Forenzika drevnosti – 20 godina novih arheoloških istraživanja Vinče

Korišćene metode, analize, procesi i rezultati dobijeni tokom dvodecenijskog istraživanja prezentovani su javnosti na izložbi u Galeriji nauke i tehnike SANU – Forenzika drevnosti – 20 godina novih arheoloških istraživanja Vinče.

Autori izložbe bili su prof. dr Nenad Tasić sa Filozofskog fakulteta u Beogradu i dipl. arheolog Kristina Penezić, saradnica na projektu Vinča.

Bila je ovo prilika da se predstave neki od najzanimljivih nalaza treće serije iskopavanja – keramičke figurine, minijaturne posude, poklopci i perle od dentalijuma, kao i metode analiza koje su vršene na materijalu s lokaliteta Vinča u proteklih 20 godina.

Nalazište Belo brdo u Vinči otkriveno je 1908, a zahvaljujući predanom radu i ličnoj sposobnosti Miloja M. Vasića, inače prvog školovanog arheologa u Srbiji, obezbeđena je donacija za istraživanja u Vinčui sve do 1934. godine.

Pri tom je iskopavao na način koji je predstavljao vrh arheološke metodologije na početku 20. veka. Koristio je otkopne slojeve od 10 cm što je bilo dovoljno precizno da se utvrde relativno precizni položaji objekata i otkrivenih predmeta.

Nakon nekoliko decenija, 1976. obnovljena su istraživanja na Vinči kada je Gordana Marijanović Vujović istražila srednjovekovnu nekropolu na Belom brdu.

Istraživanja eneolitskih i bronzanodopskih slojeva Vinče (1978-1983) sproveo je Nikola Tasić, a nastavkom iskopavanja neolitskih slojeva 1983. rukovodio je Dragoslav Srejović.

S ciljem da se nakon više decenija provere nalazi Miloja M. Vasića.

Tom prilikom istraživanja su sprovedena neposredno pored površine koju je on istraživao.

Ovo je bio i začetak multidisciplinarnog pristupa arheološkom radu koji je prikazan na svetskom kongresu – Vinča and its World, koji je 1986. održan u Beogradu.

Opet je došlo do prekida u iskopavanju Vinče koje je 1998. godine ponovo pokrenuo Odbor SANU za arheološka istraživanja i ona su nastavljena pod rukovodstvom Nenada Tasića.

U trećoj seriji istraživanja Vinče koriste se oprobana i odavno utvrđena pravila, ali se unose i određene novine.

Primera radi kvadratna mreža, koja je arheolozima širom sveta bila i ostala alatka koja je iskopavanjima pružala orijentaciju na terenu, rekonstruisana je kao ona iz 1980-ih godina s namerom da se nastava iskopavanja na mestima na kojima su 1986. zaustavljena.

Međutim, postojeći kvadati su podeljeni na manje s ciljem da jedinice istraživanja budu što manje kako bi se što pedantnije istražio lokalitet. Uz tradicionalne metode primenjivana je i nova praksa u metodima beleženja i snimanja terena.

U digitalnoj formi vodi se terenska dokumentacija, ali i dalje postoje dnevnik iskopavanja, nivelmanski dnevnik, katalog posebnih nalaza, foto dnevnik i tehnička dokumentacija koja uključuje crteže, tehničke snimke i preseke.

„Najveća promena nastala je u pomeranju fokusa terenske dokumentacije i to sa dnevnika iskopavanja, gde su se nekada sabirale sve informacije o ostalim vidovima terenske dokumentacije, na nivelmanski dnevnik (u 3D) gde su sada atributirane sve veze sa drugim vidovima dokumentacije. Zahvaljujući totalnoj stanici (Electronic Distance Meter – EDM) i računarima, sada smo u mogućnosti da se na svaku tačku koja je izmerena (ili oblik u prostoru koji se sastoji od tačaka) može povezati tekst, slika, zvuk, video ili baza podataka. Jednostavno predstavljanje 3D tačaka u računarima omogućava nikad ranije viđen pregled svih informacija koje su o pojedinačnim tačkama dobijene. Drugim rečima: ako otkrijemo figurinu, izmerićemo njeno tačno mesto u 3D prostoru našeg nalazišta, potom ćemo tačku povezati sa mestom u dnevniku iskopavanja koja se odnosi na taj nalaz, pridodaćemo i fotografiju i video otkrića, tako da ćemo na jednom ekranu imati sve te informacije dostupne za analizu“, objašnjavaju Nenad Tasić i Kristina Penezić u katalogu koji je pratio izložbu Forenzika drevnosti – 20 godina novih arheoloških istraživanja Vinče.

Vinča je prvi arheološki lokalitet u Srbiji koji je od 2003. istraživan uz primenu Harisove matrice, čija je specifičnost da se detektuju, prate, iskopavaju i beleže događaji koji se prepoznaju u kulturnom sloju, u obranutom redosledu od onog kojim je on nastajao, idući naravno od mlađeg ka starijem.

Kako se objašnjava u katalogu izložbe, primena Harisove matrice omogućava uvid u sadržaj lokaliteta ne samo u dve dimenzije kao na profilima, već u svim pravcima na lokalitetu.

Zahvaljujući ovoj promeni u iskopavanju i terenskoj dokumentaciji, Vinča se nalazi među šest nalazišta koja su bila proučavana u okviru kapitalnog evropskog projekta datovanja neolitskog perioda – Njihovo doba (Times of Their Lives – European Research Council, University Cardiff, English Herritage).

Digitalna fotografija omogućila je da se beleži svaki detalj, pa su istraživači Vinče fotografijom pratili tempo iskopavanja u svakoj pojedinačnoj celini od početka do kraja.

Korišćena je i ortogonalna fotografija, aero foto snimanja kojima su dokumentovani nepokretni arheološki objekti i celina istraženog terena i dobijen trodimenzionalni prikaz terena.

Aktuelni istraživači Vinče su napredak tehnologije iskoristili za razvoj tehnika dokumentovanja arheoloških istraživanja.

Kao poklon Alexander von Humboldt fondacije na Vinču je 2002. stigla totalna stanica, instrument koji uz pomoć lasera meri tačke u prostoru i beleži ih u svoju internu memoriju.

Svaka od tačaka može se pridodati nekom nalazu, uzorku ili se koristi za crtanje obrisa nepokretnih arheoloških objekata.

Totalna stanica je tako ubrzala snimanje kota na terenu, pa je umesto nekoliko stotina kota za celu kampanju iskopavanja, njena primena omogućila merenje hiljada kota.

„Brzina, kojom u današnje vreme vršimo snimanje toka istraživanja i arheoloških objekata, omogućila nam je prikupljanje mnogo veće količine informacija, čime se još bolje dokumentuju uslovi nalaza odnosno arheološki kontekst. Na ovaj način zabeležena, digitalna terenska dokumentacija nam omogućava da svoja tumačenja događaja na terenu interpretiramo sa mnogo više podataka i da konačne zaključke donosimo po obavljenom iskopavanju i prispelim rezultatima različitih fizičko-hemijskih analiza, a ne samo na osnovu opažanja i utisaka tokom terenskog rada. Od 1998. celokupna dokumentacija terenskih istraživanja nastaje u digitalnom formatu i obuhvata sve poznate načine snimanja. Trodimenzionalno beleženje položaja većine nalaza omogućiće sadašnjim i budućim generacijama arheologa realni i sveobuhvatni uvid u istražene slojeve Vinče“, navedeno je u katalogu.

Istraživanja Vinče zaslužna su i za programski paket ArchaeoPackPro! koji je osmislio V. Jevremović, član tima Projekta Vinča za brzo i pregledno rukovanje terenskom dokumentacijom koja je nastajala u Vinči. ArchaeoPackPro! je 2004. nagrađen poveljom Udruženja informatičara Srbije kao najbojje primenjeni softver, a laskave ocene dobio je prilikom prikazivanja na najznačajnijim arheološkim kongresima.

Sastavni deo arheološkog istraživanja u Vinči čini i učešće stručnjaka iz drugih oblasti i disciplina. Rađene su brojne fizičko-hemijske analize biljnih ostataka, plodova, semena i polena, životinjskih kostiju, ostataka hrane iz keramičkih posuda, analize sedimenata, snimanja terena iz vazduha, ali i geofizičko ispitivanje arheoloških ostataka koji još uvek nisu iskopani.

Tako su na primer značaj Vinče i kvalitet iskopavanja, promovisani su inače na brojnim skupovima poslednjih 20 godina, omogućili saradnju sa Univerzitetom u Kardifu i centralnom zaštitarskom institucijom u Engleskoj – Historical England na projektu Times of Their Lives (TOTL) koji su obezbedili sredstva za obradu uzoraka i radiokarbon (C14) datovanje i publikovanje rezultata.

Na taj način je više od 250 uzoraka prikupljenih do 2015. pretvoreno u 220 datuma velike preciznosti, a rezultati publikovani u svetski značajnim časopisima.

Deo nalazišta koji je bio ugrožen odronjavanjem, a reč je o 8,5 metara kulturnog sloja, istražen je za potrebe TOTL projekta i uzorci za C14 poslati na dalje procesuiranje.

Ovaj uspešno realizovan projekat omogućio je da se danas tačno zna kada je koja kuća sazidana i koliko je trajala, poznate su i tačne istorijske godine nastanka pojedinih predmeta što omogućava sagledavanje vremenskog raspona u kom je došlo do promena u njihovom obliku, načinu izrade ili stilu ukrašavanja.

Budući da su datovanja rađena u najboljim svetskim laboratorijama, kombinacija najmodernijeg AMC radiokarbon datovanja i preciznih informacija srheologa sa terena doveli su do tačnosti od 30 godina za neolitske uzorke sa Vinče.

Ručni rendgenski uređaj koji daje pregled hemijskih elemenata u posmatranom uzorku stigao je na Vinču posredstvom Dž. Macunage koji je pregledao više od 1.500 uzoraka neolitske grnčarije.

Dobijene analize su pokazale da su neolitski Vinčanci imali izvor gline koji su koristili kroz čitav neolitski period i da je to verovatno bio zajednički društveni poduhvat i recept koji je koristila čitava zajednica.

Grnačarija i figurine izrađivani su od gline sa sitog izvora, a analize različitih uzoraka gline u okruženju, prepoznale su izvor gline koji se nalazi pored stare ciglane u Vinči na oko kilometar od Belog brda.

Velika pažnja posvećena je proučavanju oruđa od glačanog i okresanog kamena i laboratoriju za proučavanje ovih vrsta arheoloških materijala osnovale su dr Dragana Antonović (glačani kamen) i dr Vesna Bogosavljević Petrović (okresano oruđe).

Pored tipološke klasifikacije, obavljane su i obimne petrografske analize sprovedene na 5.900 uzoraka oruđa od okresanog kamena i 750 uzoraka predmeta od glačanog kamena sa kampanje Vinča 1998-2007.

Ustanovljeno je postojanje nekoliko vrsta kamena od kojih su izrađivana okresana oruđa i osnovni materijal je kvarc boje meda, kao i amorfni kvarc, organogenetski kvarc, silifikovani karbonati, vulkanoklastične stene, kvarcit i metamorfni kamen.

U Vinči je ruda obrađivana na licu mesta, potvrdile su to minerološke analize uzoraka šljake i malahita, primenjivan postupak tokom koga je ruda zagrevana na preko 1075 stepeni Celzijusa, što metalurgiju bakra pomera u vreme pre 4600. godine stare ere.

U novim istraživanjima Vinče bila je prisutna i laboratorija za arheozoologiju koju je osnovala prof. dr Vesna Dimitrijević, a rad nastavila dr Jelena Bulatović.

Izučavanje životinjskih kostiju na arheološkim nalazištima za cilj ima rekonstrukciju interakcije ljudi i životinja u prošlosti.

Preliminarni rezultati arheozooloških istraživanja pokazuju da su neolitski Vinčanci najviše uzgajali goveda i svinje, nešto manje koze i ovce, a ovim istraživanja potvrđen je i značaj ribolova.

Istraživače Vinče zanimalo je i šta su naši drevni preci iz Vinče jeli, pa su zahvaljujući multidiciplinarnim istraživanjima zavirili u njihov lonac.

Za rekonstrukciju ishrane u neolitskom društvu koristili su kao uzorke životinjske kosti i njihov rapored u okviru domaćinstva, posuđe za kuvanje, pečenje i serviranje hrane, ispitivali su hemijski sadržaj posuda, bavili se mokrim prosejavanjem i ljušturama školjki i mekušaca.

Pokazalo se, a saznanja su predstavljena na izložbi Ishrana u neolitskoj Vinči (Galerija nauke i tehnike SANU, 2011), da se skoro sa sigurnošću može tvrditi da je ishrana u neolitskoj epohi bila bogatija ugljenim hidratima a siromašnija proteinima.

Naime, na očuvanim ljudskim kostima može se videti da se od neolitskog doba zajednice više oslanjaju na hranu bogatu mineralima. Ljudi postaju znatno gracilniji što se i objašnjava sve manjim sadržajem proteina životinjskog porekla u ishrani.

Sa stalno dostupnom solju i zahvaljujući upotrebi keramičkih kontejnera, žitarice i voće se konzerviraju i čuvaju za korišćenje u vreme kad ih u prirodi nema.

Od vremena vinčanske kulture treba računati sa proizvodnjom mleka i mlečnih proizvoda, jer to dokazuju otkriveni ostaci mlečnih masti na posudama.

I ne samo njih, već i prisustvo masti biljnog porekla, masti preživara i svaštojeda, kao i pčelinjeg voska.

Primena forenzičkog pristupa arheološkoj sceni dodatno je osvetlila prehrambene navike ljudi u neolitu.

Kad je reč o pitanju koliko je ljudi živelo, procenjeno je da u jednom u Vinči nije živelo više od 1.000 stanovnika.

Procena je zasnovana na statističkim postupcima koji u okviru određenog procenta verovatnoće mogu da predviđaju broj žitelja, a zasnivaju se na veličini i broju kuća na nekom arheološkom lokalitetu, kao i savremenim etnografskim istraživanjima zajednica koje i danas žive na praistorijski način.

Istraživači projekta Vinča dali su i odgovor na pitanje kako su izgledale kuće tadašnjih stanovnika.

Otkriveno je naime dvadesetak nadzemnih neolitskih kuća u najvišim slojevima Vinče koji pripadaju poslednjim stolećima života u neolitskoj Vinči.

Bile su pravougaone građevine, najčešće na jednoj etaži, građene od pletera i lepa, nizale su se i manje-više pravilnim redovima, a duža strana im je bila okrenuta prema istoku.

Kuće na Vinči su najčešće bile dimenzija 7 x 5 metara, imale su obično dve prostorije, mada ima slučajeva da ih je bilo i više.

Svaka prostorija je po pravilu, imala ugrađenu peć koja je grejala prostoriju i bila korišćena za kuvanje.

Požar koji je datovan između 4550. i 4525. godine stare ere, iako to na prvi pogled izgleda neverovatno, očuvao je neke kuće i druge građevine jer je zemljom olepljene zidove pretvorio u keramiku.

U najbolje očuvanoj kući otkriveno je posuđe za skladištenje, komadi ugljenisanog drveta koji su verovatno služili za ogrev, ugljenisano žito, a pronađene su i brojne koštane i kamene alatke i grnčarija na podu.

U stvaranju slike Vinče i života Vinčanaca, istraživači su tražili i odgovor na pitanje kako su se oni oblačili. Učinili su to proučavajući otiske tekstila sačuvanih na osnovama većih posuda, budući da su grnčari izradu posude započinjali na komadu platna.

Zahvaljući tome ostalo je mnoštvo otisaka koji kriju informacije o vrstama platna i tkanja za koje su Vinčanci znali.

Na osnovu toga utvrđeno je da su stanovnici Vinče koristili različite vrste pređe i različite preplete u tkanju. Figurine pronađene u Vinči, koje ponekad imaju predstave odeće, pružaju uvid u izgled odeće u poznom neolitu. Neka su pitanja ipak ostala bez kompletnog odgovora.

„Nažalost, tokom arheoloških istraživanja u Vinči nismo otkrili sahrane iz neolitske epohe koje bi nam pružile dodatne dragocene podatke o izgledu, zdravstvenom stanju, načinu ishrane, markerima stresa na skeletu i genomu ove drevne populacije. I dalje je zgonetka sve što se tiče njihovih pogrebnih običaja i rituala. Ipak, ono što saznajemo iz nalaza žrtve požara iz 4554. godine stare ere je prilično neočekivano. Naime, skelet ove žene ostao je da leži na mestu na kome je stradala, uprkos činjenici da je naselje ubrzo posle požara obnovljeno. Štaviše, kuća koju su gradili posle požara presekla je telo ove osobe, tako da su kopajući rov za mlađu kuću radnici naišli na karlicu i noge pokojnice, izvadili ih i odložili na neko drugo mesto, a da se nisu pozabavili da iskopaju i ostatak i polože ga sa ostatakom skeleta. Ova situacija se uklapa sa činjenicom da tokom vinčanske kulture nema grobalaja, što sve govori u prilog pretpostavci da prema pokojnicima postoji neki drugačiji i za nas nerazumljiv odnos“, stoji u katalogu izložbe čiji su autori Nenad Tasić i Kristina Penezić.

Dr Sofija Stefanović analizirala je ostatke i konstatovala da se radi o odrasloj individui 25-30 godina starosti.

S obzirom da je materijal fragmentovan, pol nije mogao da bude konačno potvrđen, a građa lobanje indicira da je reč o ženi. Na težak rad i loše životne uslove ukazuju tragovi osteoartritisa na kičmenom stubu.

Život na Vinči nije prestao kada je sjajna vinčanska kultura nestala sa istorijske scene. Očigledno je da je ovo mesto na obali Dunava privlačilo ljude, što potvrđuje nalaz osam posuda postavljenih u polukrug i okrenutih naglavačke, obodom ka zemlji.

Jama u kojoj su posude pronađene u prvoj kampanji novih istraživanje Vinče 1998. Kako je utvrđeno, pripada tzv. kostolačkoj kulturi koja se razvijala tokom bakarnog doba u 4. milenijumu stare ere.