Fizikohemičar na Svetoj Gori

Zbog toga je bio ustupljen manastiru Konstamonitu. Hilandar se u spisima poslednji put spominje 1169. godine. Nakon toga je ponovo opusteo, čemu su znatno doprineli česti napadi pirata i razbojnika. Manastir je bio napušten sve do 1198. godine kada ga, od vizantijskog cara Aleksija III Anđela, na poklon dobijaju Sveti Sava (1174-1236) i Simeon Nemanja(1113-1199). Hilandar je od tada, pa do danas, srpski manastir.

Inače, ne postoje pisani tragovi o prisustvu srpskih monaha na Svetoj Gori pre Svetog Save. Postoji podatak da su, 1185. godine, srpski monasi iz svetogorskog manastira Svetog Dimitrija učestvovali u odbrani Soluna od Normana, tako da se pretpostavlja da su Srbi ipak bili prisutni na Svetoj Gori pre dolaska Rastka Nemanjića.

Stefan Nemanja je osnivač moderne srpske države. Zahvaljujući njemu, pravoslavlje se učvrstilo na srpskom prostorima. Nemanja je podizao manastire po celoj svojoj državi, ali je bogato darivao i manastire van svojih granica. Naravno, ni svetogorske manastire nije zapostavljao. Zbog toga su mu monasi sa Svete Gore često dolazili u goste. Prilikom jedne posete svetogorskih monaha, Rastko, najmlađi Nemanjin sin, odlučio je da sa njima pođe na Svetu Goru. Žarko je žudeo za duhovnim životom, iako je imao samo sedamnaest godina. Pod izgovorom da ide u lov, Rastko je sa monasima otišao na Svetu Goru. Otišao je u manastir Svetog Pantelejmona, tadašnji Rusik.

Stefan Nemanja poslao je poteru za svojim sinom. Potera je došla do Rusika i zatekla Rastka kao iskušenika. Mladi carević je, tobože, pristao da se vrati u Srbiju, ali tek pošto se pomoli. Monasi su priredili bogatu trpezu za Rastkove gonioce. Nakon trpeze, počela je duga molitva sa bdenjem. Pripiti i umorni vojnici ubrzo su zaspali, a Rastka su potom postrigali u monaha i obukli mu monašku rasu. Rastko je dobio ime Sava, po Svetom Savi Osvećenom. Kada su se vojnici probudili, videvši da nema Rastka, počeli su da tuku monahe. Rastko se tada pojavi, baci im svoje svetovno odelo i pramen kose i reče vojnicima da ih nose njegovom ocu u Srbiju. Stefan Nemanja nije imao kud, morao je da prihvati odluku svog najmlađeg sina. Tako je Rastko 1191. godine postao monah Sava.

Iz Rusika, Sava ubrzo prelazi u Vatoped. Godine 1196, u svojoj 83. godini, Stefan Nemanja povlači se sa vlasti i prima monaški obet. Na postrigu je dobio ime Simeon. Odlazi u manastir Studenicu i tu ostaje godinu dana. Potom, 1197. godine, dolazi kod Save u Vatoped. Nemanjići su bogato darivali sve svetogorske manastire, ali najviše Vatoped. Zato se Sveti Sava i Simeon smatraju drugim ktitorima Vatopeda.

Simeon i Sava planirali su da Hilandar obnove za Vatoped. Predanje kaže da im se javio neki čovek i rekao: „Vi ne treba da se brinete samo za spasenje svoje duše, nego treba da stvorite pribežište vašem otačastvu, gde će i drugi ljudi vašeg plemena moći poći istim putem“. Tako su odlučili da Hilandar ipak ne prepuste Vatopedu. Vatoped nije hteo da Hilandar ustupi Srbima, ali prot i svetogorski sabor stali su na stranu Simeona i Save. Vatoped je želeo da u svojoj obitelji zadrži Simeona i Savu, zato što su njih dvojica mnogo učinili za manastir i nadali su se da će tako biti i ubuduće. Opet, nisu želeli da ožaloste svoje ktitore i dobrotvore, pa su odlučili da im ipak prepuste Hilandar. Najzad, vizantijski car Aleksije III Anđeo, sa kojim su Nemanjići bili i rodbinski povezani, 1198. godine izdaje hrisovulju kojom se Hilandar i oblast oko njega daje Srbima „na večni poklon“.

Sedinom 14. veka, manastir je posedovao skoro petinu atonskog poluostrva, tj. oko šezdeset kvadratnih kilometara. Kažu da je danas u vlasništvu Hilandara oko 8000 hektara svetogorske zemlje. Zahvaljujući darodavcima, pre svih vladarima iz dinastije Nemanjića, Hilandar je početkom 15. veka imao preko trideset metoha sa trista šezdeset sela! Hilandar su, pored ostalih, pomagali i velikaši iz porodica Mrnjavčević, Branković i Lazarević. Od svih srpskih vladara, Hilandar je najviše obnovio kralj Milutin (1253-1321). Staru crkvu, posvećenu Vavedenju Bogorodice, koju je izgradio Sveti Sava 1199. godine, Milutin je, uz blagoslov vizantijskog cara Andronika II Paleologa, porušio i izgradio novu, koja i danas stoji. Crkva je izgrađena krajem 13. veka, verovatno 1293. godine. Krajem 14. veka, dozidana je priprata kneza Lazara. Kada se uđe u crkvu, sa leve strane nalazi se freska Miloša Obilića. Neobično, ako se zna da on nije kanonizovan.

Septembra 1347. godine, bežeći od kuge, car Dušan (1308-1355) je iz Srbije došao na Svetu Goru. Na Atosu je proveo devet meseci. Sa njim je došla i njegova žena, carica Jelena i sin Uroš. Predanje kaže da carica nije nogom kročila na svetogorsko tlo, već da su je nosili u stolici. Dušan je njen dolazak pravdao time da ona ne dolazi kao žena, već kao carica.

Kako god bilo, car Dušan je jedini Nemanjić koji nije proglašen za svetitelja. Jedan od razloga mogao bi da bude i taj što je uveo ženu na Svetu Goru. A drugi što je ubio svog oca, kralja Stefana Dečanskog (1236-1331). Jedno predanje kaže da je Stefan Dečanski umro prirodnom smrću, drugo da ga je ubio Dušan. Istorijski je poznata činjenica da su otac i sin ratovali jedan protiv drugog; kako je Stefan na kraju završio, to sam Bog zna.

Postoji predanje koje kaže da je Stefan Dečanski prokleo Dušana i njegove potomke. Kletva se ostvarila na Dušanovom sinu Urošu Nejakom (1336-1371), jer je on bio poslednji vladar iz dinastije Nemanjića. Sudbina nekadašnje moćne srpske carevine zapečaćena je pogibijom cara Lazara na Kosovu, 1389. godine. Od tada pa do danas, Srbija samo tone. Proročanstvo kaže da će Srbija vaskrsnuti kada na njeno čelo stane potomak Nemanjića, po ženskoj liniji. Znam da neki hilandarski monasi intenzivno tragaju za ovim Nemanjićem.

Po dolasku na Svetu Goru, car Dušan je bogato darivao atonske manastire. Manastiru Svetog Pantelejmona darivao je glavu ovog svetitelja. Pomogao je i mnoge druge manastire, o čemu sam ranije već pisao. Zahvaljujući darovima cara Dušana, Hilandar je postao manastir sa najviše poseda u srpskom carstvu.

Pošto je još 1345. godine Atos ušao u sastav Dušanovog carstva, Dušan je optužio svetogorskog prota, Grka Nifonta, za bogumilstvo. Međutim, Sveti Grigorije Palama odbranio je prota od optužbi. Izgleda da je Dušan imao nameru da lažno optuži prota i da umesto njega postavi srpskog poglavara. Inače, Sveta Gora bila je u sastavu srpskog carstva od 1345. do 1371. godine.

U crkvi se nalazi najveća manastirska svetinja, ikona Bogorodice „Trojeručice“. Nalazi se na igumanskom tronu i monasi je smatraju igumanijom manastira. U Hilandaru je od 1217. godine, kada ju je Sveti Sava doneo iz Jerusalima. Ikona se u Hilandaru nalazi sve do 1347. godine, kada je car Dušan odnosi u Srbiju. Krajem 14. veka, Trojeručica se nalazi u manastiru Studenica. Početkom 15. veka, Turci vrše osvajačke pohode po Srbiji. U opasnosti je bila i Studenica. Monasi su Trojeručicu stavili na magare i pustili ga da ide kud je volja Božja. Božijim promislom, magare je prešlo celu Srbiju, Makedoniju, pola Grčke i dospelo na Svetu Goru. Magare se zaustavilo nedaleko od Hilandara, gde je i izdahnulo. Tako se Trojeručica po drugi put našla u Hilandaru. Postavljena se na počasno mesto u oltaru crkve.

Nedaleko od Hilandara, na mestu zvanom Spasove Vode, nalazi se skit Svete Trojice. Skit se lepo vidi kada Hilandaru prilazite s glavnog puta, iz pravca Jovanice ili Zografa. To je, zapravo, veća hilandarska kelija koja se nalazi oko dva kilometara od manastira. Keliju je podigao srpski kralj Uroš I Nemanjić (1220-1277), pre 1262. godine.

Ja sam se zanosio idejom da odem do Spasovih Voda. Veoma lako sam našao stazicu koja vodi do ovog skita. Međutim, ipak nisam otišao. Neki mirjani, koji su tamo već bili, upozorili su me da nikako ne idem, pogotovo ne sam, jer su se njima desile neke zaista neprijatne stvari. A i kada bih nekog od hilandarskih monaha upitao za put do skita, svi su me odvraćali od njega. „Šta ćeš tamo? Nema ništa da se vidi, a i zaključano je“, govorili su mi. Ništa nisu hteli da kažu o iskušenjima. Ja sam to shvatio kao Božju volju i ipak nisam otišao. Čuo sam da se na mestu skita Svete Trojice nekada nalazio idolopoklonički hram, gde su žrtvovana deca. Demoni vole takva mesta i nerado ih napuštaju, zato tamo opstaju samo monasi sa jakom verom. A ja sam još daleko od toga.

Nedaleko od skita Svete Trojice nalaze se ruševine Arbanaškog pirga. Ivan Kastriot (ili Jovan Kastiotić) otkupio je ovaj pirg, u trećoj ili četvrtoj deceniji 15. veka, od Hilandara. Prethodno je darovao manastir mnogim posedima u Albaniji. Ivan Kastriot otkupio je ovaj pirg za slučaj da mu Turci otmu zemlju u Albaniji. Planirao je da se sa porodicom skloni u ovaj pirg. U pirgu se nalazila crkvica posvećena Svetom Đorđu.

Supruga Ivana Kastriota zvala se Vojislava i bila je srpskog plemićkog porekla. Svojim sinovima dala je slovenska imena: Repoš, Staniša, Kostadin i Đurađ. Repoš je kao svetovnjak umro u Hilandaru, 1431. godine. NJegov brat Đurađ postao je poznat pod imenom Skenderbeg. U Hilandaru se upokojio i monah Joakim Kastriot, za koga se pretpostavlja da je niko drugi do Ivan Kastriot.

Ja nisam ni znao da je Skenderbegova familija bila vezana za Hilandar. Jedan profesor, pravoslavni Albanac, skrenuo mi je pažnju na to, kada me je upitao za kulu Kastriota. Još mi je rekao i jedan zanimljiv podatak, da Srbi i pravoslavni Albanci imaju zajedničkog svetitelja, prepodobnu mati Angelinu. Angelina je bila supruga Stefana Brankovića, sina despota Đurđa Brankovića. Bila je ćerka albanskog velmože Đorđa Arijanita Komnina. NJena rođena sestra Andronika bila je udata za Skenderbega. Baš na praznik prepodobne mati Angeline, 1990. godine, Hilandar je vratio opštežiteljni poredak. Pre toga je oko dva veka bio idioritmijski manastir.

Hilandar se nalazi na veoma lepom mestu. Ušuškan u šumi, malo dalje od mora, pored potoka, okružen maslinjacima i vinogradima, predstavlja mirnu oazu za sve Srbe. Smatram da je dužnost svakog Srbina da bar jednom u životu poseti ovu najveću srpsku svetinju i da se pokloni čudotvornoj Trojeručici. I zaista, dosta Srba i dolazi u Hilandar, manastir je uvek pun! Mislim da dnevno u njemu boravi čak šezdeset gostiju! Zato je preko potrebno najaviti se na konak, bar dva meseca ranije. U suprotnom, teško da ćete moći da dobijete prenoćište ako se samo pojavite pred manastirskim vratima (vidi antrfile, prim. ur.)

Prvi dolazak

Od Zografa do Hilandara potrebno je oko dva i po sata umerenog hoda. Staza nije teška za pešačenje, delom ide kroz šumu a zatim izlazi na prašnjavi makadamski put, koji vodi sve do Hilandara.

Ne znam šta je nateralo našeg vodiča da sa makadamskog puta skrene u šumu. Jeste da je postojao putokaz sa natpisom „Hilandar“, ali je isto tako postojala i žica koja je sprečavala prolazak. Sigurno nije tu postavljena bez razloga. Ta staja je, u stvari, jedna vododerina koja se čas sužava, čas širi. Pošto je proleće bilo u punom zamahu, sve je procvetalo i grane su se savile do zemlje, maksimalno nam otežavajući prolazak. Proklinjao sam sve živo; koliko sam se radovao dolasku na Svetu Goru, toliko sam sada žalio što sam uopšte pošao! Tada još nisam shvatao koliko je težak i trnovit put spasenja, da je to put pun prepreka i iskušenja. Najzad, nakon sat i po golgote, izađosmo iz šume pravo pred Hilandar. „Uf, konačno, najzad je gotovo“, odahnuo sam. Ali Bog nije mislio tako.

Dođosmo do manastirske kapije. Ima nas dvadesetak i svi smo prvi put na Svetoj Gori. Dočekao nas je otac Simeon, gostoprimničar. „Odakle ste? Imate li blagoslov da noćite u manastiru?“, upitao je Simeon. Mićko mu objašnjava da smo planinari iz Srbije i da se nismo najavili za spavanje. „To ne može tako! Vi ne znate gde ste došli! Na šta bi to ličilo kada bih, recimo, ja došao nenajavljen u vašu kuću i zatražio prenoćište?“ govorio je Simeon prilično smireno. „Pa dobro, možemo da spavamo u maslinjaku, imamo vreće za spavanje“, odgovara Mićko. „Nije ti ovo auto kamp!“, kao iz topa će Simeon. „Morate imati blagoslov, pogledajte koliko vas je, kako mislite da vas sve smestimo?“, nastavlja Simeon raspravu koja se pretvorila u njegov polusatni monolog. Razmišljam kako je Simeon, u stvari, u pravu, ali opet, zar nije njihova dužnost da nas prime kao pravoslavnu braću? A i Srbi smo! Bio sam prilično razočaran takvim odnosom prema nama. Nisam shvatao da Simeon na ovaj način smiruje nas gorde. „Ostanite na večeri a posle idite u Esfigmen, oni će vas sigurno primiti. NJima ionako niko ne dolazi, jedva čekaju da im neko dođe“, završio je Simeon.

Diplomirani fizikohemičar i magistar ekologije Nenad Andrić počeo je da obilazi Svetu Goru najpre kao turista planinar, da bi vremenom spoznao jedinstvenu duhovnu veličinu ovog prostora. Tako su nastali njegovi zapisi o ovoj monaškoj državi podjednako pristupačni onima koji tragaju za dubinama pravoslavne duhovnosti, ali i onima koje interesuje zanimljivosti iz dugovekovne prošlosti Svete Gore i njenih žitelja. Knjigu Nenada Andrića „Peške kroz Svetu Goru“ objavila je izdavačka kuća NNK-internacional. U dogovoru sa izdavačem Danas donosi odlomak iz ove knjige. Izbor i oprema teksta redakcijski.