Finale je opet u Rimu!

Zato što tom nekom cela porodica navija za jedne ili druge (izrazi poput čistokrvni zvezdaš ili partizanovac), odnosno zarad druge krajnosti – iz revolta prema ostatku porodice. I tu se u suštini završava skoro sva filozofija vezana sa navijanje.

A šta ako neko suzbije tog navijača po rođenju u sebi i postane navijačpo samoopredeljenju. Jednostavno, izaberete jedan od mnogobrojnih evropskih klubova kao svoj, onaj koji najviše odgovara vašem stilu života i sistemu vrednosti. Ta mogućnost apsolutno postoji, iako nije baš svojstvena ovom podneblju, i tu mogućnost u potpunosti su istražili i prisvojili Beograđani Dejan Grastići Dušan Kosanović. Njih dvojica su „označili“ italijansku Romu kao svoj klub, uz koji se raduju, tuguju i proživljavaju sve ono što i inače čini život jednog vatrenog navijača.

– Navijao sam za Zvezdu kao klinac. Bila je to velika dečačka ljubav, pomno sam pratio utakmice Kupa šampiona i radovao se uspehu crveno-belih. Ali tokom devedesetih svaki smisao se izgubio, nestala je draž… Kum (Dušan) me je „zarazio“ Romom i u njoj sam prepoznao sve što se uklapa u moje društvene vrednosti – objašnjava Dejan Grastić, a na priču se odmah nadovezao i „krivac“ Dušan Kosanović.

– Bio sam vatreni hajdukovac. Svi dobro znamo kakva je bila stara jugoslovenska liga. Ali raspadom države nisam mogao da se identifikujem ni sa jednim klubom, jer nisam voleo Zvezdu i Partizan, može se reći da mi je Vojvodina najsimpatičnija kod nas, ali to je više u stilu lokalpatriota, jer sam poreklom iz bačvanske varošice Bezdan. Nas dvojica smo izabrali nešto drugo, kao ljudi sa većformiranim sistemom vrednosti. Romu sam zavoleo 1998. u periodu velike depresije, usled razočarenja zbog neostvarenih promena nakon Protesta 1996-97, i kada je većpostalo izvesno da će zlo kulminirati i u dvorištu Srbije. Fudbal za mene nije najvažnija sporedna stvar na svetu, većmnogo više od toga. Kroz fudbal se reflektuju razne društvene stvari. Uvek je bio instrument politike i moći, bitan je kao sociološki fenomen, a ne samo sportski – napomenuo je Kosanović.

A sve je počelo pre nešto više od 10 godina, u opuštenom gledanju prenosa rimskog derbija.

– Bio je 29. novembar 1998. i igrali su Roma i Lacio. Lacio je bio izuzetno popularan u Srbiji zbog Mihajlovića i Stankovića, imali su tada stvarno odličan tim. Sećam se da je Lacio vodio sa 3:1, a Roma, iako sa igračem manje, uspela je da postigne dva gola, a jedan joj je čak nepravedno poništen. Izjednačujući pogodak dao je Toti. On je većpostao kapiten, bio je mlad igrač, a kada je dao gol, skinuo je dres, skočio je na zaštitnu žicu na južnoj tribini Olimpijskog stadiona (Curva Sud) gde se okupljaju najvatreniji „romanisti“. To nije bilo klasično radovanje jednog igrača. Videlo se da je bukvalno eksplodirao, da je to nešto više. Počeo sam posle toga da istražujem o tom rivalitetu, interesovalo me je koje društvene grupe podržavaju koji klub, koja je pozadina, motivacija tako strastvenog odnosa – seća se Kosanović.

Istraživanje rimskog derbija dovela ga je na zaključak da Roma i Rim defitivno predstavljaju sve ono u šta Kosanovićveruje, one vrednosti kojih se grčevito drži u životu.

– Politika je veoma prisutna u Italiji, i uopšte Italijani su veoma temperamentni pa i isključivi, dosta slični našem mentalitetu. Postoje klubovi sa višedecenijskom levičarskom i desničarskom tradicijom, a samim tim se i navijači vezuju u skladu sa ideologijom svakog ponaosob. Naravno, veoma je izražena i regionalna podeljenost, rivalitet gradova i provincija, a to vuče korene još iz srednjeg veka. To je bilo naročito izraženo u Rimu tokom osamdesetih… Lacijali su mahom iz bogatijih prigradskih delova, desničari, mnogi i fašisti, uostalom i Musolini je navijao za Lacio, dok su navijači Rome iz urbanih kvartova, radničkih porodica. Rimljani će često genezu tog dualizma pomeriti čak i do antike, u smislu podele na plebejce i patricije. Prepoznavanje privrženosti i neizmerne odanosti ka klubu je zapravo bila inicijalna kapisla. Iz godine u godinu kum i ja smo zajedno navijali za Romu, ali to je tada bio hobi, jer smo krajem devedesetih više razmišljali o demonstracijama, i sanjali o nekom Petom oktobru.

Način na koji je u Rimu 2001. godine proslavljena treća titula u Seriji A, samo je dodatno „podgrejao“ ljubav prema „Vučici“.

– Ono što je usledilo 2001. je bilo nadrealno. Roma je nagon dugih 18 godina, konačno osvojila skudeto, tek treću titulu u svojoj istoriji. U poslednjem kolu je pobeđena Parma, bilo je 3:1, a na Olimpiku 80.000 zastava, sve narandžasto-tamnocrvene. Fascinantno je bilo kako je Rim slavio titulu. Sedam dana i noći svetkovina na ulicama Večnog grada. U Rimu se u centru nalazi antički hipodrom gde može da stane milion ljudi, to je stvarno neverovatno izgledalo – prepričava Kosanović.

Kako je jačala njihova privrženost Romi, tako se i u Srbiji donekle normalizovala situacija, pa se otvorila mogućnost da uživo prate voljeni klub.

– Dogodile su se promene, fakulteti ostali iza nas, počeli smo da radimo. Otvorile su se nove mogućnosti, i logičan niz je bio da počnemo uživo sve to da doživljavamo. Medutim, čak i kada sam u Beogradu, meni dan počinje slušanjem preko interneta rimskih radio stanica na kojima se isključivo priča o kalču, ili čitanjem Il Romaniste, jedinog dnevnog lista na svetu koji je posvećen jednom fudbalskom klubu – kaže Kosanović.

U Srbiji se često dešava da kada je nešto drugačije obavezno bude okarakterisano kao loše.

– Mi doživljavamo sebe kao stanovnike sveta. To ne znači da manje volim Srbiju i Beograd. Naši pogledi na svet podrazumevaju apsolutnu slobodu. Može neki kafiću Rimu da mi bude mnogo bliži nego neki u Beogradu. Želim da verujem da je period predrasuda daleko iza nas. Neki ljudi ne shvataju da jedna utakmica traje samo 90 minuta i da je nama tri dana pre i posle toga putovanje, provod i druženje. Nije baš toliko neshvatljivo, pogotovo kada smo svedoci onoga što se dešava, na primer, u Zvezdi. Sve to nimalo nije inspirativno. A kroz navijanje za Romu dobili smo „časove“ iz istorije, geografije… od svega pomalo, jer sve se prelama kroz fudbal – kaže Grastić.

– U Srbiji se susrećemo sa dva opozitna reagovanja. Imamo ljude iz našeg kruga koji na našu ljubav prema Romi gledaju sa simpatijama. Sa druge strane, poznata mi je reakcija navijača Zvezde i Partizana, jer sam često na internet forumima, i oni su uvek bazirani na nacionalnim premisama, negiraju našu ljubav prema Romi, uvek nam govore – šta se folirate, da li ste iz Srbije, sve krajnje negativno. Naravno da volim ovu zemlju, ali od 9. marta do 5. oktobra dao sam svojih 10 najboljih godina Srbiji kroz studentske proteste, Otpor, stranke, ne osećam se „dužan“. Iz mešovitog sam braka, ovde sam rođen, tu živim, govorim srpskim jezikom, ali ne želim da to determiniše moj život na način da ne mogu da se vezujem za druge stvari. Volim Romu, i svu simboliku koju u njoj vidim. Zbog načina na koji igra, zbog onoga šta predstavlja u odnosu na bogate klubove sa severa Italije i evropske klubove u rukama belosvetskih tajkuna, zbog vernosti navijača klubu – napominje Kosanović.

Brojna putovanja, brojne utakmice Grastiću i Kosanoviću doneli su i mnoge emotivne trenutke, srećne i tužne.

– Gradski derbi je bez svake sumnje uvek najemotivniji. Sećam se jednog kada je Lacio posle samo 15 minuta vodio sa 1:0, pogledam u kuma, a on guta tabletu za smirenje – uz osmeh priča Grastić.

– Najzanimljiviji derbi bio je pre dve godine kada je Lacio vodio 1:0, pa je Roma postigla tri gola, a na kraju je bilo 3:2, ta utakmica je bila fudbalski najuzbudljiva. Velika očekivanja smo imali i kada smo igrali protiv Mančester junajteda u Rimu, tada su nas pobedili 0:2. Sećam se i meča protiv Milana na San Siru, Roma je vodila sa 3:0 i na kraju izgubila 3:4. Naravno, uz Romu se i tuguje i raduje – kaže Kosanović.

S obzirom na to da Romi „ne cvetaju ruže“ ove sezone u Seriji A, svi navijači „Vučice“, pa tako i Grastići Kosanović, sve nade polažu u Ligu šampiona.

– To takmičenje je uteha za rezultate u Seriji A. Igramo protiv Arsenala u osmini finala i verujem da možemo da se izborimo sa njima. Svi se nadaju da će se ponoviti 1984. godina kada je Roma u Rimu igrala finale Kupa evropskih šampiona. I sada se finale igra u Rimu, eto malo simbolike. Ako stignemo da tog finala, makar kopali tunel ispod stadiona moramo biti tamo – poručuje Dejan Grastić.

Sve ono u šta veruju Dejan Grastići Dušan Kosanovićsavršeno su objasnila dve legendarana pisca. Albert Kami – Sve što znam o moralu i čovekovim dužnostima dugujem fudbalu. Umberto Eko – Fudbal je metafora kroz koju se prelamaju i u kojoj se okupljaju ljudske fascinacije idejama i idealizma.

Ultrasi „južne tribine“

– Roma, naravno, ima svoje navijačke grupe. Ultrasi su specifična subkulturna kategorija koja je nastala početkom sedamdesetih. To nisu obični navijači, oni žive za klub i kada privređuju, to čine da bi imali sredstva za putovanja, za koreografije. Ultras je stil života. U početku su dve najjače grupe romanista bili levičarski Fedaini i desničarski Bojsi. Onda je 1977. došlo do ujedinjenja brojnih grupacija, formiran je Kuks (CUCS, Commando Ultra Curva Sud). Tada je to bila najjača navijačka grupa u Evropi. Osamdesete nažalost donose i nasilje, čiji je simbol pre svih „hejselska tragedija“ sa finala Kupa šampiona 1985. u Briselu. Kada je 1984. igrano finale KEŠ-a, u kojem je Roma na svom stadionu protiv Liverpula izgubila na penale (to se zove „antička tragadija“), došlo je do velikih sukoba Liverpulovih navijača i romanista. Naredne godine su Liverpulovi navijači želeli da se osvete Italijanima, što je bilo besmisleno, između ostalog i zbog toga što postoji velika netrpeljivost između tifoza Rome i Juvenstusa. Nakon tih dešavanja, 1987. dogodio se slučaj kada je jedan igrač, bivši fudbaler Lacija zaigrao u Romi što je izazvalo podele među navijačima, neki su bili ekstremno protiv toga, neki manje. Kuks se opet raslojio na pojedine grupe, a tokom devedesetih među Rominim navijačima jačaju desničarske grupe. Mi, kao romanisti sa eks-ju prostora smo listom levičarski nastrojeni i imamo kontakte sa Fedainima, a na putovanjima nam je osim romanističkih pesama, i „Bandiera rossa“ neizostavna himna – objasnio je prošli i sadašnji „sistem“ navijanja za Romu Dušan Kosanović.

Roma kao spona prijateljstva

Ljubav prema Romi ponovo je povezala i na jednom mestu okupila mlade ljude iz bivše SFRJ.

– Pošto sam aktivan na forumima, uspeo sam da pronađem ljude iz Slovenije i Hrvatske koji su takođe veliki navijači Rome. Najpre smo komunicirali preko intereneta, a kad je 2005. igran mečZvezda – Roma, u Beograd je došlo nekoliko romanista. Na jednom od naših putovanja u Rim, svi smo se konačno upoznali, baš smo se sprijateljili. U njima smo prepoznali isto ono što smo i mi. Istu muziku slušamo, atnifašisti su, levičari, imamo iste poglede na ludilo dešavanja u bivšoj Jugoslaviji. Sada po običaju, kada idemo da gledamo Romu, pokupimo drugare iz Zagreba, prespavamo u Ljubljani kod Slovenaca, onda zajedno u karavanu odemo u Udine, Veronu, Milano, uglavnom u gradove na severu Italije, i naravno – tamo gde vode svi putevi, u Rim. Sjajna smo ekipa, i super je kada primećuješ niz stvari koje ukazuju na to da sve ovo ima nekog višeg smisla, nismo slučajno preko Rome naišli na takav profil ljudi – objasnio je Dušan Kosanović.

Toti, princ Rima

Kao i sve navijače Rome, tako i Dejana Grastića i Dušana Kosanovića, posebno inspiriše kapiten „Vučice“ Frančesko Toti.

– Na svetu nema slučaja kao što je Toti, vrhunskog igrača koji je celu karijeru posvetio klubu iz kog je ponikao. Toti je žrtvovao puno toga u karijeri, nikad nije mogao da bude kandidat za velika priznanja, jer njih uvek dobijaju igrači koji iza sebe imaju titulu, da li iz Lige šampiona ili sa reprezentacijom. On je sve to žrtvovao za status koji ima u Romi. On nije jedini takav igraču redovima „žuto-crvenih“, nekada je to bio Bruno Konti, a danas i sutra to su Danijeli de Rosi, Alberto Akvilani. Oni od petlića igraju u ovom klubu i to je privrženost koja mora da se ceni – napominje Kosanović.

– Njegova plata nije mala, ali u odnosu na to koliko je mogao da zaradi u drugim klubovima… On je simbol Rima, princ, ma i više od toga. Toti je rekao da će otići iz Rome kada se Koloseum preseli iz Rima – ističe Grastić.