistorijskog putovanja po lavirintima Beograda.

Razlog za moje povećano interesovanje za film je i činjenica da u njemu igram ulogu inspektora Gordana Todorova, baš kao i filmu „Paluba ispod Terazija“. Iako mi gluma nije osnovna vokacija, sve češće sam ispred kamere i kao neko ko se pasionirano bavi filmom poslednjih godina, otkrivam brojne potencijale glume, koja je lekovito sredstvo za suštinsko razumevanje medija. Tek kada filmski stvaralac medijatizuje vlastiti lik i sa ekrana progovori ono što je napisao, dobija se potpunija predstava o sinkretičkoj moći te umetnosti.

Sa puno dragih ljudi odlazim u potragu za kafićem posle premijere. Bez nekog posebnog plana pronalazimo odgovarajući, pogodan za prijatne ponoćne razgovore.

Subota, 7. mart

Prva jutarnja projekcija na Festu počinje u devet ujutro. Nezahvalno vreme za gledanje filma, ali budući da je reč o „Tajnom agentu“, kineskog reditelja Lu Jea, akcija se isplati. Prava je šteta što je Lu Je u jednom trenutku bio moneta za potkusurivanje u vrtlogu zabrana i političkih nadgornjavanja između festivalskih vračeva i kineskih cenzora. Time je zamrljan njegov lik vrhunskog stiliste sklonog artističkim meditacijama. U filmu „Tajni agent“ on se kroz špijunska nadmudrivanja bavi temom vezanom za okupaciju Kine od strane Japanaca, što je na tragu njegovog remek-dela „Purpurni leptir“. Specijalnu auru ovom briljantno režiranom metafilmu daje harizmatična Gong Li.

Kad je već reč o vikendu, koristim priliku da kao u nekadašnjim danima pune filmofilske kondicije pogledam film Gorana Paskaljevića, svakako reditelja u dobroj kondiciji, i biografsku priču o Sonji Heni.

Nedelja, 8. mart

Reditelj Mladen Đorđević šalje mi poruku da je pogledao „Sutra je još uvek juli“ i naglasio da mu je pravo otkrovenje u tom filmu Aleksandra Širkić.

Na svečanoj dodeli nagrada Festa među laureatima je i Mladen Đorđević, koji je nagrađen za svoj novi film „Sumrak u bečkom haustoru“. U tom filmu reč je o trojici gastarbajtera poreklom iz Srbije koji taksiraju u Beču, ali stalno misle na svoj rodni kraj. Zapravo se kreću po izmaglici ničije zemlje – između Austrije i Srbije – a terapijski tretman pokušavaju da pronađu kod vračara. Na tragu najbolje tradicije ovdašnjeg doku-fikšna, Mladen Đorđević donosi više antologijskih sekvenci za čiji kvalitet je odrednica magijski realizam nedovoljna.

Neposredno nakon dodele nagrada sledi neobični performans DŽona Malkoviča pod nazivom „Muzički kritičar“. Vrhunski muzičari na virtuozan način izvode klasične kompozicije, a Malkovič čita negativne kritike o autorima tih numera. Kako performans odmiče on se sve više nadvikuje sa muzikom ili iščitava kritike u ritmu sa njom. Autoironijski odmak daje ovom događaju specifičan štimung.

Ponedeljak, 9. mart

U podne odlazim u Institut za evropske studije u kojem bi trebalo da održim predavanje pod nazivom „Srpska sela u TV serijama“. Dočekuje me direktor instituta, Miša Đurković, koji se nedavno vratio iz Irana i u medijima svedočio o atmosferi koja je vladala u toj zemlji, jednoj od najugroženijih zbog širenja korona virusa.

U publici preovlađuju saradnici Instituta za evropske studije i Instituta za savremenu istoriju. Svestan sam da moja metodološka opremljenost nije na nivou takve publike, ali se uzdam u to da mogu da im predočim razmišljanja vezana za pre svega gledalačku a zatim i uredničku praksu u dramskom i serijskom programu RTS-a.

Posle uvodnog dela u kojem sam naglasio punktove pojavljivanja sela u TV serijama usledila je rasprava kao u svojevrsnoj fokus grupi iz koje su usledili brojni rukavci. Kao zaključak iskristalisali su se jasni obrisi državnog interesa kada je potrebno baviti se selom (ideološki, prosvetiteljski, akademski ili tržišno) u sadržajima popularne kulture i kada je preporučljivo da ono nestane sa radara i kao što je to danas slučaj premesti se u rijaliti univerzum.

Utorak, 10. mart

Ovaj pasus lociram u utorak, jer se tada završio film „Malmkrog“, rumunskog reditelja Kristija Pijua. U bonus danu Festa, u ponedeljak uveče, odabrao sam 200 minuta dugi film „Malmkrog“, koji je nedavno nagrađen u Berlinu. Danas, u utorak, dugo sam sređivao utiske o tom filmu.

Verovatno nikad nisam video film u kojem je prisutno toliko filozofske gustine. Bazirajući svoje ostvarenje na opusu ruskog mislioca Vladimira Solovjeva, Piju je realizovao delo koje je potrebno gledati više puta, jer je količina izloženih ideja preobimna za unikatno konzumiranje. Zbog takve radikalnosti u sadržaju „Malmkrog“ je već minorizovan kao „snimljeno pozorište“ ili „čitanje traktata“.

Međutim, rediteljski zahvati vezani za sinematičnost i mizanscenska rešenja retko su praktikovani u savremenom filmu. Iznad svega duboki naklon izaziva tolika hrabrost i veština da se u današnjem vremenu brzih komunikacija neko na tako cerebralan način bavi filmom. Kao da se sa „Malmkrogom“ dogodilo nešto veličanstveno i zbunjujuće, vredno vrhunaca filmske istorije.

Ujedno, ovaj film je i inspiracija za dalji rad, pa počinjem da pravim raspored za snimanje mog novog filma „Služavka“.

Sreda, 11. mart

Posle dvonedeljne pauze nastavljam sa uredničkom saradnjom na poliranju scenarija za TV seriju „Nečista krv“. Ovaj scenario inspirisan delima Bore Stankovića još pre nekoliko decenija napisao je Vojislav Nanović, a kao reditelj pominjan je Živojin Pavlović. Posle „arheološke“ potrage scenario je pronađen u arhivu RTS-a i sada se Milutin Petrović i Goran Stanković pripremaju da po ovom tekstu od juna krenu u snimanje filma i deset epizoda TV serije.

Druga filmska stvar vredna radovanja je čitanje knjige kritika Branka Vučićevića, koju je pod uredništvom Mikija Stojanovića izdao Filmski centar Srbije. Planirano je da izađe pet tomova sa Vučićevićem delima (kritike, scenariji, eseji, prepiska, intervjui…). Vučićević je veliki uzor generacijama umetnika i kritičara. NJegov tihi doprinos razvoju srpske kulture ovom serijom knjiga samo će donekle biti verifikovan.

U cilju održavanja pažnje na Vučićevićevo delo na Festivalu metafilma, u čijem kreiranju učestvujem, dodeljuje se nagrada koja nosi njegovo ime.

Kontaktiram Ivanu Mladenović, rediteljku poreklom iz Kladova, koja živi u Rumuniji. Pokušavam da saznam kakve su mogućnosti da njen odlični autofikcijski film „Ivana grozna“, prikazan i nagrađen na Festu, bude deo programa Petog festivala metafilma koji bi krajem godine trebalo da bude održan u Art bioskopu Kolarac. Postoje šanse, obećava Ivana.

Četvrtak, 12. mart

U redu. Gorenavedeno je, između ostalog, bilo i u funkciji smanjivanja priče o korona virusu. A da ne bih sudio o onome što ne znam oslanjaću se na slušanje saveta lekara.

Nove okolnosti proglašene pandemije od strane Svetske zdravstvene organizacije znače i silazak sa svakodnevnog rolerkostera u (samo)izolaciju i bavljenje introspektivnim preispitivanjima poslova i odnosa sa neposrednom okolinom.

Ali pre toga bacam se na treću sezonu moje omiljene nemačke televizijske serije „Babilon Berlin“.

* Autor je scenarista i reditelj