Francuska i Amerika popravljaju odnose

Zbog američke invazije na Irak 2003. francusko-američki odnosi pali su na najnižu tačku. Bušova administracija smatrala je da je izdana francuskom diplomatskom taktikom u Ujedinjenim nacijama, dok je francuski predsednik Žak Širak smatrao da su time potvrđeni njegovo nepoverenje u jedinu supersilu i zalaganje za multipolarni svet. Danas, uoči francuskih predsedničkih izbora, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da tri četvrtine francuskih birača smatraju da Francuska treba da se distancira od Sjedinjenih Država.
Uprkos dugoj istoriji savezništva koje datira od američke revolucije, a uključuje i dva svetska rata, Francuska je uvek imala nekako ambivalentan stav prema SAD, a irački rat nije prvi put da je kontroverzna bezbednosna politika potkopala američku privlačnost u Francuskoj. Istraživanja javnog mnjenja pokazala su slične reakcije posle Suecke krize 1956, vijetnamskog rata krajem 1960-ih i početkom 1970-ih i razmeštanja raketa srednjeg dometa u Evropi početkom 1980-ih.
Osim toga, Francuska je duže vremena gajila nit kulturnog antiamerikanizma. Nekim konzervativcima nije se dopadao grubi egalitarizam američke kulture, dok su neki na levici videli američku veru u tržište kao simbol kapitalističke eksploatacije radničke klase. Posle Drugog svetskog rata Francuska je jedno vreme zabranila prodaju koka-kole, dok je nedavno farmer Žose Bove postao nacionalni heroj zbog toga što je uništio Mekdonaldsov restoran. Ali, Francuzi i dalje u velikom broja nagrću u Mekdonalds, a u bioskopima se prikazuju američki filmovi, uprkos ograničenom uvozu.
Iako se takva ambivalencija neće promeniti vrlo je verovatno da će francusko-američki odnosi biti poboljšani, bez obzira na to koji će od troje vodećih kandidata preovladati u konačnom krugu glasanja 6. maja, zahvaljujući delom Širakovom odlasku. U stvari, francusko-američki odnosi su već počeli da se popravljaju, jer su obe strane shvatile da je njihov javni spor štetio njihovim interesima. Odlazak nekih od najglasnijih neokonzervativaca iz Bušove administracije tokom prošle godine takođe je pripomogao i, uz sve veću opoziciju iračkom ratu, neki Amerikanci su počeli da misle da su posle svega Francuzi možda imali izvesno pravo.
Od tri glavna kandidata konzervativac Nikola Sarkozi ispoljio je najizrazitije proameričke poglede i putovao u Vašington da bi se slikao s Bušom. On je saopštio publici u Vašingtonu da je antiamerikanizam bio elitna indulgencija koju ne deli šira Francuska. „Istina je da Francuzi vole da slušaju Madonu, kao što su voleli da slušaju Elvisa ili Sinatru“, rekao je Sarkozi. „Francuski roditelji sanjaju da pošalju svoju decu na američke univerzitete.“ Prema Sarkoziju, „Neprijateljstvo medija i dela francuske elite prema Sjedinjenim Državama odražava izvesnu zavisnost zbog vašeg briljantnog uspeha“.
U svom odgovoru, jedan od savetnika socijalističkog kandidata Segolen Roajal etiketirao je Sarkozija kao „američkog neokonzervativca sa francuskim pasošem“. Mada je bila veoma pažljiva da bi umirila svoju socijalističku bazu, ona je, takođe, govorila o neophodnim tržišnim reformama u francuskoj ekonomiji i zauzela neke spoljnopolitičke pozicije kad je reč o Iranu i Turskoj, koje su bliže američkim pogledima nego Sarkozijeve. Centristički kandidat Fransoa Bajru sa svoje strane ima rođake u SAD i zalaže se za „treći put“ u francuskoj politici, koji je analogan putevima koje su trasirali Bil Klinton i Toni Bler.
Kandidati se, takođe, razlikuju i na druge načine. I Sarkozi i Roajalova apelovali su na nacionalizam. Sarkozi se hvalio da je proterao desetine hiljada ilegalnih imigranata kad je bio ministar unutrašnjih poslova, a 2005. nazvao je muslimanske pobunjenike u predgrađima „ološem“. Svestan ultranacionalizma Žan-Mari le Pena, koji je zauzeo drugo mesto na predsedničkim izborima 2002, Sarkozi je rekao da želi da „govori onima koji su se približili ekstremnoj desnici jer su patili“. Iako je Roajalova kritikovala Sarkozija, i ona je, takođe, apelovala na nacionalizam i pozvala na „ponovno preuzimanje simbola nacije“ od desnice. Samo je Bajru denuncirao „nacionalističku opsesiju“ koja je obeležila kampanju.
Ali, ne bi trebalo očekivati mnogo od tih razlika. Sva tri kandidata podržavaju Širakovo protivljenje iračkom ratu, zaštitiće francusku poljoprivredu u pregovorima o globalnoj trgovini i promovisaće američko liderstvo u Evropi. Uprkos tome što su francuski biraču odbacili novi ustav Evropske unije 2005. (delom kao znak protesta protiv Širaka), sva tri kandidata priznaju da je EU bila važno sredstvo učvršćivanja francuske moći u svetskim poslovima. Niko verovatno neće postati američka pudlica.
U stvari, to nije način na koji funkcioniše francuska politika. Francuski političari često vole da budu viđeni kako se suprotstavljaju američkom pritisku, pre nego što postignu kompromis i saradnju na način koji služi i francuskim i američkim interesima. Sporovi sa SAD su, prema tome, neizbežni, ali dugoročno gledano postoji obično plodna saradnja. Uprkos tenzijama u poslednjih nekoliko godina, Evropa i Amerika su sarađivale na Kosovu, u Avganistanu, Libanu, Iranu i u suprotstavljanju Al Kaidi. Kakav god bio ishod francuskih izbora, vrlo je verovatno da će francusko-američke odnosi ostati na postojanom kursu, a možda se još više poboljšaju nakon američkih predsedničkih izbora 2008.