Fridrih Niče – dinamit

Život Fridriha Ničea, koju potpisuje Si Prido (Klett & Cotta Verlag, Štutgart), životopis je komete Fridirha Ničea od hrišćanskog vaspitanja, zatamnjen misterioznom smrću njegovog oca, života u Bazelu, usamljenosti u švajcarskim Alpima, Zaratustrinog patosa, njegove dramatizacije nihilizma i njegovog sunovrata u ludilo.

Jedan jedinstveni život sa oduševljenjima, originalan, potresan, opijen i ispričan kao film.

Niče je filozofski događaj i svetska egzistencija bez presedana. Sve generacije na kraju 19. veka bile su pod njegovim uticajem, mnogo više od onog Karla Marksa.

Niče diže filozofiju, vaspitanje, građansko, ljudsko, odveć ljudsko, ali pre svega 19. stoleće u vazduh.

Kao što Niče sam za sebe veli – „Nije čovek, već dinamit“, što je ostao ne samo među svojim savremenicima, već i do danas.

Prido u Ničeovoj biografiji nudi jedan solidan uvid u njegov život i njegove puteve.

U ovoj biografiji je sa opuštenom elegancijom ispripovedana Ničeova ljubav za muziku, mitove o moralu natčoveka i volji za moć.

Niče je mislilac ekstrema.

Otuda su ekstremisti i sa levog i desnog spektra i veltanšauunga nastojali da ga upregnu u svoja kola.

Ali ovaj autor je svim ideološkim pretenzijama izmicao i pokazao se kao eksperimentalni mislilac koji se takvim ambicijama nakostrešeno opirao.

Nakon nagrađene biografije Edvarda Munka i Avgusta Strindberga, sada istoričarka umetnosti Si Prido predstavlja takođe uspešnu biografiju nemačkog filozofa Fridirha Niečea (1844-1900).

Tečno i zanimljivo autorka pripoveda životni put sina protestantskog pastora iz Rekena kod Naumburga, i uvodi čitaoca u njegov opus, en passant krčeći put od korova klišea i predrasuda o Ničeovoj ličnosti i delu.

Kao crvena nit od samog početka širi se ambivalentni odnos mladog čoveka bez oca, samo sa majkom i sestrom.

On će najpre početi svoje obrazovanje sa ciljem da postane, kao i njegov otac, protestantski pastor i da, između ostalih, bude i učenik u uglednoj školi Schulpforta kod Naumburga, u kojoj se isticao svojim znanjem drevnih jezika i talentom.

Kad mu je matura, zbog lošeg znanja matematike, bila dovedena u pitanje, upravo ga je taj učitelj matematike pred kolegijumom profesora štitio rečima da se ne sme najtalentovanijem učeniku te škole osporiti matura zbog nedovoljnog vladanja matematikom.

I danas jedna plaketa na ulazu u tu školu u Pforta podseća na njegovo pohađanje te škole.

Niče je nastavio studije teologije i klasične filologije u Bonu i Lajpcigu, gde se upoznao sa delom filozofa Artura Šopenhauera, koje će imati snažan uticaj na njegovo sopstveno delo.

Posle vojne obaveze stupio je u kontakt sa muzikom Riharda Vagnera koja će u njemu razviti oduševljenje a docnije i poznanstvo sa bračnim parom, Rihardom i Kozimom Vagner.

Kao neposredni izraz tog odnosa smatra se kulturno-istorijski spis Rođenje tragedije iz duha muzike (1871), u kome pojmovna dihotomija principa apolinsko-dionizijski čini centralnu paradgmu oprečnosti, kako u formi, tako i u njenom prekoračenju.

Vreme Ničeove profesure u Bazelu je i početak dugogodišnjeg prijateljstva sa profesorom teologije Francom Overbekom i istoričarem kulture Jakobom Burkhartom.

Niče je vremenom stao gubiti interesovanje za filologiju osetivši se privučen filozofijom za koju je, za razliku od Šopenhauera, odbijao njegovu negaciju sveta, i težio preustrojenju svih vrednosti.

Nakon objavljenog spisa aforizama Ljudsko, odveć ljudsko 1878, napustio je, opterećen različitim bolestima univerzitet u Bazelu.

Od tog časa bio je u potrazi za isceljenjem svojih mnogih zdravstvenih patnji i u lutalačkom životu u visokim Alpima u Sils Mariji u Tesinu ili na moru, u Genui.

U vreme tih putovanja, između 1881. i 1885, nastalo je njegovo delo Tako je govorio Zaratustra.

Posle 1887, kad su njegovi spisi o Genealogiji morala, Zori, Veseloj nauci bili objavljeni i Niče u predavanjima Georga Brandesa 1888. u Kopenhagenu, najzad dobio javno priznanje, napisao je svoja poslednja dela: Sumrak idola, Antihrist i autobiografiju Ecce Homo.

Cilj je ispitati sve dosadašnje vrednosti, čime se sin pastora, Niče u spisu Antihrist, na najoštriji način obračunao sa hrišćanstvom svoga vremena, optužujući religiju za ropski moral.

Za njega je Beseda na gori, pojednostavljeno rečeno, za slabiće.

Naslov njegove autobiografije Ecce Homo asocijacija je na reči Pontija Pilata o Hristu.

Kroz podnaslov ovog spisa Niče kontrastira ovu asocijaciju kroz sentencu antičko-grčkog pesnika Pinadara: budi ono ko si!

Ovo delo služi kao objašnjenje Ničeove filozofije i ujedno predstavlja zajedljivu travestiju žanra autobiografije.

U vreme preokreta vekova, kad je Ničeova slava počela da se – posebno među mlađim generacijama – širi, pada njegov kolaps 1889. u Turinu.

Tada je dijagnosticirana pozna posledica sifilisa koji je dobio u jednoj jedinoj poseti bordelu za vreme svojih studija.

Sledile su terapije na psihijatrijskim klinikama u Bazelu i Jeni, pre no što ga je njegova majka u Naumburgu 1890. preuzela na negu.

Kako se njegov ugled u filozofskim krugovima i dalje širio, to je njegova sestra Elizabet Forster-Niče sav preostali materijal rukopisa prenela u Vajmar, u vilu Silberblik, odnosno Niče-Arhiv, da bi sa kriminalnom energijom preinačila ili uništila mnoga mesta u Ničeovoj korespondenciji.

Otuda je bazelski univerzitetski arhiv sa korespondencijom sa Overbekom i Burkhartom suprotna, a autentična provenijencija Vajmaru.

Ova biografija pokušava Ničea da pozicionira u centar kao čoveka.

Otuda je ona lektire vredna, jer predstavlja napeti i ispunjeni kratak život i još uvek nedovoljno proučeno delo.

Ovu knjigu ima rašta čitati na bilo kom jeziku, možda najbolje uskoro prevedenu na srpski.