Francuska ima i do hiljadu i po vrsta sireva, ali nijedan nije kao naš kajmak

Već je imala master diplomu Univerziteta u Beogradu iz francuskog jezika i književnosti, ali je oduvek želela da provede nekoliko godina u Francuskoj, čija je kultura bila deo njenog odrastanja i da usavrši jezik koji uči od malena.

„Volela sam život u Srbiji, pre svega ljude koji su ga činili, ali kad je trebalo da prestanem da radim povremene poslove koje sam radila tokom studija i nađem posao u skladu sa svojim nivoom obrazovanja, shvatila sam da to neće biti lako i odlučila da se prijavim na različite programe studija u Francuskoj i tu steknem novo iskustvo i dodatno obrazovanje. Iako sam dugo ovde i povratak mi izgleda sve manje verovatan, nikada zapravo nisam donela čvrstu odluku da se više nikada neću vratiti“, priča Iva.

Nakon master studija počela je da radi, najpre u muzejima u Nici i Kanu, pa u sekretarijatu za kulturu Kana kao menadžer projekata kulturne baštine, a pre svega kandidature za Uneskovu listu svetskog nasleđa.

U međuvremenu je upisala doktorat iz iste oblasti, drži predavanja na katedri za komunikaciju Univerziteta u Nici i već tri godine radi za cistercijanski manastir Lerens (Abbaye de Lérins) na ostrvu Sveti Onora (Saint-Honorat), preko puta Kana, takođe na poziciji menadžera kulturne baštine.

Tako je, malo po malo, izgradila svoj život na jugu Francuske, iako to nije bio deo nekog preciznog plana, već više splet okolnosti i, naravno, rezultat želje i truda da se bavi onim što voli.

Naša sagovornica je došla u Francusku zajedno sa suprugom, koji je takođe iz Srbije. Prema njenim rečima, perspektiva i mogućnost za profesionalni i lični razvoj su bolji u Francuskoj i za sada ne planiraju da se vrate.

„Za mene je odlazak prvobitno bio samo privremena etapa, želja za avanturom i novim otkrićima. Maštala sam o tome da živim u različitim gradovima, ali nikada nisam zatvorila vrata Srbije iza sebe. Svoju budućnost sam pre tamo videla i nisam mogla da zamislim da ću jednog dana odlaziti brodom na posao, raditi za monašku zajednicu i baviti se najznačajnijim projektom restauracije spomenika kulture u čitavom regionu. Verovatno bi nekadašnja ja mislila da je neka bizarna šala u pitanju“, navodi Iva.

„Prijatelji u Srbiji apsorbovani svakodnevicom“

U Srbiji je bila u avgustu prošle godine, nakon nešto više od godinu i po dana. Inače, dolazi oko dva puta godišnje, ali je u proteklom periodu to bilo komplikovano organizovati zbog pandemije.

„Sve do trenutka kad se avion spustio na pistu, nisam verovala da sam opet tu, čak sam od silne euforije zaboravila pasoš u avionu, a i koferi su mi ostali u gradu gde sam presedala, jer nema direktnog leta. Sve to mi je izgledalo nebitno u poređenju sa zadovoljstvom povratka. Jako sam srećna kad se vratim, pre svega zbog porodice i prijatelja koji su i dalje tu, ali svesna sam da je moj život sada negde drugde i da svoj boravak sagledavam kroz prizmu sećanja ili pak kao neko ko je izvan sistema. Beograd, u kom sam rođena i odrasla, se puno promenio otkako sam otišla – previše za moj ukus. Pojedina urbanistička rešenja nisu u skladu sa autentičnošću grada. Moji prijatelji koji su ostali, a mnogi su rasuti po celom svetu, puno rade i često su apsorbovani svakodnevicom. Kvalitet života je i dalje dosta niži nego u zemljama zapadne Evrope. Iza šminke urbane prestonice, narod mi deluje svaki put sve siromašnije“, objašnjava naša sagovornica.

Ističe da bi se vratila u Srbiju samo ukoliko bi mogla da se profesionalno ostvari i nastavi rad u oblasti za koju se školovala u Francuskoj. Dodaje da joj najviše nedostaju ljudi i atmosfera, ali je takođe svesna da joj život ne bi bio kao pre kad bi se vratila.

Na pitanje šta joj je država u kojoj trenutno živi pružila, odgovara da je Francuska svakako jedna od najpogodnijih zemalja za bavljenje kulturnim nasleđem.

„Iako ni ovde nije sve savršeno, u Srbiji se znatno manje izdvaja za ovaj sektor kulture iz budžeta, pa su samim tim i projekti siromašniji i ređi. Pored profesionalne strane, Francuska mi je omogućila da proširim svoje vidike. Teme kao što su očuvanje životne sredine, borba za jednakost prava različitih socijalnih grupa i izbora seksualne orijentacije su znatno zastupljenije. Prosto je manje tabua“, smatra Iva.

Dodaje da joj je Francuska ponudila da usavrši svoja znanja i praktično ih primeni na mnogobrojne projekte na kojima je radila, kao i da se bavi određenim sportskim aktivnostima, koje su manje pristupačne u Srbiji.

„Odavde je mnogo lakše i jeftinije putovati. Otići na vikend u Španiju, Portugal ili Italiju je sasvim normalna i pristupačna stvar. Nekada su gradovi koje posećujem jednako udaljeni kao Beograd, ali on deluje daleko, previše izolovano, pre svega jer je loše povezan sa ostatkom Evrope. Direktnog leta nema, a o železnici i da ne govorimo“, navodi Iva.

Prema njenim rečima, kvalitet zdravstvenih usluga je takođe jedna od glavnih prednosti života u Francuskoj.

„Naš zdravstveni sistem je sistematski uništen. Maltene nije moguće otići besplatno ni kod lekara opšte prakse, dok ovde možete da izađete iz apoteke sa punom kesom lekova, a da niste ostavili ni jedan cent u istoj. Naravno, plaćate mesečno osiguranje, ali kad se sve izvaga, ipak je povoljnije ovde i, što je najvažnije, osećate se sigurnije po tom pitanju“, ističe naša sagovornica.

Sa druge strane, osvrnula se i na brojne pozitivne aspekte života i odrastanja u Srbiji.

„Ako naša zemlja može da zavidi Francuskoj na kulturnim projektima i izboru vanškolskih besplatnih aktivnosti, naročito za decu, kad je u pitanju nivo obrazovanja stečenog u školi, nije baš tako. Ne bih da komentarišem današnji nivo, o kojem ne znam dovoljno, ali mogu da kažem da sam u Srbiji stekla odlično obrazovanje i da je naš obrazovni sistem imao puno prednosti u odnosu na francuski“, smatra Iva.

„Ljudi ozlojeđeni, apatični i odavno prestali da veruju u promene“

Na pitanje da li prati aktuelna dešavanja u Srbiji i kako na njih reaguje, kaže da to redovno radi njen muž, a da ona nema ni vremena ni energije za to.

Više prati kulturnu, nego političku scenu, jer je često rezignira ono što pročita ili čuje.

Ponekad joj se čini toliko neverovatnim da se pita da li je stvarno ili je nekakav skeč u pitanju.

Misli da su iz istih razloga mnogi ljudi ozlojeđeni, apatični i da su odavno prestali da veruju u to da će se situacija ikada promeniti na bolje, zbog čega joj je žao.

Na pitanje koliko su u njenom okruženju upoznati sa dešavanjima u Srbiji i kakve su reakcije kad kaže odakle je, odgovara da se neki ljudi samo kiselo osmehnu, što obično znači da im je u svest ugrađena loša slika koju su zapadni mediji tokom ratova devedestih prenosili o nama,

„Neki su srećni da se pohvale znanjem poneke reči na srpskom, dok drugi misle da je kod nas hladno i smeštaju nas negde daleko na sever. To pitanje je uvek nezgodno i reakcija je teško predvidiva. Ponekad se pripremim za diplomatski odgovor i neki vid suptilne odbrane sopstvenog naroda, a onda vam druga strana oduševljeno priča o nezaboravnom putovanju u Srbiju i ljudima velikog srca. Nažalost, nekoliko puta sam doživela i negativne komentare na račun Srba u svom prisustvu, i dalje u vezi sa ratom sa kraja prošlog veka, a da ti ljudi nisu znali odakle sam. To je uvek neprijatno, naročito kad je potkrepljeno ispraznim klišeima, a dolazi od strane visoko obrazovanih ljudi“, objašnjava Iva.

Prema njenim rečima, u Francuskoj se o trenutnim dešavanjima u Srbiji slabo zna – pre svega znaju za uspehe naših sportista.

„Jedan kolega mi redovno čestita uspehe naših sportista i to je lepo čuti. Takođe smo prisutni na filmskoj i umetničkoj sceni i ljudi iz tih branši prepoznaju vrednost naših umetnika. S druge strane, mislim da imamo puno kvalitetnih aspekata koji nisu dovoljno vrednovani na međunarodnom nivou, kao na primer naša književnost ili nematerijalna kulturna baština, i koji bi mogli da doprinesu izgradnji bolje slike o Srbiji“, smatra Iva.

Ističe da joj poreklo nikada nije bio osnovni kriterijum u izboru prijatelja. Još dok je živela u Srbiji, družila se sa Francuzima koji su tamo privremeno boravili.

U Nici je stekla prijatelje raznih narodnosti, međutim, prihvatila je činjenicu da postoje razlike u mentalnom sklopu i društvenim navikama i da se generalno oseća bliže ljudima sa naših prostora.

Pritom, ako su i sličnih interesovanja i studirali isti fakultet, kao što je slučaj sa nekoliko prijatelja iz Srbije, onda postoji međusobno razumevanje i solidna baza za dublje prijateljstvo.

„Ljudima odavde nestvarno zvuči da se družim sa prijateljima iz osnovne škole“

Iva navodi da je u Srbiji slobodno vreme mahom provodila sa prijateljima i porodicom. I danas kad dođe, uglavnom je sa dragim ljudima u restoranima, parkovima ili odlazi kod nekog „u goste“.

Kaže da joj je u Francuskoj društveni život mnogo manje razvijen i da ljudima deluje nestvarno da se sa pojedinim prijateljima iz Srbije zna i druži još od početka osnovne škole.

Smatra da je, i pored toga što ljudi i u Srbiji dosta rade, mnogo lakše organizovati druženje nego u Francuskoj, gde se to ponekad planira nedeljama unapred kao neki veliki događaj.

S druge strane, po njenom mišljenju, ljudi su u Francuskoj mnogo manje inertni i većina se bavi sportom.

Kao primer navodi da joj se ukazala mogućnost da završi prvi nivo ronjenja preko univerziteta, što joj je bio veliki san koji u Srbiji nije mogla da ostvari iz finansijskih razloga, a tamo se to nudilo kao jedna od brojnih aktivnosti na koje je stekla pravo upisom na fakultet.

Još iste godine su i ona i suprug nastavili da se bave ronjenjem, završili treći nivo, koji im je omogućio da zarone do 60 metara, a od pre pet godina se bave i podvodnom arheologijom pri jednom lokalnom udruženju. Navodi da o tome nije mogla ni da sanja dok je živela u Srbiji.

Dodaje da su preko fakulteta išli i na jahanje, a ski centri južnih Alpa su na manje od 100 km od Nice, tako da mogu u jednom danu da odu, skijaju ceo dan i vrate se nazad!

Tereni za kanjoning su takođe dostupni na manje od sat vremena. Mogućnosti su mnogo veće u Francuskoj, mada je svesna da to ima veze i sa regijom u kojoj živi, koja je savršen spoj Alpa i Mediterana.

„Francuska ima i do hiljadu i po vrsta sireva, ali nijedan nije kao naš kajmak“

Na pitanje da uporedi život u dve države, Iva ističe kako je on u Francuskoj znatno kvalitetniji.

„Srednja klasa može da priušti putovanja, izlaske i garderobu koji se u Srbiji smatraju luksuzom. Vodi se računa da se ljudima olakša svakodnevica i stalno se radi na poboljšanju prevoza, javnih parkova i površina. Važno je ono što svaki grad ima da ponudi svojim stanovnicima, a ne samo turistima, iako je Azurna obala posle Pariza najposećenija destinacija u Francuskoj. Kvalitet namirnica u prodavnicama nije isti. Industrijska hrana je mnogo bolja u Francuskoj i sadrži manje aditiva“, navodi Iva.

Organski proizvodi su, otkako je tamo, postali norma, a ne luksuz. S druge strane, ističe da ako želite povrće i voće koje zaista ima ukus, morate da idete na pijacu ili kod malih prodavaca.

„Nedostaju mi srpske pijace i pojedina hrana, recimo tečni jogurt i kajmak, Francuska ima i do hiljadu i po vrsta sireva, ali nijedan nije kao naš kajmak. Međutim, smatram da je izbora previše ovde i da ima toliko toga novog da se proba da bi šteta bilo insistirati na srpskoj kuhinji. Volim da povremeno napravim pitu sa sirom i žuti kolač sa višnjama i pozovem prijatelje na večeru, ali isto tako sa mužem spremamo i azijsku, meksičku, italijansku i ničansku tipičnu hranu. Prednost života ovde je što možete da nađete namirnice iz celog sveta i jedete u restoranima čiji meni morate da dobro prostudirate pre nego što se odlučite za nešto čiji naziv jedva izgovorite“, navodi naša sagovornica.

„Ne postoji savršeno mesto“

Po njenom mišljenju promena mesta boravka je svakako veliki iskorak u životu.

„Omogućuje vam da promenite i obogatite perspektivu viđenja različitih segmenata života. Na tom putu nešto izgubite, a nešto dobijete. Ne postoji savršeno mesto na svetu, mi ga oblikujemo svojim životom i perspektiva je nužno subjektivna. Jednom kad ste živeli negde to postaje deo vas i vi deo njega. Kada sam u Srbiji uvek mi neko ili nešto iz Francuske nedostaje i obrnuto. Taj dualitet je istovremeno i unutrašnje bogatstvo i breme“, ističe Iva.

Trčanje posle posla – jedna od retkih dozvoljenih aktivnosti koju je upražnjavala u pandemiji

Na pitanje kako se Francuska bori sa korona virusom, odgovara da je po izbijanju pandemije imala sreću da radim u sektoru koji nije bio direktno pogođen, i što je mogla da radim od kuće sve vreme.

Tokom prvog karantina je, između ostalog, uspela da uradim sve pripreme kako bi radovi na restauraciji manastirske kule na ostrvu na kojem radi otpočeli početkom leta još 2020. Ona bi svakako bila zatvorena zbog pandemije, pa je početak radova došao u dobrom trenutku.

„U Srbiji sam se još u školi bavila atletikom i volim da trčim, tako da sam svakog dana trčala nakon završenog posla od kuće. To je bila jedna od retkih dozvoljenih aktivnosti, ali ograničena na sat vremenea i u krugu od jednog kilometra od mesta boravka. Tako sam ‘upoznala’ ljude iz kraja, čak su i neki beskućnici, pored kojih sam redovno protrčavala, počeli da mi se javljaju. Ljudi su se mnogo plašili, prvih dana bukvalno nije bilo nikog na ulicama. Mnogo ljudi je ostalo bez posla ili je moralo da se prekvalifikuje. S druge strane, mnogi ljudi ističu da pre svega žele da se vrate nekadašnjem životu. Francuzi vole svoj komfor i nisu kao mi navikli da ga se odriču i guraju uprkos ratovima, sankcijama, nemaštini, korupciji… Mi smo navikli da stalno tragamo za rešenjima problema i boljim životom. Nažalost, zato polovina mojih prijatelja, mahom visokoobrazovanih, sada živi u inostranstvu i ne planira da se vraća“, zaključuje Iva.