„Flaster na ranu koja ne može da se pokrije“: Da li bi ideja o kojoj razmišlja prosvetna vlast rešila problem nedostatka nastavnika u školama?

Na pitanje može li to da ublaži hronični problem nedostatka stručnih kadrova u našim školama, Olja Jovanović, docentkinja na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ovakvo rešenje metaforički opisuje kao „flaster na ranu koja njime ne može da se pokrije“.

Ona smatra da bi se definisanjem fleksibilnijih formalnih kriterijuma u pogledu trajanja obrazovanja obezbedila veća pristupačnost nastavničke profesije, ali kao sporno vidi to što se po strani ostavlja pitanje kvaliteta nastavničkog obrazovanja.

– Čini se da smo jako usmereni na trajanje obrazovanja, a da nedovoljno brinemo o tome u čemu se to obrazovanje sastoji i koje kompetencije razvija – kaže Jovanović.

Obaveza da se u učionicu ne može ući bez završenih master studija uvedena je 2009. godine i važila je za sve koji su fakultet upisali od 2005, odnosno po bolonjskim programima, dok je diploma onih koji su okončali studije po starom programu izjednačena sa masterom u pogledu prava na zapošljavanje.

– Master nivo obrazovanja je postavljen kao zahtev Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2009. godine, ali u tom trenutku nije bilo precizirano na koju oblast studija se odnosi ova odredba. Ovom generacijom Zakona, ujedno, prvi put se kao obavezno uvodi obrazovanje iz psiholoških, pedagoških i metodičkih disciplina u iznosu of 30 ESP bodova, a postavlja se kao zahtev i najmanje šest bodova školske prakse – kaže Jovanović.

Ovakvo zakonsko rešenje ona vidi kao značajan iskorak, jer je na sistemskom nivou prvi put prepoznato da nastavničko obrazovanje ne podrazumeva samo obrazovanje iz naučne ili stručne oblasti za odgovarajući predmet, već da je neophodno da se kroz njega grade i kompetencije koje su zasnovane na razumevanju psiholoških, pedagoških i metodičkih koncepata i principa.

Rečju, prvi put se na zakonskom nivou prepoznaje da obrazovanje za istoričara i obrazovanje za nastavnika istorije, ili hemičara i nastavnika hemije ne treba da bude isto.

Potom je u 2018. usledila izmena zakona.

– U jednom trenutku smo imali problem sa interpretacijom tog člana zakona jer je Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja bio na stanovištu da master mora biti iz odgovarajuće stručne, odnosno naučne oblasti, čime je čitava ideja o interdisciplinarnom obrazovanju nastavnika negirana. Drugi povod za promene su bila raznovrsna rešenja kojima su fakulteti obezbeđivali zastupljenost psiholoških, pedagoških i metodičkih disciplina. U nekim slučajevima dominirala je samo jedna desciplina, na primer, dešavalo se da su najveći deo od 30 kredita činili metodički predmeti, uz minimalnu zastupljenost psiholoških i pedagoških disciplina. S druge strane, interpretacija psiholoških i pedagoških sadržaja relevantnih za nastavničko obrazovanje se razlikovala, pa se dešavalo da se u studijske programe umesto razvojne ili psihologije obrazovanja, uvede opšta ili psihologija ličnosti, odnosno psihološki predmeti koji nisu usmereni na razvijanje nastavničkih kompetencija – obrazlaže Jovanović zašto je došlo do izmena zakona.

Novo rešenje je predviđalo da se master može steći iz naučne, odnosno stručne oblasti za odgovarajući predmet, odnosno grupu predmeta ili iz oblasti pedagoških nauka ili interdisciplinarne, multidisciplinarne, transdisciplinarne studije drugog stepena koje kombinuju celine i odgovarajuće naučne, odnosno stručne oblasti ili oblasti pedagoških nauka.

Takođe je propisano da u 30 kredita najmanje po šest bodova treba da se stekne iz psiholoških, pedagoških i metodičkih disciplina.

Ovo rešenje zadržano je do danas.

Jovanović, koja je angažovana i u Centru za obrazovanje nastavnika Filozofskog fakulteta, kaže da nije do kraja jasna namera koja stoji iza predloženih izmena zakona u članu koji se tiče master nivoa obrazovanja nastavnika, s obzirom na to da u našem obrazovnom sistem i dalje nastavnici dominantno završavaju osnovne i master studije iz iste oblasti.

Naša sagovornica prepoznaje da izmene zakona u pravcu ideje da je za rad u školi dozvoljeno da nastavnik ima završene master studije iz bilo koje oblasti, nose izvesne rizike.

– Ne bih rekla da je fleksibilnost nužno loša, ali moramo biti svesni rizika koje nose određena parcijalizovana zakonska „rešenja“. Vidljivo je da već sada imamo negativnu selekciju zaposlenih u obrazovanju, da u školu često ulaze ljudi koji nisu bili primarno zainteresovani za profesiju nastavnik i kojima je to možda bio plan B, a nove izmene zakona bi omogućile da to sada može biti i plan C i plan D. Postoji rizik da će na taj način veliki broj nastavnika izaći iz obrazovnog sistema čim im se ukaže prilika. Ta fluktuacija nastavnog kadra nije karakteristična samo za naš obrazovni sistem. Velike fluktuacije nastavnog kadra zahtevaju konstantna ulaganja u nove ljudske resurse, a tu ne mislim samo na materijalna ulaganja. Istovremeno, zbog relativno čestih promena među zaposlenima ne uspevate da izgradite zajednicu koja deli istu viziju i zajednički deluje da je ostvari, ne uspevate da izgradite sistem – kaže Jovanović, uz opasku da bi izmena zakona u gore pomenutom pravcu upravo mogla do toga da dovede.

Ona napominje da je naš obrazovni sistem bio prilično stabilan u tom pogledu jer se ređe nego u drugim oblastima dešavalo da neko ode iz profesije nastavnik.

Na pitanje šta može da bude ad hok rešenje za nedostajući kadar u školama, pre nego što se osmisli dugoročna strategija, naša sagovornica odgovara da bi bilo dobro ići obrnutim putem – da najpre razmislimo kakvo nastavničko obrazovanje želimo i da se potom definišu kratkoročna rešenja koja ka tome vode.

Jovanović se ne seća kada je pokrenut širi nacionalni dijalog o tome tome kakvom obrazovanju težimo i kakvo obrazovanje nastavnika će nas podržati u tome, a činjenicu da je potencijalno rešenje u izmenama zakona „procurelo“ u javnost govori da se do njega nije došlo kroz razgovor sa profesionalnom zajednicom.

– Nije pitanje samo kako obezbediti da u školama imamo nastavnike, već je i pitanje kakve nastavnike želimo da imamo u školama. Pitanje motivacije za profesiju nastavnik nećemo rešiti snižavanjem kriterijuma, time ćemo samo pospešiti negativnu selekciju, a možemo očekivati i visoku stopu nastavnika koji se samo kratko zadržavaju u profesiji. Pitanje motivacije za profesiju nastavnik možemo rešavati samo menjanjem načina na koji razumemo profesiju nastavnik, menjanjem uslova rada, ali i osnaživanjem (budućih) nastavnika da se osećaju kompetentno u toj profesionalnoj ulozi. Treba imati na umu da se kroz zakonska rešenja, takođe, oblikuje kako vidimo nastavničku profesiju. Ako kažemo da je dovoljno da nastavnik ima završene četvorogodišnje studije iz naučne ili stručne oblasti već smo poslali poruku šta je nastavnička profesija i šta od nastavnika očekujemo – navodi Jovanović.

Tri puta do psihološko-pedagoško-metodičkog znanja

Olja Jovanović kaže da u aktuelnom zakonu postoje tri načina na koji se može steći 36 kredita. Jedno rešenje je da se predmeti iz psihološko-pedagoško-metodičkih disciplina integrišu u osnovne i master studije; drugi put je da se po okončanju osnovnih studija psihološko-pedagoško-metodičko obrazovanje u iznosu od 60 ESP bodova stekne na master programu za obrazovanje nastavnika. Ovakvi master programi se realizuju na državnim univerzitetima u Beogradu, Nišu i Kragujevcu.

– Treća opcija je da se po završetku osnovnih i master studija upiše program učenja tokom čitavog života koji nudi najmanje 36 kredita iz ovih disciplina i te programe realizuju neke visokoškolske ustanove. Iako to vodi raznovrsnijim načinima sticanja nastavničkog obrazovanja, to je ujedno i prilično siva zona jer za ove programe ne postoji sistem akreditacije kao za regularne studijske programe, već je neophodno da oni budu odobreni od strane visokoškolske ustanove. Nema, dakle, nikakve forme spoljašnjeg vredovanja kvaliteta. Utisak je da je u ovom trenutku ovo najčešće korišćena putanja do profesije nastavnik. – navodi Jovanović.