Florijan Biber rudarenju litijuma: Podrška projektu Jadar je tragična greška EU

Kako prenosi N1, Nakon susreta s profesorima Markom Gudejlom i Martom Konde, srpski reditelj Stevan Filipović je u šestoj epizodi Radar podkasta razgovarao s Florijanom Biberom, politikologom i profesorom Univerziteta u Gracu.

Kao jedan od stručnjaka koji je popularizovao termin „stabilokratija“ – pojam koji se veoma često koristi za opis režima Aleksandra Vučića, a prema kojem međunarodna zajednica lokalnom autokrati dozvoljava narušavanje demokratskih principa pod uslovom da joj autokrata garantuje regionalnu stabilnost – Filipovićev sagovornik govorio je o značaju projekta Jadar za Evropu i vlasti u Srbiji, posetama nemačkog kancelara Olafa Šolca i francuskog predsednika Emanuela Makrona Beogradu, podršci koju su kao gosti Vučiću iskazali, ali i mogućim političkim alternativama koje bi mogle da promene društvenopolitičke tokove u Srbiji.

Pogrešna računica

Na Filipovićevu opasku da je znatan deo građana povodom projekta Jadar očekivao razumevanje i podršku Evropske unije, Florijan Biber je obrazložio zašto je ona izostala.

„Kao što je Angela Merkel tolerisala Viktora Orbana, jer nemačka automobilska industrija dobro radi u Mađarskoj, tako je i sada Olaf Šolc odlučio da podrži Vučića kako bi litijumom iz Srbije ojačao ekonomske interese svoje zemlje, ali i smanjio zavisnost od Kine. Naravno, u nemačkoj Vladi će ubediti sebe da problemi možda i nisu toliko veliki – mada bi Zeleni trebalo da razmišljaju makar o njihovim transnacionalnim implikacijama – možda i razmišljaju kako će se smanjenje zavisnosti od Pekinga pozitivno odraziti i na Srbiju… A tu je i narativ da će projekat Jadar Srbiju privezati za Zapad, a udaljiti je od Rusije i Kine. Mislim da je to pogrešno“, smatra Biber, prenosi Radar.

Prema njegovim rečima, podrška projektu Jadar je tragična greška EU.

„Mnogo puta sam prisustvovao situacijama u kojima su političari bili više zabrinuti za rezultate nekih pokrajinskih ili lokalnih izbora nego što su razmišljali strateški. Cena podrške projektu Jadar će biti velika – prvo, gurate ljude u Srbiji i u regionu dalje od EU, jer poručujete da vam je više stalo do ruda nego do ljudskih života, drugo, dajete podršku autokrati koji ima uticaj na dešavanja u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, na Kosovu, u Severnoj Makedoniji. Biće moćniji i opasniji, što nije dobro ni za samu EU“, predočava on.

Pomešane poruke

Biber veruje da Vučić neće praviti iste greške kao Milošević, ali da dvanaest punih godina – posle koliko se Miloševićevoj vlasti naveliko video kraj – dizanja tenzija, paranoje i antagonizama ne može da nema posledice.

Filipović je ukazao da je ovakav stav zapadnog dela međunarodne zajednice drastično povećao evroskepsu u proevropskom delu Srbije, te da se „san o evropskim vrednostima“ sudario s pukim ekonomskim interesima.

Na njegovo pitanje da li bi Vučić, kao neko ko je svojevremeno govorio o „sto muslimana za jednog Srbina“, u takvoj Evropi imao prostora za bavljenje politikom, profesor Biber je ukazao da u Evropi ne postoji zemlja s istim ratnim nasleđem kao u zemljama nastalim raspadom SFRJ, te da je teško odgovoriti. I, iako je teško pomisliti da bi neki od evropskih političara ekstremne desnice izgovorio slične reči, nesumnjivo je da su slali i da šalju slične poruke, koliko god i dalje opstajao stereotip o balkanskoj politici kao bitno različitoj od evropske. Kao deo razloga Vučićevog uspeha u Evropi, makar isprva, Biber navodi pogrešno uverenje na Zapadu da se Vučić pre petnaestak godina promenio u odnosu na devedesete.

Ne postoji evropski zli plan koji želi Vučića ili autokrate, više je reč o tome da je EU od finansijske krize 2008. do danas prolazila kroz različite krize i gubila fokus, a da su pojedine vođe u regionu poput Vučića umele da osete i pročitaju globalne preraspodele moći, kaže Florijan Biber.

„EU je onoliko dobra ili loša koliko su dobre ili loše njene članice i njeni političari. Ako me pitate da li je EU bila pogrešan san, odgovoriću odrično. Taj smo san delili i ovde, da je reč o društvu zasnovanom na vrednostima, spolja i iznutra, i to je donekle i dalje tačno. Mnogo manje nego što bih voleo, naročito kada je reč o odnosu prema Srbiji i Zapadnom Balkanu. Mnoge su prilike propuštene, greške su pravljene, ali to nije cela EU, nego pojedini lideri i političari. Angela Merkel koja je podržavala Vučića, austrijski političari… Ne postoji evropski zli plan koji želi Vučića ili autokrate, više je reč o tome da je EU od finansijske krize 2008. do danas prolazila kroz različite krize i gubila fokus, a da su pojedine vođe u regionu, među kojima je Vučić i ponajbolji primer, umele da osete i pročitaju globalne preraspodele moći“, zaključuje Biber.

Promašena očekivanja

Filipovićev sagovornik ne krivi evropske lidere što su u periodu od 2012. do 2014. godine verovali da će Vučić kao transformisani lider ponuditi stabilnost u državi i regionu.

„Očekivalo se da SNS uvede desnicu u mejnstrim, kao konzervativna partija, kao što se HDZ promenio do Tuđmanove autokratsko-nacionalističke stranke u partiju modernog konzervativizma. Uz to, Vuk Jeremić je vodio kampanje protiv nezavisnog Kosova, Boris Tadić nije sarađivao po tom pitanju na željeni način, i nije tajna da je SNS imao podršku pojedinih zapadnih ambasadora u Beogradu. Evropski političari su podržali Vučića jer su se vodili starom dobrom logikom da nacionalisti treba da se bave rešavanjem ključnih nacionalnih pitanja, jer im niko na tome neće prigovoriti. I očekivali su da će SNS potom normalizovati političko stanje u Srbiji, kao što se u velikoj meri desilo u Hrvatskoj. Iz ove perspektive, jasno je da ih je Vučić lagao. Nisu računali na to kako će se ponašati kad zapravo dođe na vlast. Isto bi se te 2012. moglo reći i za nemali deo civilnog sektora u Srbiji, koji je bio uveren da će Vučić sprovesti teške, ali neophodne odluke i zemlju približiti Evropi“, kaže Biber.

Po pitanju Kosova, Biber je ukazao da zna da je reč o osetljivoj temi, ali da se od početaka etničkih problema do danas nije pojavio odgovor na pitanje kako teritoriju na kojoj živi dva miliona Albanca zadržati u Srbiji.

„Jedna od ideja bila je i podela Kosova, ali nikada nije bila precizno artikulisana, i siguran sam da se od nje odustalo zato što je većina Srba na Kosovu živela i živi južno od Ibra. Nakon eventualne podele bi verovatno bili u goroj situaciji no sada. Aljbinu Kurtiju i njegovoj Vladi se svašta može prigovoriti, ali ne bih rekao da je nacionalista i da želi da izvrši etničko čišćenje nad Srbima. Pre bih rekao da na jedan veoma štetan i kontroverzan način želi da potvrdi suverenost na celoj teritoriji Kosova. On je dogmatik. Kada je Tadić 2008. pobedio Koštunicu, pobedio ga je porukom da je Evropa važnija od Kosova. Tadić je taj koji je propustio priliku, jer da odmah potom nije počeo da Kosovo stavlja kao kičmu svoje spoljne politike, Vučić nikad ne bi došao na vlast. Tadiću i Jeremiću niko nije tražio da priznaju nezavisnost Kosova, ali se očekivalo da ga kao temu ne stavljaju u prvi plan“, ocenjuje Biber.

Sagovornici su deo debate posvetili upravo prvom planu sećanja, a naročito odnosu pravne i istoriografske interpretacije zločina iz devedesetih, kao i eventualnoj pristrasnosti Haškog tribunala. Na Filipovićev komentar da je u Srbiji s vremenom raslo nezadovoljstvo zbog odluka tamošnjih sudija o odgovornosti naročito hrvatske strane za krvoproliće tokom ratova – oslobađajuća presuda generalu Antu Gotovini dobar je primer – Biber je rekao da sud istorije, za razliku od onoga koji se bavi krivičnom odgovornošću, ne zavisi toliko od dokaza i valjanosti optužnice.

„Hrvatska je ušla u EU, ali se EU institucionalno ne bavi kulturom sećanja, osim u slučaju Drugog svetskog rata. I taj interpretativni okvir se menja, pa se pre upliva centralnoevropskih država u nju uglavnom govorilo samo o užasima fašizma. Kada su mahom konzervativne vlasti tih zemalja počele da govore i o komunizmu, i da praktično izjednačavaju fašizam i komunizam kao dva totalitarizma, promenio se i narativ“, zaključio je Biber.