Frustrirana demokratija

I pored tih razlika, pitanje demokratije je ponovo u srži evropskih problema. Ako je u slučaju Habzburške monarhije masa bila opijena demokratijom, u današnjoj EU razdrmana je osvešćenjem. Opšte raspoloženje u Evropi se ovih dana može sumirati ovako: „Jedan od razloga što su ljudi danas skeptični spram demokratije jeste taj što imaju pravo na to“. Ispitivanje iz 2012, sprovedeno pod naslovom „Budućnost Evrope“, pokazalo je da samo trećina Evropljana veruje da se njihov glas računa na nivou EU, a tričavih 18 odsto Italijana i 15 odsto Grka veruje da se njihovi glasovi uopšte računaju i u njihovim zemljama.

Prema jednom skorijem istraživanju, paradoksalni efekat širenja demokratije poslednjih pedeset godina jeste to što su građani nekoliko navodno konsolidovanih demokratija Severne Amerike i zapadne Evrope postali kritičniji prema svojim vođama. Ali to nije sve. Postali su ciničniji i spram demokratije kao političkog sistema, s manje nade da bilo šta što urade može da utiče na javnu politiku, i voljniji su da izraze podršku autoritarnim alternativama. Istraživanje takođe pokazuje da su „mlađe generacije manje posvećene važnosti demokratije“ i da je „manje verovatno da će se politički angažovati“.

S današnje nekompromitujuće tačke gledišta, politička unija, sposobna da podrži evro zajedničkom fiskalnom politikom ne može biti dostignuta sve dok zemlje članice EU ostanu potpuno demokratske. NJihovi građani to jednostavno neće podržati. A raskid sa zajedničkom valutom mogao bi da dovede do fragmentacije Unije, a jedan od rezultata toga verovatno bi bio uspon autoritarnosti na periferijama EU. Za razliku od bilo kojeg dosadašnjeg perioda, ciljevi „što tešnje unije“ i „snažne demokratije“ danas su suprotstavljeni jedan drugome.

U svojoj knjizi „Paradoks globalizacije“, politički ekonomista s „Harvarda“ Deni Rodrik sugeriše da postoje tri načina da se razreše tenzije između nacionalnih demokratija i globalizacije. Možemo da uvedemo restrikciju demokratije, kako bismo podigli konkurentnost na međunarodnom tržištu. Možemo da ograničimo globalizaciju u nadi da ćemo da podignemo demokratski legitimitet kod kuće. A možemo i da globalizujemo demokratiju po cenu nacionalnog suvereniteta. Rodrik sasvim jasno tvrdi da ne možemo imati hiperglobalizaciju, demokratiju i samoopredeljenje istovremeno. No, to je upravo ono što većina vlada želi. Žele da ljudi imaju pravo glasa, ali su nespremni da prihvate da ti glasovi podrže populističku politiku. Žele da mogu da smanje cenu rada i ignorišu socijalne proteste, dok istovremeno odbijaju da zađu u mutne vode javnog podržavanja jakog, autoritarnog upravljanja. Vole slobodnu trgovinu i međuzavisnost, ali žele da budu sigurni da mogu, po potrebi (kakvu stvara kriza poput aktuelne), da vrate nacionalnu kontrolu nad ekonomijom. Umesto da biraju između suverene demokratije, globalizovane demokratije ili autoritarnosti koja je blagonaklona prema globalizaciji, političke elite pokušavaju da redefinišu demokratiju i suverenitet kako bi nemoguće učinili mogućim. Rezultat ne može da opstane: dobijamo demokratiju bez izbora, suverenitet bez značenja i globalizaciju bez legitimiteta.

Ono što je do skoro bilo takmičenje između dva jasno različita oblika vladavine – demokratije i autoritarnosti – u svetlu globalne finansijske krize pretvorilo se u takmičenje između dva oblika iskaza: „Ne postoji alternativna politika“. U demokratskoj Evropi postala je mantra izreka da ne postoji alternativna politika spram politike štednje. Da, birači svakako mogu da smenjuju vlade, ali nemaju moć da menjaju ekonomske propise. Konstitucionalizovanjem mnogih makroekonomskih odluka (npr. budžetskog deficita, nivoa javnog duga), Brisel ih je „de facto“ oslobodio domena izborne politike.

U Rusiji i Kini, diskurs da „nema alternative“ znači da je nemoguće ukloniti aktuelne njihove vođe. Upravljačka elita može biti fleksibilnija u eksperimentisanju s raznim ekonomskim propisima, ali ono što u Rusiji i Kini ne postoji jeste mogućnost da se dotaknu oni koji drže moć u rukama. LJudima nije dozvoljeno da izaberu „pogrešne“ lidere, tako da su izbori ili kontrolisani, ili namešteni, ili su potpuno zabranjeni u ime „dobrog vladanja“.

Da bismo shvatili ulogu demokratije u aktuelnoj evropskoj krizi, moramo da prihvatimo da ono što pokreće javni sentiment nije demokratska aspiracija, nego demokratska konfuzija. Ovo je zamka za svakog analitičara evropske političke krize. S jedne strane, ono što je pre više od jednog veka bilo tačno za monarhiju (primedba Voltera Badžota da je to „razumljiv oblik vladavine „jer“ ga masa čovečanstva razume, a širom sveta jedva razumeju bilo koji drugi oblik“), sada važi za demokratiju. No, postoji sve veći strah da demokratija jednostavno ne funkcioniše.

Da bismo videli kako nezadovoljstvo demokratijom (koje često poprimi oblik zahteva za različitom demokratijom) utiče na šanse preživljavanja EU, moramo da razumemo tri paradoksa. Kao prvo – zašto su glasači Srednje Evrope, koji su prema anketama najbrojniji proevropski glasači, spremni da moć daju u ruke strankama koje su protiv EU i koje otvoreno preziru nezavisne institucije poput sudova, centralnih banaka i medija? Nazvaću to „Srednjoevropski paradoks“. Dalje, kako to da politička mobilizacija mlađih generacija zapadne Evrope, koje su prema anketama daleko liberalnije i naklonjenije Uniji nego stariji glasači, nije dovela do panevropskog populističkog pokreta naklonjenog EU? Nazvaću to „Zapadnoevropski paradoks“. I treće, zašto Evropljani tako preziru Briselsku elitu, kad je to najmeritokratskija elita Evrope? Nazvaću to „Briselski paradoks“.

Poslednje decenije, evropske integracije naširoko su shvatane i prihvatane kao najveći faktor garancije da su demokratske promene postkomunističkih zemalja Srednje Evrope nepovratne. Kao što je evropska socijalna država bila sigurnosna mreža za najslabije članove društva, postojalo je i verovanje da je EU sopstvena sigurnosna mreža za nove demokratije s istoka. EU je razvila institucionalne mehanizme pritiska i propisa koji funkcionišu po principu štapa i šargarepe i koji imaju moć da spreče „rikverc“ demokratizacije u novim članicama. Međutim, ovo veliko očekivanje se ispostavilo pogrešnim. Izborne pobede Viktora Orbana u Mađarskoj i Jaroslava Kačinskog u Poljskoj i „iliberalni preokret“ u većem delu Srednje Evrope naterao je mnoge komentatore da promene svoj pogled na „Briselski efekat“ u procesu demokratske konsolidacije u Srednjoj Evropi.

Kako smatraju stručnjaci za političke nauke DŽejms Doson i Šon Henli, „udaja“ procesa demokratizacije za evropske integracije dovela je do pojave demokratija na Istoku koje u tom „braku“ opstaju samo u dobru, kao i do političkih elita koje nisu istinski posvećene liberalnim vrednostima. Još bitniji je efekat činjenica da EU igra ulogu neke vrste sigurnosne mreže, što smanjuje rizik (i time sprečava zemlje da „guraju“ neodgovornu politiku), ali podstiče glasače da podržavaju neodgovorne političke partije i lidere kao način signaliziranja nezadovoljstva i besa. Zašto bi se Poljaci plašili nekog poput Kačinskog ako znaju da će ga Brisel ukrotiti ako ode predaleko? Paradoksalno, takvo vezivanje evropeizacije i demokratizacije je od Srednje Evrope napravilo primer demokratskog iliberalizma „par ekselans“. Proročkim rečima mađarskog premijera Viktora Orbana rečeno: „Demokratija nije nužno liberalna. Samo zato što nije liberalna, ne znači da ne može biti i dalje demokratija“. Štaviše, Orban dalje insistira: „Moglo bi se – odnosno moralo bi se – reći da društva zasnovana na liberalnim principima organizovanja države verovatno neće biti u stanju da održe svoju globalnu konkurentnost u narednim godinama – verovatnije je zapravo da će doživeti unazađenje ukoliko ne sprovedu suštinske reforme“. U tom kontekstu jasno je da skliznuće Srednje Evrope u iliberalizam nije bila nenamerna posledica. Bio je to izbor. A da bi se taj izbor razumeo, bitno je da shvatimo šta je zapravo to što je toliko unervozilo stanovnike Srednje Evrope u pogledu liberalne demokratije.

„Populistički preokret“ različit je u raznim zemljama, ali i dalje možemo da utvrdimo zajedničke momente. Uspon populističkog sentimenta signalizira povratak političke polarizacije i politike sučeljavanja. Takođe, to je povratak politici koja je više personalizovana i u kojoj politički lideri igraju predimenzionirane uloge, a institucijama se često ne veruje. Podela na levo i desno zamenjena je konfliktom između internacionalista i nativista, a eksplozija strahova koju to proizvodi donosi burno udaljavanje između demokratije i liberalizma. No, osnovna karakteristika populizma nije neprijateljstvo spram elitizma, nego spram pluralizma. Kao što Jan-Verner Miler piše u svojoj knjizi Šta je populizam?, „populisti tvrde da oni i samo oni zastupaju narod… Tvrdnja ekskluzivne reprezentacije nije empirijska i uvek je distinktivno moralistička“. Populisti ne tvrde da predstavljaju sve Poljake, Francuze ili Mađare, ali insistiraju na tome da zastupaju sve „prave Poljake“, „prave Francuze“ i „prave Mađare“. Izborni uspeh populističkih partija demokratiju pretvara iz instrumenta inkluzije u instrument isključivosti.

Nove populističke većine izbore ne vide kao mogućnost da biraju između političkih opcija, nego kao revolt protiv privilegovanih manjina – u slučaju Evrope, to su elite i jedan drugi ključni kolektiv, migranti. Rečeno retorikom populističkih partija, elite i migranti su blizanci koji vuku jedni druge: nijedni nisu kao „mi“, i jedni i drugi kradu od poštene većine, nijedni ne plaćaju poreze koje bi trebalo da plaćaju, a i jedni i drugi su indiferentni ili neprijateljski nastrojeni spram lokalnih tradicija.

Ako znamo da postoji dubokosežuće nepoverenje spram političara, veoma zbunjujuća je činjenica da su ljudi ipak spremni da glasaju za partije željne da ukinu bilo kakva ograničenja moći vlasti. Upravo ovo je čvor koji će nam pomoći da razrešimo Srednjoevropski paradoks.

Za one koji ne veruju svojim političarima trebalo bi da je alarmantno što su populističke vlasti u Mađarskoj i Poljskoj odlučile da preuzmu kontrolu nad ustavnim sudovima, da umanje nezavisnost centralnih banaka i objave rat nezavisnim medijima i organizacijama civilnog društva. No, nasuprot očekivanjima, ogromnoj većini Mađara i dobrom delu Poljaka odluke njihovih vlasti da koncentrišu moć u ruke svojih vođa nisu predstavljale problem. Kako je razdvajanje moći izgubilo draž? Da li se to desilo zato što ljudi ne umeju da razlikuju svoju podršku slobodnim medijima i nezavisnim sudovima od medija koje optužuju za ignorisanje istine ili od sudija koje vide kao korumpirane i neefikasne? Da li je moguće da je razdvajanje moći u očima javnosti manje način da zvaničnici budu odgovorni, a više još jedan kec u rukavu samih elita?

Prava draž liberalne demokratije jeste u tome da ne brani samo prava na svojinu i pravo političke većine da vlada, nego brani i prava manjina, obezbeđujući da oni koji izgube na izborima mogu da se vrate i bore i na sledećim izborima, te da ne moraju da beže u egzil i kriju se u podzemlju dok im pobednici plene imovinu. Mana ovakve postavke stvari – o kojoj se ne govori mnogo – jeste činjenica da liberalna demokratija pobednicima ne pruža šansu pune i konačne pobede. U predemokratska vremena – drugim rečima, u ogromnom delu ljudske istorije – sporovi nisu rešavani mirnim debatama i urednom predajom moći. Umesto toga, vladala je sila. Gubitnici su bili izloženi na milost ili nemilost osvajačima ili pobednicima građanskih ratova, i ovi su mogli da rade s njima šta hoće. Pod liberalnom demokratijom „osvajač“ nema takvo zadovoljstvo. Paradoks liberalne demokratije je da su građani slobodniji, ali da se osećaju nemoćno. Zahtev za stvarnu pobedu ključni je element u privlačnosti populističkih partija. „Naša zemlja je u stvarnom problemu“, glasio je refren na predizbornim skupovima Donalda Trampa. „Nemamo više pobeda. Nekada smo imali pobede, sad ih nemamo. Kad smo poslednji put pobedili recimo Kinu u nekim trgovinskim pregovorima?“

Draž populističkih partija je u tome što obećavaju pobedu koja nije ambivalentna. One privlače glasače koji razdvajanje moći (instituciju koju liberali možda ponajviše vole) ne vide kao način da oni koji su na vlasti budu odgovorni, nego kao način za elitu da izbegava svoja predizborna obećanja. Ono što karakteriše populiste na vlasti jesu stalni pokušaji da razruše sistem provere i ravnoteže, te da kontrolišu nezavisne institucije poput sudova, centralnih banaka, medija i civilnog društva.

Populističke i radikalne partije nisu samo partije – to su konstitucionalni pokreti. Oni glasačima obećavaju ono što liberalna demokratija ne može: osećaj pobede u kojoj većina – ne samo politička većina, nego i etnička i religijska – mogu da rade šta god požele.

Uspon tih partija je simptom eksplozije ugroženih većina kao sile u evropskoj politici. Krivicu za gubitak kontrole nad sopstvenim životima – svejedno da li je to stvarno ili umišljeno – oni svaljuju na zaveru između kosmopolitski orijentisanih elita i plemenski orijentisanih imigranata. Optužuju liberalne ideje i institucije za slabljenje nacionalne volje i eroziju nacionalnog jedinstva. Obično vide kompromis kao korupciju, a zilotstvo kao ubeđenje.