Sreda, 15. oktobar
Danas polećem Jatovim avionom (a on je i sam priča o prošlom vremenu!) put Frankfurta, najknjigoljudnijoj prestonici sveta svakog meseca kad opada lišće, i rujilo ushićuje svačiju dušu. Putujem u Nemačku/Evropu u kojoj sam oduvek bio, pa makar i pripadao narodu koji je prisilno udaljen iz nje. Nemačka, Nemačka – čini mi se da to uzbuđenje u srpskoj tradiciji mnogi dele. Meni najdraži: Crnjanski, Vinaver, a iz pretprošlog veka u svojim fascinantnim „Pismima iz Nemačke“ i Ljuba Nenadović. S neznatnim zakašnjenjem, ništa naročito, polećemo malo posle podneva. Naravno, neopisivo uzbuđenje i mene je obuzelo. Naročito činjenica da ću sutra pohoditi najlepšu, najmnogoknjižniju i najmnogojezičniju biblioteku na svetu.
Na frankfurtskom aerodromu sačekuje nas ljubazni gospodin Milan i saopštava da ćemo boraviti u Visbadenu (setih se da je to otmeno nemačko banjsko lečilište u kome su boravili i neki naši kraljevi i njihove porodice, naši pisci). Po dolasku, odmah u šetnju kroz krajolike čudesne lepote, prelepih spomenika kulture. Nimalo čudno što su mnoge otmene skitnice po svetu svraćale i u ovaj zemaljski raj… Kod preciznih Nemaca podaci vas potpuno ošamute. Bio je tu u banjskim kockarnicama i Dostojevski, i mnogi drugi ugledni Rusi. „Živi stvorić kanonov“ zapisuje lepote. Kilometri pešačenja ne zamaraju. Večera nas Glasnikovaca uz neobavezna ćaskanja koja katkad mnogo znače jer su otkrivalačka. Tad se sagovornici otvore i pokažu svoju dušu u pravom svetlu. Za mene je, naravno, lepo saznanje da je neko, pre svoje profesije, pre svega veliki, izuzetan, čovek. Možda tek u svetu, u sasvim neobaveznim druženjima, saznate ko je ko!
Četvrtak, 16. oktobar
Ulazimo u najveći grad knjige na svetu, a u Frankfurtu, na tradicionalni „Buchmesse“. Uzbuđenje raste neopisivom progresijom. Naravno, prvo svraćam na štand Srbije. Prvi susret, posle devetnaest godina, sa Milom Stojićem velikim hrvatskim pesnikom iz Sarajeva. Setna sećanja na, krležijanski rečeno, davne dane druženja, saradnje. Sećanje na prošlost koja je pre te 89. bila posve drugačija, uzbudljiva, svetlija i posle 91. kada počinje zlo razdvajanja. O prošlosti je reč, u sasvim novom kontekstu. Srce je uzdrhtalo, popričali smo i o ličnim dramama, a bilo ih je. Još o štandu Srbije: lokacija je druga, bolja nego što je ranije bila. Odmah, naspram štanda Hrvatske koji blješti u najlepšem značenju te reči. Naš, deluje sasvim sirotinjski, bez naročitog stila, pa čak i socrealistički. Prošle godine nas nije bilo zbog marifetluka i mahinacija Udruženja izdavača (da li je neko za to odgovarao!?) – zbog neplaćenih računa što je, naravno, dovelo do toga da budemo isključeni iz međunarodne asocijacije izdavača. Gospođa Vida Ognjenović uspela je da se izbori da nas, ipak, bude na ovoj najvećoj i najlepšoj gozbi knjige – svojom otmenošću, vedrinom, dinamičnošću, komunikativnošću učinila je mnogo. Usuđujem se reći u nemogućem i mnogo više od očekivanog, verovatno mnogo manje od željenog. Tri puta sam bio u ovom gradu knjige – priznajem, danas je to neuporedivo: življe, dinamičnije, osmišljenije – no na žalost ne onako kako bi trebalo da bude. Pitam se da li gospoda koji gazduju u kulturi imaju uopšte predstavu koliko je naše prisustvo ovde od neprocenjivog značaja.
Iščitavam spisak srpske književne reprezentacije XX veka… Pravljene za međunarodnu smotru književnih vrednosti, kao ponuda za prevođenje… Shvatam da je mnogo uputnije katkad i zaćutati, npr. sada, jer bih morao otvoriti, bar dijalog, ako ne i polemiku na uvek tradicionalno (kanonsko!) pitanje sa selektorima: zašto nema nekih (poprilična bi brojka bila!) koji su doista izuzetne vrednosti, a ima nekih… A sve ovo me kao istoričara književnosti vraća četiri decenije unazad, s željom da utvrdim u čemu je razlika u privatizaciji književne stvarnosti… Ipak, pametnije je da se zaputim u šetnju kroz aleje knjiga. To i činim.
Halu pet popunjavaju slovenski narodi. Na njima se naročito zadržavam. Pitam se zašto svemoćna intelektualna i kulturna ruska imperija nikad na ovim sajmovima ne pokaže svoje neslućeno bogatstvo knjiga (oni prodaju knjige na svom štandu – i to je, verovatno, kuriozitet na ovoj gozbi na kojoj se taj posao ne sme obavljati. Nabavljam enciklopediju o Bulgakovu, fototipska izdanja ruskih avangardista, otkrivam jedinstvenu enciklopediju o Puškinovom „Evgeniju Onjeginu“ u dva ogromna toma (čudo!). Solženjicin je glavna ruska tema – zanimljiva izložba. I mnogo štošta. Letonija ima, možda, najoriginalniji štand (sačinjen od kartona u savršenom dizajnu). Ništa manje estetska uzbudljivost litvanskog, češkog, slovačkog, poljskog, slovenačkog štanda. Kod Poljaka zapanjujuća, originalna, sveobuhvatna izložba posvećena Zbignjevu Herbertu. I u tom kontekstu Srbija kao da je u nekom davno prošlom vremenu. Zastajkujem, listam, patim, čeznem što do mnogih knjiga, čak iz najuže oblasti kojoj sam posvetio decenije istraživanja – o avangardi je reč – ne mogu doći.
Turska kao gost je maksimalno iskoristila svoju priliku. Svaka čast – to je ozbiljna država.
Šetam kroz latinoameričke štandove, španske (tu su, posebni, i katalonski), pa onda kroz halu 6 gde su svemoćni Francuzi, Italijani – sve je u neopisivom sjaju, blještavilu. Sabiram kataloge onih segmenata koji su deo mojih uredničkih poslova u „Službenom glasniku“ (književne nauke, umetnost, kultura). Ne znam kako ne osećam zamor prelazeći kilometre i kilometre kroz književnu šumu dragocenosti.
U tri sam na predstavljanju knjiga „Via Beč“ Mila Stojića o kojoj govori Borivoj Radaković, koga skoro nikad ne mogu naći u Zagrebu. Opet u dirljivoj reči Mila Stojića vraćanje u našu zajedničku prošlost. Ista tema i u razgovoru sa Zvonkom Markovićem velikim hrvatskim pesnikom istoričarem moderne umetnosti. Priča o „qvorumašima“ sa Brankom Čegecom i o neoavangardi koja je zajednička, nerazdeljiva tema – a o njoj besedim studentima književnosti u Novom Sadu. Potom, nastavak šetnje kroz nepreglednost knjiga.
Sa teretom na leđima, kesama prepunim kataloga, vraćamo se u Visbaden. Gosti smo na prijateljskoj večeri koju je i za „Glasnikovce“ i svoje najvrednije saradnike priredio prof. dr Radoš Ljušić, direktor Zavoda za udžbenike u, kako Crnjanski kaže, kafani „Kursala“ u kojoj su uživali mnogi svetski velikane umetnosti – od Vajlda (o kome baš Crnjanski piše), Pikasa itd. Tu saznajem od prijatelja urednika da njegova biblioteka zarađuje pare za „neprofitabilne biblioteke Jovice Aćina i Gojka Tešića“. Naravno, prešao sam preko te iskrene ispovesti.
Petak, 17. oktobar
Dan za nemačku superiornost u knjigoizdateljstvu. Šetnja koju srce teško izdržava. Gde god pogledate, dah zastaje. Sve je besprekorno do perfekcionizma koji deluje kao najsavršenije umetničko delo koje se umnožava, u različitim varijantama. Njihovi dodaci, kulturni, i oni posvećeni knjizi, to jest književnosti, umetnosti i nauci jesu najidealniji model koji može biti uzor za naše urednike (a zašto bi se danas neko mučio da pravi uzbudljive dodatke na srpskom jeziku – sve je pretvoreno u grupašenje, prezentaciju miljenika, grupa, klanova…) Opet ja, a rekoh, bolje je ćutati! Osećam se posve uzvišeno, zanosno, pa čak i sluđeno u ovom bogatstvu koje je nepresušnost i veličina nemačke kulture da upije i prenese sve svetske vrednosti na nemačkom jezik. Nekada su Nemci, s razlogom, zavirivali u ruske veličanstvene rudnike nauke, kulture, i umetnosti. Nekada je Nemačka bila najmoćnija imperija slavistike. Danas je posustala – i sve je manje Rusa na nemačkom jeziku. Možda je to samo predah za novo otkrivanje, kako već rekoh, ruske intelektualne imperije. Nemačka enciklopedistika je doista čudo. Brokhaus, Mecler i mnogi drugi proizvode enormnu količini građe o svim oblastima ljudskog duha. Prebogate i dragocene tematske enciklopedije, na neke smo stavili tapiju…
Kratak predah na našem štandu. I opet povratak u prošlost, onu burnu, najdražu – u vreme ranih osamdesetih kad je „Književna reč“ žarila i palila. Iznenadan i drag susret sa Ilmom Rakušom iz Ciriha, velikom slavistkinjom i spisateljicom, koja je sarađivala u KR i, kako reče, mnoge brojeve i sačuvala. Pitao sam da li zna ko je pisao baš u to vreme o književnim dramama oko ovog lista u „Noje Ciriher Cajtungu“. Reče, onako bojažljivo, skromno: „Čini mi se da sam to ja“. Reče da koristi moje knjige o avangardi, a najnovijoj, kažu dragocenoj, prošle godine objavljenoj – izgleda da nije bilo mesta na ovom štandu.
Obilazak sale umetničkih izdanja ubija vas svojom lepotom i bogatstvom. Tu su i majstori grafike, crteža, karikature – gledate i patite. U Evropi ste, a njen ste siromašni deo. Patnja nam je u ovim prilikama usud.
U zatvorenom, strogo čuvanom kvartu, antikvarne knjige, mapa, karata zadržah se dobra dva sata. Zapisivah, zapisivah, gledah do zaslepljenosti… Pronađoh Ristićeve „Puteve“ i „Svedočanstva“. Avangarda u svojoj retkosti i raskoši ubija: svejedno, da li ruska, češka, slovačka, nemačka, brazilska, španska, francuska, italijanska, itd. Ništa manje nije za srce i dušu opasna i Gutenbergova proizvodnja. S Vega je tu za bogate materijalno, a siromašne duhom. Njima je jedino to blago dostupno. Sve ih je više koji skitaju i otimaju nacionalno blago za male pare i tako prave očaravajuće kolekcije kojima daju kosmičke cene. Čini mi se da bi u ovom kvartu, među retkostima, umiranje bilo najlepše… Zapisivah „živim stvorićem kanonom“ skoro sve, zastah kog Ajnštajnovog izloga, jedna dama ne dade da napravim i taj zapis. Sa nemačkih štandova nakrcao sam se kao brod – teško bih to odneo do Visbadena da ne pomogoše Sanja i Ivan. Zamor je stigao, opet šetnja kroz obrenovićevsku banju (kažu, boravio kralj Milan, pa Natalija Obrenović sa sinom u vili „Klementina“ – u fazi je renoviranja, iako skrivena deluje moćno), u kojoj je smešten „Književni arhiv“ i Udruženje nemačkih pisaca.
Subota, 18. oktobar
Odmor, celodnevni, u Frankfurtu. Naravno, šetnja kroz glavnu ulicu Cajl. Uobičajena subotnja gužva koje radnim danom nema. Kupovine, puni restorani. Skitam po knjižarama i anikvarijatima – na žalost, u Frankfurtu, finansijskom centru Nemačke, u gradu-sajmu svetskog izdavaštva knjižara nema mnogo. Građevinskih dizalica pre šet godina nije bilo u ovoj zoni. Subotnja pijaca u centru grada je mali, bogati, sajam hrane. Kineske radnje i ovde su iste kao i kod nas: prebogati haos jeftine robe…
Obilazak kraljevske katedrale sv. Bartolomea – impresivno.
Povratak u boravište. Obilazak mnogo bogatije knjižare u Visbadenu. Segment biografistike očarava. Nalazim Bretonov dosije o dadaizmu, pa čudesnu knjigu o 18. veku, o Beketu seriju izdanja, Brokhausovu enciklopediju „Književnost“. Lutam po robnim kućama ne bih li našao nešto posebno za kćerku Ivu… Imam utisak da me san hvata u visbadenskom ranom sumraku. Čeka me haos-kataloga šta poneti, šta ostaviti. Nije lak posao.
Nedelja, 19. oktobar
Već je sumorno, iako je prelep dan. Pripreme za povratak su okončane. Obilazak Muzeja umetnosti. Ne prebogat. Ima ruskih avangardista, američkih konceptualista, nemačkih ekspresionista. Dominira Aleksandar Javljenski. Milerov ljubavni par, ekspresionistički. Moderne konstrukcije deluju svemoćno, Ilja Kabakov i njegov „Crveni vagon“ (potresan dokument o umetnosti u službi ideologije. Potresne slike kolaža na konstrukciji mračnog vagona, koji takođe u svojoj utrobi krije simbole i značenja). Ako ni zbog čega vredelo je zbog ovog ući u ovaj Visbadenski muzej savremene umetnosti.
Dolazak na aerodrom, ponovo pomoć Sanje i Ilije u savlađivanju tereta koji sam, ipak, znatno smanjio. Naravno, to nije bilo dovoljno pa moradoh platiti 50 evra na višak prtljaga. Vaga pokaza 43 kilograma, tek kese i torbe koje skrivaju najmanje dvadesetak kilograma… Kašnjenje, očekivano. Dolazak u večernjim časovima. Stigoh u stan, sa mnom i umor koji obara. Sitni poklončići, očigledno, donose radost.
Ponedeljak, 20. oktobar
Lepa i druga iznenađenja. Vinmir radi punom parom na rukopisu… A taj Vinaver iz fajla „Vinmir“ i danas je glavni junak. Pažljivost prisutnih raduje. Konsultacije – malo se otegle. Čeka me otvaranje beogradske sajamske gozbe knjige i duha. Vraćam se ranije, u autobusu prelistavam tzv. sajamske dodatke (dva – „Politikina“, „Novosti“) – gle, čuda: od „Glasnikovog“ obilja novih, izuzetnih, izdanja samo dve knjige su se našle na traci – a ne i među prikazima. Ovo je zemlja Srbija, Nemačka je daleko. Najblaže rečeno: ružno. Ipak, Aleksandar Gatalica u „Blicu“ s razlogom piše o izuzetnosti „Teorije književnosti“ Zdenka Lešića. Gest za poštovanje i hvalu. Milo mi je, zabeležio je i „Citat Vinaver“. To, očigledno, čini knjigoljubac i znalac, bez računice. Mislio sam da ću stići na otvaranje Sajma knjiga. Odustao sam…
Utorak, 21. oktobar
I ulazak u sajamski dvorac knjiga stotine srpskih izdavača, i neznatnog broja inostranih; izaziva posebno uzbuđenje. Kroz halu 14 jurim do štanda „Službenog glasnika“: deluje moćno. A i kako ne bi ako je na njegovom čelu Slobodan Gavrilović, prosvetitelj naročitog kova, stvaralac s preporoditeljskim idejama, akcijama – za nepunu godinu dana sasvim novi duh i sasvim novi projekti: oko 200 novih naslova, ne onih koja se obnavljaju, preštampavaju. Zna ovaj čudesni fanatik da je ulaganje u duhovnost, u intelektualnu proizvodnju zalog za svakovrsni nacionalni preporod. I urednička ekipa je jedinstvena, čuvena; novi su: Jovica Aćin, Radovan Bigović, Branko Kukić, Milojko Knežević, Tatjana Miščević, Boško Mijatović; tu su i stari „Glasnikovi“ urednički poslenici Ivan Vujačić i Jovica Trkulja.
Gledam svoj katalog, majstorsko umetničko delo Gorana Ratkovića. Nadam se da je zamišljeno i planirano ostvarljivo – utemeljeno je na idejama preporoda, obogaćivanja nacionalne kulture delima svetske/evropske i srpske književne nauke.
Jedan član žirija priča nam da „Glasnik“ ne može biti izdavač godine jer nije za taj poduhvat konkurisao. Šta reći, a oduvek su članovi žirija obilazili sve štandove i na osnovu bogatstva naslova i vrednosti odlučivali o tome. Nikada izdavali nisu konkurisali za izdavača godine! Svaka čast majstori-mešetari. Ima mnogo trulog u državi Danskoj, pardon, Srbiji. Čuće se. Tisak i danas ponavlja priču neprimećivanja značajnih novina i još značajnijih vrednosti kod SG.
I opet glas iz daleke prošlosti: na štandu zagrebačke „Prosvjete“ kod Čede Višnjića, takođe važnog prosvetitelja naročitog kova zatičem važnu, zavetnu knjigu Miljkana Maslića „Šuma i sjekira – Analiza tekstova beogradskih nadrealista“, koji smo recenzirali Stanko Lajić, i ja za „Naprijed“ (koga više nema) krajem osamdesetih).
Sreda, 22. oktobar
Lep dan za Glasnik: u gostima su nam prijatelji i dragi gosti Leksikografskog zavoda „Miroslav Krleža“ (Zdenka, Virović, Vlaho, Pejo). Razgovori o saradnji, o podršci projektu osnivanja srpskog leksikografskog zavoda. Dan vedriji i lepši u svakom smislu.
I susret, opet, s prošlošću… Kao da mi je ova dnevnička priča pravljenja po nalogu Crnjanskovog „Komedijanta slučaja“. Deluje sve i neverovatno i čudno. Pričam li ja to neke priče iz prošlosti, ili je sve ovo već prošlost koja neće imati odjeka.
Dnevnik se završava u „Tri šešira“, na zajedničkoj zagrebačko-beogradskoj prijateljskoj večeri, uz razgovor radosti i zadovoljstva ali i uz muziku, starogradsku, uz ono neopisivo Zvonka Bogdana „Ko te ima taj te nema“, između jave i sna, između bolne prošlosti i ništa manje lepše stvarnosti. A sve u svetu vavilonovskom, aleksandrijskom, borhesovskom – očaravajućem knjažestvenom.
Autor je urednik „Službenog glasnika“ i vanredni profesor srpske književnosti XX veka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
