Frank-Valter Štajnmajer: Molba za oproštaj

Ceremonija kojoj su prisustvovali i drugi svetski lideri je juče održana u poljskom gradu Vjelunju, gde su pale prve nemačke bombe. Štajnmajer je osudio „želju za uništenjem“ koja je dovela do napada. „Savijam glavu pred poljskim žrtvama nemačke tiranije i molim za oproštaj“, rekao je Štajnmajer, obraćajući se i na nemačkom i na poljskom.

„Cinizam nemačkog agresora bio je bezgraničan, posledice strašne, ali bez obzira na to nema mnogo Nemaca koji znaju za događaje u Vjelunju i došlo je vreme da se to promeni. Vjelunj mora da ostane u našim mislima i srcima. Prošlost ne može da se zaboravi. Ona ne prolazi. Želimo to da pamtimo i prihvatamo tu odgovornost koju nam nameće naša istorija“, kazao je Štajnmajer. On je zajedno s poljskim predsednikom Andžejom Dudom u zoru u Vjelunju u centralnoj Poljskoj odao poštu civilnim žrtvama Drugog svetskog rata.

Dobri poznavaoci prilika navode da nemački predsednik ima ograničenu izvršnu vlast, ali je snažan „moralni autoritet“ koji predstavlja zemlju. Nakon što je Joahimu Gauku istekao petogodišnji mandat, Štajnmajer je na čelo države došao 2017. sa mesta šefa diplomatije. Za šefa države se kandidovao ispred Socijaldemokratske partije i dobio podršku vladajuće koalicije čiji stožer predstavlja Hrišćansko-demokratska unija na čelu s kancelarkom Angelom Merkel. Štajnmajer je inače poznat po stavu da potreba vojne sile ne može da predstavlja test spoljnopolitičke kredibilnosti. Prema njegovom mišljenju, takva praksa bi značila „zanemarivanje mogućnosti pametne diplomatije i naročite odgovornosti koju Nemačka ima zbog svoje istorije“.

Ministar spoljnih poslova je bio u dva navrata. Bliski saradnici kažu da u radu pokazuje strpljenje i pragmatičnost. Kandidat socijaldemokrata za šefa Vlade je bio 2009, ali ga je porazila Angela Merkel. Na kratko 2008. je bio i šef Socijaldemokratske partije.

Frank-Valter Štajnmajer je rođen 5. januara 1956. u Detmoldu. Nakon mature i vojnog roka studirao je pravo i političke nauke na Univerzitetu u Gisenu, gde se i zaposlio kao naučni saradnik. Doktorirao je 1991, a narednih sedam godina radio je u pokrajinskoj vladi Donje Saksonije kao blizak saradnik Gerharda Šredera, koji je 1998. postao savezni kancelar. Od 1999. bio je šef Šrederovog kabineta i jedan od njegovih savetnika. Za ministra spoljnih poslova izabran je novembra 2005, a dve godine kasnije i za vicekancelara. Na toj funkciji ostao je do novembra 2009. Na čelo Ministarstva spoljnih poslova u Berlinu vratio se 2013. posle formiranja „velike koalicije“ demohrišćana i socijaldemokrata. Oženjen je Elke Bidenbender, s kojom ima kćerku. U avgustu 2010. uspešno je donirao bubreg supruzi. LJubitelj je džeza i pasionirano prati fudbalske utakmice.