Fra Mile Babić: Do danas nemamo ispravno poimanje Boga

Moderator tribine, profesor Nenad Prokić je rekao da fra Mile Babić dolazi iz Sarajeva, gde je profesor na Franjevačkoj teologiji, da je diplomirao književnost, a doktorirao filozofiju i teologiju. Protojerej Ljubivoje Stojanović, profesor na beogradskom, niškom i sarajevskom univerzitetu. Trenutno predaje u Foči, Vršcu i u Beogradu. Bio je samostalni savetnik pri Ministarstvu vera i predsednik komisije Vlade republike Srbije za versko obrazovanje . Bibliotekar i duhovnik u crkvi Ružici na Kalemegdanu…

Fra Mile Babić je najpre pomenuo istraživanje povijesničara Ive Banca („Kršćanstvo u modernom vremenu“), gde se kaže da se kršćanstvo kao jedna religija „prvi put na dvije konfesije dijeli 1517. godine, vode ratove koji vode religijskom čišćenju, konfesijskom čišćenju i iz tih konfesija nastaju nacije koje preuzimaju ulogu religije“. Razumijem, kaže, crkvu što nije prihvatila komunizam koji je u svom programu imao da religije nema, da Boga nema i da postoji samo tzv. naučni ateizam. Boga nema, popove treba pobiti, i pobili su ih, u Rusiji i kod nas, a onda je prihvatila još goru stvar – nacionalizam koji je, tvrdi Banac, ušao u srce same religije, što znači izdaju religije“.

Do dana današnjeg, kaže fra Babić, mi nemamo ispravno poimanje Boga. Da li mi vjerujemo u Isusovog boga? I danas živimo u idolatrijama, jedna je kada obožavamo Boga, druga kada obožavamo naciju, religiju, svoj kapital…

„Mi smo danas poimanje Boga dogmatizirali i načelno smo, cijelo čovječanstvo daleko od toga da ima neka tajna koja nas nadilazi, koja nam izmiče. Ako ti Boga, kao što kaže Hegel, možeš da obuhvatiš svojom mišlju onda on nije Bog. Konačno, nismo osvojili da postoji“.

Protojerej Stojanović polazi od Džonatana Svifta („Imamo dovoljno vere da se mrzimo a malo da se volimo), opominjujućih reči za sve nas i opasnost od jednog novog mnogoboštva. Mi iz 90-ih godina nosimo nasledstvo nacionalnog Boga i previđamo da sva naša imena kojima Boga oslovljavamo su nedovoljna d ga opišemo. Mnogo je bolje da svi koji veruju, kaže Stojanović, imaju polaznu tačku: Bog je jedan i naša imena koja mu dajemo ona opisuju nas a ne Boga. I naša himna, Bože pravde ne govori o Bogu nego o nama i zadatak teološke misije je da uveri čoveka da verovati znači biti odgovoran.

„Dugo sam tragao za pravom definicijom vere, a ne da odmah definišemo Boga. U biblijskim sadržajima vera je tvrdo čekanje, nedokazivo znanje… i odgovorio mi je Franc Kafka u knjizi ‘O grehu i patnji, nadi i istinitom putu’ gde se kaže: Verovati znači osloboditi se, osloboditi u sebi ono neuništivo. Ili, tačnije – osloboditi sebe, ili još tačnije – biti neuništiv, ili najtačnije – biti! Kakvi smo mi ljudi kao vernici, jesmo li spremni na preumnjenje, preobražaj? Na kraju, svi traže svoje, niko neće ono što je Hristovo. E, tu je problem, nećemo ono što je Hristovo a zovemo se hrišćani. A Hristos je spasitelj za nas hrišćane i ne možemo da namećemo drugima ono u šta mi verujemo, ali treba da svedočimo i budemo spremni da nosimo svoje razlike. Problem su neostvareni vernici. Prvi neostvareni vernik Kain ubija brata Avelja i psiholozi se bave tim Kainovim kompleksom, koji vlada i u porodičnim odnosima, u društvu, međunacionalnim odnosima. Svi imamo Kaina u sebi i što pre spoznamo taj kompleks ima nade da se promenimo nabolje“.

Babić apostrofira da smo danas religije pretvorili u kolektivizme, što je negacija religije.

„Primarno je primat pojedinca, jer pojedinac se može obratiti, da čovjek najprije mijenja sebe i kako mi kažemo, kako je to Isus radio, omogućuje svima da iz slobode naprave obrat. Znači, obrat je moguć samo iz slobode, a ne iz straha ili prinude. Vjera se ne može iznuditi. Svi veliki ljudi (Jaspers…) koji su tome pisali: kad se pojavi indivuduum – pojavi se univerzalna religija, Bog koji je za sve, jedan!“.

Mi smo, veli Babić, božji neprijatelji jer smo grešnici! I Bog bezuvjetno voli svoje neprijatelje, to je ta prava ljubav. Čovjek treba najprije da se kaje za svoje grijehe, a kako Bog voli svoje neprijatelje i mi smo dužni da volimo svoje neprijatelje i nema drugog puta! Odnos prema drugom mora da bude najprije pogled na njegovu patnju. Šta smo zaboravili, i šta znači kršćanin? Kršćanin je onaj koji živi onako kako je Isus živio i umire onako je on umirao. I kao što se Isus odrekao svake moći i mi se kao crkva, kao cjelina, i kao pojedinci moramo odreći svake moći. Ako želimo da budemo vjedostojni. Danas, međutim, svi volimo moć! Prva moć je materijalna, druga politička, a treća je taština, slava.

Protojerej Stojanović vidi problem u tome kada čovek prestane da bude bogotražitelj. Čovek ne želi da razume bogotraženje i on ide u obožavanje, a suština je da čovek u sebi probudi bogotražitelja koji je večito na putu i nikada neće stići do stadijuma da kaže: E sad mogu drugima da solim pamet, da im bilo šta nameće. I zato je važno da se u prvi plan stavi traganje za istinom i dijalog. Slažemo se da se ne slažemo, ali se ne mrzimo zbog toga. Ali, to su samo dobre pretpostavke, dok u životu imamo: Koga je moliti nije ga srditi…

Treba li sekularizovati društvo i depolitizovati religiju? „Sekularizam je odlična šansa da se vratimo svom poslu, on nije nešto što progoni nego vodi odgovornosti, jer nismo pokazali rezultate, kaže Stojanović i citira don Branka Zbutegu: ‘Jedan je Bog a milioni žrtava. Zbunjujuće i za samoga Boga’. Verske istine ne mogu biti društvene norme i vernik i građanin u meni treba da se pomire. Antikomunizam, sektaštvo i nacionalizam su najveći problem, to sam govorio i 90-ih godina kada su me proglašavali za anacionalnog teologa.

Zoran Perković, otpravnik poslova u ambasadi BiH u Beogradu upitao je – kako se suprotstaviti estradizaciji religije, navodeći primer da je sveštenik dolazio na otvaranje kladionice i da se danas na groblja u BiH nose sveće za hrvatskim grbom. „Imamo danas tri negacije religije“, kaže fra Mile, „nacionalizacija, komercijalizacije religije i estradizacija. Danas ljudi obožavaju novac!“.