Dok u Japanu neretko javni toaleti umesto zidova imaju staklo koje otkriva sadržaj prostorije, koje potamni kada je neko u njemu, više od devet hiljada kilometara zapadnije, građani Beograda takođe imaju mogućnost da vide unutrašnjost susedne kabine – kroz rupe u pregradnim zidovima kabina javnih toaleta.
U stanje u kakvom se nalaze javni toaleti u prestonici građani mogu da se uvere svakodnevno – od nedostatka sapuna, preko vidnih oštećenja i nefunkcionalnih rešenja koji toalete u pojedinim slučajevima čine beskorisnim, do toga da u većini opština oni uopšte ne postoje.
I dok je kroz filmove, muziku i umetnost uopšte uveden pojam „higijeničarke“ koja na ulazima u ove, preko potrebne „odaje“ naplaćuje ulaz, Beograd se u realnosti odlučio za varijantu bez “dva dinara”.
Više od polovine Beograđana nema dostupne javne toalete na teritoriji svoje opštine
Prema podacima Javnog komunalnog preduzeća „Zelenilo – Beograd“, u prestonici se nalazi 20 javnih toaleta.
„Javni sanitarni objekti svrstani su u četiri kategorije i to na osnovu lokacije na kojoj se nalaze, broja posetilaca, načinu izgrađenosti objekta, starosti objekta i opremljenost objekta. Javni sanitarni objekti izgrađeni su na najprometnijim i turistički najposećenijim delovima grada na kojima se ukazala potreba za njihovim postojanjem“, objašnjavaju iz JKP „Zelenilo – Beograd“.
Toaleti prve kategorije najbolje su opremljeni i nalaze se u najprometnijim delovima grada, dok se u toalete četvrte kategorije, prema podacima JKP „Zelenilo – Beograd“, najmanje ulaže i oni su lošije opremljeni.
Iako podaci „Zelenila“ govore tako, u praksi je situacija uglavnom drugačija, te pojedini toaleti u strogom centru grada imaju očigledne nedostatke. U sanitarnom objektu „Narodno pozorište“, koji je toalet prve kategorije, postoje rupe u pregradnim zidovima kabina, vrata na kabinama se jako teško ili uopšte ne zaključavaju, a aparat za sušenje ruku ne radi.
Svih 20 toaleta nalazi se na teritoriji sedam beogradskih opština, dok u ostalih 10 opština oni i ne postoje.
U najmnogoljudnijoj opštini prestonice, Novom Beogradu, prema zvaničnim procenama Republičkog zavoda za statistiku za 2021. godinu, živi 211.788 stanovnika. Međutim, na čitavoj teritoriji te opštine postoji samo jedan javni toalet.
Situacija je slična i u mnogim drugim beogradskim opštinama. Tako na Paliluli, koja je najveća opština po površini i u kojoj živi nešto više od 185 hiljada stanovnika postoje dva javna toaleta, a isti broj toaleta je i u Zemunu.
Najviše toaleta je na opštini Stari grad, njih sedam, na Vračaru ih je pet, dok ih uopšte nema u 10 opština. Stanovnici Čukarice, Voždovca, Rakovice, Grocke, Obrenovca, Lazarevca, Mladenovca, Surčina, Barajeva i Sopota, kojih je ukupno oko 800 hiljada građana, nemaju javne toalete u svojoj neposrednoj blizini.
Koliko javnih toaleta ima u drugim gradovima u Srbiji?
Broj i stanje javnih toaleta nije problem samo u Beogradu, već i u drugim većim gradovima u Srbiji.
Međutim, ono što većinu gradova razlikuje od Beograda jeste činjenica da ukoliko stanovnici tih mesta požele da koriste javni toalet, moraju za to i da plate na ulazu.
Procene Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da u Novom Sadu živi 362.675 stanovnika i da ga to čini drugim najmnogoljudnijim gradom u Srbiji. Iako se Novi Sad može pohvaliti brojnim kulturnim znamenitostima, šetalištima i drugim lepotama, ne može i brojem javnih toaleta.
„Naime, u našem gradu postoje svega četiri javna ve-cea, a smešteni su u ulici Kralja Aleksandra, na Petrovaradinskoj tvrđavi, na Keju, kao i u Dunavskom parku. Toalet na keju se ne naplaćuje, dok se javni ve-cei u centru, kao i onaj u Dunavskom parku plaćaju“, pisao je portal Mojnovisad 2021. godine.
Stanovnici Niša nalaze se u sličnom problemu. Naime, u Nišu postoji osam javnih toaleta, ali je najveći broj njih u izuzetno lošem stanju. Još veće probleme imaju stanovnici Kraljeva, jer u njihovom gradu javnih toaleta uopšte nema, kao i Zaječarci koje muči ista muka.
A može i ovako…
Beograd sa svojih 20 javnih toaleta predstavlja jednu od evropskih prestonica koja poseduje najmanje takvih objekata.
Podaci iz 2020. godine pokazuju da se najviše javnih toaleta nalazi u Parizu, i ima ih ukupno 708, u Berlinu ih je 653, a Londonu 620.
Ukoliko se pogledaju podaci za gradove koji su približne veličine kao Beograd, kao što je Beč, jasno je da je srpska prestonica u velikom zaostatku.
U Beču prema podacima Eurostata iz 2019. godine živi 1,8 miliona stanovnika, koji na raspolaganju imaju 390 javnih toaleta.
Prag ima nekoliko desetina hiljada građana manje nego Beograd, ali ujedno ima i 12 puta više javnih toaleta, tačnije 243, dok je u glavnom gradu Poljske, Varšavi, građanima na raspolaganju 400 javnih toaleta.
Dodatna razlika između Beograda i navedenih gradova jeste što se u njima korišćenje javnih toaleta naplaćuje prilikom upotrebe.
Toaleti dostupni svima, osim osobama sa invaliditetom
Član Malog veća inicijative „Ne davimo Beograd“ Dobrica Veselinović tokom proteklih godina imao je prilike da čuje mišljenje građana prestonice o komunalnim problemima na koje svakodnevno nailaze.
Kada je o javnim toaletima reč, kako on ističe, jedan od najčešćih problema je to što nisu prilagođeni deci.
„Jedan od problema koji se navodi je nedostatak infrastrukture za decu. Samo primer – lavaboi su previsoko, nigde nema malih WC šolja“, objašnjava Veselinović.
Osim deci, javni toaleti nisu prilagođeni ni osobama sa invaliditetom. Na pragu toaleta najčešće postoji stepenik ili se sami toaleti nalaze u podzemnim prolazima, gde lift za silazak ljudi sa invaliditetom u većini slučajeva ne postoji ili ne radi.
„Koliko je meni poznato, toalet u parku Manjež i toalet na Kalemegdanu imaju pristupnu rampu za osobe u kolicima, što je svakako mali broj, te je potrebno izvršiti radove i obezbediti da svi toaleti budu pristupačni. Mislim da to nisu preveliki izdaci zarad rešenja, a to je da svi naši sugrađani i posetioci Beograda imaju dostupne toalete“, objašnjava Veselinović.
Savez za pristupačnost Srbije je organizacija koja se godinama, između ostalog, bori da se javni objekti učine dostupnim svakom građaninu.
Kako oni ističu, prema Pravilniku o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama, propisano je da javni toalet mora da zadovoljava određene uslove kako bi mogao da bude kategorisan kao pristupačan.
„U slučaju javnog toaleta veoma je važno voditi računa o tome da korisnik invalidskih kolica ima obezbeđene rukohvate za siguran i higijenski besprekoran transfer na WC šolju, sve uslove za pranje ruku kao i obezbeđen alarm za slučaj da je u toaletu došlo do nezgode. Javni toalet koji ispunjava uslove pristupačnosti mora biti redovno čišćen i održavan i ne sme imati funkciju magacina ili mesta za odlaganje opreme za čišćenje, što je čest slučaj, što dovodi do niza neprijatnosti od kojih je jedna i ta da je uglavnom zaključan“, objašnjava zamenik predsednice Upravnog odbora Saveza za pristupačnost Srbije Vidan Danković.
U našoj “inspekciji” novinarke su obišle javne toalete u Beogradu, od kojih se nekoliko nalazi u podzemnim prolazima. Za silazak osoba sa invaliditetom rampe u prolazima neretko ne postoje, a one koje su postavljene veoma često su u kvaru.
Član Upravnog odbora Saveza za pristupačnost Srbije Aleksandar Radišić naglašava da je samo mali broj toaleta pogodan za korišćenje osobama sa invaliditetom, iako se oni zvanično kategorišu kao pristupačni.
„Ono što je dodatna nevolja sa podzemnim prolazima je to što su oni često nebezbedni, prljavi i osobe sa invaliditetom se ne odlučuju često da ih koriste. Pored toga, te rampe koje se postavljaju da se do podzemnog prolaza dođe su ili pokvarene, ili ljudi ne znaju kako da ih koriste, a često su i veoma prljave. Veliki broj toaleta se kategoriše kao pristupačno, a u realnosti su stvari potpuno drugačije“, naglašava Radišić.
Rešenja za ove ozbiljne probleme sa kojima su suočene osobe sa invaliditetom postoje, ali bi za to bila potrebna rekonstrukcija postojećih javnih toaleta, kao i posebna pažnja na poštovanje standarda tokom izgradnje novih.
Kako Danković ističe, ključ rešenja bilo bi dizajniranje toaleta koji bi bili pristupačni svakome, umesto da se dizajniraju posebne jedinice namenjene samo za osobe sa invaliditetom.
Oko šest miliona dinara mesečno, bar na papiru, ulaže se u javne toalete
Građani javne toalete u Beogradu mogu da koriste besplatno, budući da se upotreba ne naplaćuje. Sva novčana sredstva koja se ulažu u njihovo održavanje, potiču iz gradske kase.
Prema podacima iz JKP „Zelenilo – Beograd“, u 2019. godini za održavanje javnih toaleta izdvojeno je 71.670.116 dinara.
Od sredine marta 2020. godine, kada je proglašeno vanredno stanje, sanitarni objekti u Beogradu bili su privremeno zatvoreni, te je manje sredstava bilo uloženo. Usled izbijanja pandemije virusa korona i zatvaranja javnih toaleta, iznos je koji je izdvojen u tu namenu bio je 31.750.201 dinar.
Ipak, tokom juna 2020. godine za toalete kao da korona nije postojala. Kako navode iz JKP „Zelenilo – Beograd“, oni su nakratko bili otvoreni.
Na održavanju javnih sanitarnih objekata u Beogradu radi 41 zaposleni. Ukoliko je posetiocima ovih objekata neophodan toalet papir, isti je potrebno zatražiti od osoblja, koje prilikom naše posete većeg broja toaleta prve, druge i treće kategorije, nije bilo prisutno na svojim radnim mestima.
Finansijski izveštaji pokazuju da se na mesečnom nivou, u proseku, za održavanje javnih sanitarnih objekata u Beogradu potroši oko šest miliona dinara.
Iako novac za njihovo održavanje dolazi iz budžeta Grada Beograda, na pitanje o tačnim ciframa novca koji se izdvaja, iz Sekretarijata za komunalne i stambene poslove su rekli da nisu nadležni i “loptu prebacili” na JKP „Zelenilo – Beograd“.
Međutim, na finansijskim izveštajima preduzeća „Zelenilo – Beograd“, kao nadležni organ koji je zadužen za kontrolu, navodi se upravo Sekretarijat za komunalne i stambene poslove.
Ostaje nejasno pitanje nadležnosti, te kome građani, osim JKP „Zelenilu – Beograd“, mogu da se obrate kako bi saznali koji deo poreza koji plaćaju odlazi za investiranje u ove objekte.
Bez najava o gradnji novih javnih toaleta
Premda se javni toaleti u Beogradu ne naplaćuju prilikom korišćenja, građani Beograda ovu uslugu, iako je možda i ne koriste, plaćaju kroz porez.
Novčana sredstva koja se izdvajaju za potrebe održavanja već postojećih objekata evidentno nisu dovoljna, te se o širenju mreže javnih toaleta u skorijoj budućnosti teško može govoriti.
Sudeći po izjavi gradonačelnika Beograda Zorana Radojičića za televiziju Prva iz januara 2022. godine godini JKP “Zelenilo – Beograd” ima nameru da opravda ime i radi na „zelenom“, ali za toalete u pomenutim planovima, po svoj prilici, prostora nema.
I dok je Japan ne samo fizički kilometrima, već i u pogledu razvoja veoma udaljen od Srbije, Beograd bi mogao da krene sitnijim koracima po ugledu na gradove iz neposredne blizine.
Poput Praga ili Beča, smer ka kojem bi Beograd morao da teži jeste da se postojeći javni toaleti održavaju, budu prilagođeni osobama sa invaliditetom i deci, kao i da planira gradnju novih.
*** Tekst objavljujemo u okviru serije istraživačkih priča koje potpisuju studenti novinarstva iz Niša, Novog Sada i Beograda, kao deo projekta koji je nastao u saradnji sa organizacijom civilnog društva Partneri Srbija
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
