Finansije kralja Milana

Dok je za Čedomilja Mijatovića 16 godina posle smrti kralj Milan bio „čovek briljantnog intelekta, rođeni političar, patriota, čovek sa finim umetničkim instinktima i toplim i velikodušnim srcem“, dotle su ga radikali zvali demonom Srbije.

Po abdikaciji 22. februara 1889, kralju Milanu je, prema njegovom pismenom sporazumu sa namesnicima i po kasnijoj skupštinskoj odluci, odvajano od apanaže kralja Aleksandra po 30 hiljada dinara mesečno. U javnosti su se ubrzo pojavile špekulacije o Milanovim finansijama u kojima je bilo i istine i običnih nagađanja. Odmah po abdikaciji u Beogradu su se pronosili glasovi da je Milan sporazumom sa radikalima „osigurao sebi prihod od dva milijuna dinara godišnje“, ali je to bilo čaršijsko preterivanje.

Život u svetu nije bio nimalo jeftin jednom bivšem kralju koji je navikao na kraljevske udobnosti, pa i preko toga. Nemilosrdan je opis Slobodana Jovanovića: „Kad je prestao biti kralj, i kad je mogao udesiti život po svom ukusu, kralj Milan je živeo kao jedan od onih belosvetskih badavadžija kakvi se viđaju po međunarodnim kasinama, s izrazom cinične dosade, u društvu skupih bludnica“. Već novembra 1889. pojavio se u Beogradu i tražio odluku o apanaži za kraljeve roditelje (za Nataliju 100 hiljada i za sebe 300 hiljada dinara godišnje), a pored već postojećeg zahvata za Aleksandrovu civilnu listu. Nije uspeo, već mu je odgovoreno da sada prilike nisu povoljne i da bi trebalo pokušati docnije.

Ubrzo je došlo vreme da se između države srpske i bivšeg kralja urede odnosi. Milana je mučila finansijska, a vladu politička neizvesnost, što je dobra podloga za obostrano koristan posao. Dve godine po abdikaciji, marta 1891, načinjena je pogodba između kralja Milana i namesništva i Vlade (predsednik Nikola Pašić), koja je realizovana jednim pismenim sporazumom i jednim ukazom Skupštine.

Radikali su znali da je Milanov džep poderana vreća, pa su rešili da se upuste u tajne pregovore verujući „da će mu ustupke jedan po jedan u zgodnim prilikama otkupljivati“. Oni su i posle abdikacije strahovali od političkih kombinacija kralja Milana, ne bez razloga, pa su želeli da se obezbede od njegovog prisustva. Milan se tom prilikom, između ostalog, obavezao da u Srbiju više nikad neće doći i da se odriče položaja člana kraljevskog doma i srpskog državljanstva, što su radikalna Vlada i Ristić, prvi čovek namesništva, mogli samo poželeti. Kasnije je gubitak svih prava kralja Milana pretočen u zakon, kao definitivna potvrda da je Milanova vladavina završena, s tim da je njega ta zakonska forma teško pogodila.

Pop nikako nije bio lud

Prilikom diskusije u Skupštini (marta 1892) mnogi se, najblaže govoreći, nisu obazirali na ugled bivšeg kralja i želeli su da naplate stare račune, makar mereći rep mrtvom kurjaku. Dobra Ružić je tvrdio da Milan „nikad nije mario za ovu zemlju“, čak da ju je mrzeo; Raša Ninić: „kralj Milan uvredio je toliko narod srpski da te rane ne može nikako zalečiti; on je Srbiji ostavio 350,000.000 duga; on je prve ljude poubijao, apsio, proterivao; on je okaljao srpsko oružje na Slivnici“. Umereniji glasovi liberala i ponekih ministara o tome da bi moglo „izostati to napadanje na njegovu ličnost i vladavinu“ (Geršić) i da je Milan imao i dobrih rezultata (proširenje Srbije, nezavisnost, proglašenje kraljevine, demokratski ustav) nisu se previše čuli.

Verovanje da je sa Milanovom političkom ulogom u Srbiji za uvek završeno po donošenju ovog zakona toliko je bilo rašireno među radikalima da su za tu priliku posegli za pogrebnom terminologijom: izvestilac Milan Mostić tvrdio je da ovaj zakon „sadrži posmrtnu listu o političkom upokojenju vladavine bivšeg kralja Milana“, dok je ministar unutrašnjih dela Jovan Đaja rekao da „mi tu vladavinu danas sahranjujemo i hoćemo grob da dobro zapečatimo, kako ne bi nikad više iz groba uskrsnula (odobravanje)“. A kad je pop Arsenije Prokopijević izrazio bojazan da bi Milan ipak mogao opet doći na vladu u Srbiji, većinsko uverenje izneo je Panta Srećković: „meni izgleda da je to bezumlje (smeh)… i valjda nismo svi ludi, a jedini pop Prokopijević pametan (smeh)“. Nije prošlo mnogo vremena, a pokazalo se da je pop nikako nije bio lud.

Zauzvrat, Milan je tražio, i dobio, finansijsku pomoć. (Svakako ne od Skupštine.) NJegov prvobitan zahtev iznosio je, prema jednoj informaciji, šest miliona dinara, ali je pristao na polovinu tog iznosa. Kako u državnoj blagajni nije bilo novca, Skupština je donela odluku da izda kralju državne blagajničke zapise u vrednosti od jednog miliona dinara, koje je moguće unovčiti u inostranim bankama. Taj dug (milion dinara plus kamate od 6 odsto godišnje i troškovi) podmiriće se iz civilne liste kralja Aleksandra do 2. avgusta 1894. sa po 30 hiljada mesečno. Ovom operacijom se jasno pokazuje da kredit kralja Milana kod inostranih banaka praktično nije postojao: umesto da banka bude poverilac a kralj Milan dužnik, ovde imamo i posredništvo srpske države koja na sebe preuzima dug prema banci, a koja je kreditor kralja Milana.

Na molbu srpske vlade i posle putovanja radikalskog ministra finansija Mihaila Vujića, Rusija je ujesen dala ostala dva miliona zajma preko Volškokamske banke, a verovatno iz carske blagajne, i to uz zalogu na kraljevim imanjima u Srbiji. Kamatna stopa određena je na 3 odsto, a godišnja otplata na najmanje 72.000 dinara. Interesantna je odredba ugovora da će se banka naplaćivati isključivo iz prihoda od Milanovih imanja u Srbiji i da Milan nije dužan da plaća ništa preko toga, čak ni ukoliko prihodi od imanja ne budu dostizali dogovorenu sumu. U tim okolnostima banka je imala pravo samo da preuzme upravljanje nad imanjima i da se naplati kako zna i ume. A tada ubirani prihod od njih iznosio je oko 56 hiljada dinara godišnje.

Ovo bi moglo da znači da je taj kredit jednim delom bio poklon, čija je veličina zavisila od budućeg prinosa Milanovog imanja. Istovremeno je Milan najvredniji deo imanja preneo sinu Aleksandru (stari dvor, dvor u Nišu i slično), tako da su kao garancija za kredit ostale kuće koje su bile izdavane: dve kuće na Savi u Beogradu, Velika pivara, još četiri kuće u Beogradu, jedna u Kragujevcu i jedna u Kladovu. Sve u svemu, ruska banka dala je poklon u formi zajma čija je podloga Milanova imovina, koju je on najvećim delom već poklonio sinu Aleksandru. To potvrđuje i Milan Piroćanac, prepričavajući razgovor s tadašnjim namesnikom Jovanom Ristićem: „Na moje pitanje odkuda da ruska banka zajmi kralju Milanu dva miliona na imanje koje nije njegova svojina, Ristić sleže ramenima i kad ja primetim da to mora biti poklon za silazak sa prestola, Ristić priznade da je to poklon i da su Rusi izabrali ovu formu“.

Rusi finansirali odlazak svog arhiprotivnika iz Srbije

U stvari, car je dao dva miliona dinara iz svoje lične blagajne. Milan je tom prilikom dao reč caru da neće dolaziti u Srbiju. Ta je pogodba u Rusiji „rado primljena“. Rusi su, dakle, finansirali odlazak svog arhiprotivnika iz Srbije, pa su dva miliona dinara predstavljala „prodajnu cenu svih prava i dužnosti“ kojih se eks-kralj odrekao. Milan je pretvorio sva svoja dinastijska i roditeljska prava u gotov novac. Čak je 30. septembra 1891. napismeno izjavio da se odriče „svakog potraživanja bilo koje vrste, bilo od srpske države, bilo od Srpskog Kraljevskog Doma“.
Deo dogovora bilo je i proterivanje kraljice Natalije iz Srbije, što je nasilnim, policijskim sredstvima izvela Pašićeva vlada. U neredima tim povodom bilo je i mrtvih.

Pitanje je ko je ovde bolje prošao – Milan ili Rusija, Ristić i Pašić. Naizgled, Milanova je žrtva bila veća, jer je za novac preuzeo na sebe ponižavajuće i dalekosežne obaveze. S druge strane, Ristić i radikali profitirali su jer su tuđim novcem (državnim i ruskim) finansirali sopstveni politički dobitak. Milan je, kako primećuje Slobodan Jovanović, bio slab pregovarač koji nije pitao šta košta kad nešto želi. Kasnije je, ipak, uspeo da popravi ovaj gubitak, jer nije poštovao dogovor – dolazio je i živeo u Srbiji kad je hteo, preuzeo je komandu nad aktivnom vojskom i iza kulisa vukao mnoge konce političke igre. Novosadski Branik je još 1891. upozorio da je Skupština od Milana kupila „mačku u džaku“ i da će on doći opet. Stojan Novaković se kasnije s razlogom pitao kako je neko u Beogradu ili Petrogradu mogao verovati u onako „neprirodno obećanje“ kralja Milana. Imamo i Milanovo objašnjenje kršenja datih obećanja: „Kad mi bude trebalo, ja ću prosto preći preko toga i doći u Srbiju. To su političke stvari, gde časna reč nema onaj strogi smisao. Kad budu zahtevali politički interesi i interesi dinastije i moga sina, ja ću ipak doći u Srbiju“.

Ni taj novac nije dugo potrajao. Milan ga je utrošio na loše špekulacije, kocku, slike Tuluz Lotreka, koga je voleo, zadužujući se i zalažući nameštaj i srebro vredno 100 hiljada i nakit koji mu je ostao od kneza Mihaila, čija je vrednost procenjivana na 300-400 hiljada franaka. Kad su dugovi i zaloge dospeli za isplatu, pokušao je da dođe do novca kod prijatelja, a zatim i kod staralaca kralja Aleksandra u Beogradu. Neuspešno. Milan je bio u krajnje teškom stanju, jer su dugovi dospeli za plaćanje, a novca nije bilo niotkuda. Ostala je jedino kraljica Natalija. I Milan joj se, ne obazirući se na krajnje poniženje koje čini, obratio jednim srceparateljnim pismom decembra 1892. u kome spominje dug od 435 hiljada franaka nastao igranjem na berzi i drugim igrama, preti samoubistvom, moli je za oproštaj za sva zla koja joj je naneo i poziva je da misli na sramotu koju će njegova propast naneti njihovom sinu. Natalija je imala kapital od dva miliona dinara, dobijen od prodaje imanja u Besarabiji. Živela je od rente na taj novac. Navodeći svoju dužnost prema Aleksandru, skupila je 100 ili 150 hiljada franaka i predala ih Milanu, uz uslov da se ne ubije, da iz zaloga izvadi porodične dragocenosti i da ih preda kralju Aleksandru. Milan je novac dobijen od Natalije brzo potrošio. Pričalo se, mada bez dokaza, da je februara 1893, uz pomoć svoje ljubavnice Artemize Hristić, dobio od sultana zajam od 500 hiljada franaka. Isplatio je neke dugove, ali je opet ostao praznih džepova.

Milan ipak nije samo uzimao, već je i poklanjao – na primer, Velikoj školi poklonio je imanje Jevremovac, na kome je podignuta Botanička bašta; poklonio je 12 hiljada dinara za podizanje pet oglednih sušnica šljiva (u Gruži, Tamnavi, Podrinju, na Kosmaju i užičkoj Crnoj Gori) zarad napretka poljoprivrede u Srbiji. Akademiji je dao novčani prilog od 10.000 dinara 1889, a zatim i znatan prilog 1890. Često je davao priloge u dobrotvorne svrhe.

Čaršijske glasine obično su bile preterivanja

Prvog aprila 1893. godine kralj Aleksandar se proglasio punoletnim, mada to nije bio, i preuzeo vladarske prerogative. Iza ovog poteza, često se smatra, stajao je kralj Milan, kome je opet trebao novac. I Slobodan Jovanović nalazi važan uzrok ove kombinacije kralja Milana u njegovim novčanim potrebama, odnosno u težnji da se dokopa više od dva miliona dinara koji su ušteđeni od sinovljeve civilne liste za poslednjih nekoliko godina, pošto je Aleksandar malo trošio. Da bi u tome uspeo, Milan je morao da se oslobodi Aleksandrovih tutora, namesnika, koji su čuvali novac, i organizovao je mali državni udar. A Aleksandar je obožavao oca i sva bi ušteda završila kod Milana.

Piroćancu je, 1894, prvi sekretar ruskog poslanstva pričao kao pouzdano da je Milan tražio od vlade dva miliona dinara, što je ministar finansija Vukašin Petrović, stari kraljev poverenik, prihvatao, ali ne i predsednik vlade Svetomir Nikolajević. Iz toga se, navodno, izlegao sukov bivšeg kralja i predsednika Vlade, a Piroćanac se gorko pitao da li se iza svih većih političkih događaja toga vremena (1. aprila 1893. i 11. januara 1894) krije „samo manevrisanje da kralj Milan do novaca dođe“.
Čaršijske priče o velikim sumama koje je, navodno, Milan primio kolale su svih godina njegove vladavine. Tako Piroćanac navodi da se 1894. govorilo da je Milan primio tri miliona od Bontua, dva miliona od zajma duvanskog, milion i po od Lenderbanke, dva miliona od ruskog cara i milion od kralja Aleksandra, što je ukupno devet i po miliona dinara. Ovih dva miliona od duvanskog zajma iz 1885. bila su novac kojim je, prema rečima iz treće ruke Piroćančevog prijatelja i poslanika peštanskog parlamenta Đurkovića, pokriven jedan raniji menični dug prema stranim finansijerima. Čak, Đurković je hrabro tvrdio da je Milan ušao u rat sa Bugarskom zato da bi došao do para da isplati taj dug!

Kraljica Natalija tvrdila je da je Milanu potrebna Vlada koja će kroz Skupštinu progurati zakon o njegovoj apanaži. Možda je to istina, ali makar nije previše žurio – tek 26. aprila 1895. Skupština je donela zakon kojim je kralju Milanu, kao kraljevom ocu, određena godišnja apanaža od 360 hiljada dinara. Nataliji je ponuđeno 120 hiljada dinara godišnje, ali je ona to odbila.

U sledećem periodu boravka na strani, do 1897, „posle jedne bolesti koju je dobio 1895, on je izgleda bio sit tumaranja i provođenja po velikim varošima. Bio se smirio i nije više pravio dugove“. Od 1897. do 1900. Milan je komandant srpske aktivne vojske i živi u Beogradu, vojnički umereno i bez dugova. Iz Srbije je otišao neposredno pre objave venčanja Aleksandra i Drage i, budući da se tome protivio, nije se više vraćao u zemlju, niti bi mu sin to dozvolio.

Po smrti Milanovoj januara 1901. u Beču, videlo se da je poslednjih godina sredio svoje finansije i da nije ostavio dugove. Živeo je skromno. Na poziv bečkog ostavinskog suda, prijavljena su potraživanja od samo 130 hiljada kruna (oko 137 hiljada dinara), gde su ušli i redovni troškovi koji još nisu dospeli za plaćanje (kirija i slično), zatim troškovi lečenja i sahrane. U stanu je od novca pronađena samo apanaža za januar 1901, koja je primljena na dan smrti.

Nađena je i njegova vredna zbirka starog i skupocenog oružja, što znači da nije bio u dugovima pa mu se ni imovina nije nalazila u zalagaonicama. Neki bečki Jevreji su za tu zbirku ponudili 200 hiljada forinti (500 hiljada dinara). Testament nije postojao. Dakle, iza kralja Milana nisu ostali veliki dugovi. Jedan manji, od 12 hiljada dinara, prema Milanovom ujaku generalu Katardžiji, platila je Srbija juna 1901.

Pitanje je kako je Milan otplatio dugove. Možda je zaradio veće pare na berzi ili kocki. Ili možda su njegovi dugovi bili manji nego što se mislilo, a kapital veći. Ali jedno je sigurno – čaršijske glasine obično su bile preterivanja. O kraljevima se ispredaju interesantne priče.

Milan je očigledno bio lake ruke, trošio je previše. Ipak, kako primećuje jedan branilac Milanov, i to je bolje nego biti rob novca, cicija: „Finansiske nedaće kralja Milana dokazuju da se u njegovom džepu para nije zadržavala, a ne biti pod novcem nije ni u kom slučaju nedostojno“.

 

Knjiga Boška Mijatovića „Istorija državnih finansija Srbije 1876-1895“, nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga, kapitalna je studija iz ekonomske istorije Srbije u poslednje tri decenije XIX veka. Iza priče o državnim finansijama i ekonomskoj istoriji Srbije Mijatovićeva knjiga iscrpno prikazuje politiku i društvo, ključne ideološke tokove i kulturu u Srbiji toga doba. Priča o ekonomskoj i finansijskoj istoriji Srbije od Berlinskog kongresa do pred kraj veka čita se kao uzbudljiv roman. Pred očima čitaoca ukazuju se u punoj svetlosti ministri finansija i predsednici vlada, narodni poslanici i kraljevi, oficiri i strani poverioci, poreznici i preduzetnička klasa u postepenom nastajanju. Danas u dogovoru sa izdavačem objavljuje poglavlje o finansijama kralja Milana Obrenovića. Oprema je redakcijska.