Fudbal za poluvekovnu priču

Kada su započeli da odmeravaju snagu na fudbalskom terenu Donjomilanovčani koje gabarite svrstavaju u mršave i debele – poznato je. Beše to prvi put 1952. godine u onom starom Donjem Milanovcu čijim igralištem sada plivaju stanovnici dunavskih dubina, pošto je ova varošica potopljena 1970. godine zbog izgradnje HE Đerdap. Kome je na pamet pala ideja da od najvažnije stvari na svetu napravi spektakl ovakve vrste, teško da pamte i najstariji igrači selekcija „elegantno popunjenih“ i onih manekenskog stasa. Važno je, kažu i jedni i drugi, da se tradicija nastavlja i da se oba tima podmlađuju novim snagama. Naravno, neka se pravila moraju poštovati, a ono najvažnije je da za ekipu Mršavih ne mogu igrati oni teži od 58 kilograma, a boje Debelih ne mogu braniti igrači lakši od 78 kilograma. Svi takmičari, a svaka selekcija broji od 27 do 30 igrača, pre početka utakmice treba da prođu merenje koje osim sudija budno prati i brojna publika, glasno pozdravljajući izvikivanje težine.
I tako iz godine u godinu. Pola veka i još pet godina pride Mršavi i Debeli Donjomilanovčani i njihovi fanovi po godinu dana se pripremaju za megdan. Vodi se računa o svakom detalju. Debeli se na fudbalski teren dovoze traktorom, a njihovi Mršavi protivnici kamionom u kome ima dovoljno mesta i za publiku. Kolonu predvodi policijski auto sa upaljenim rotacionim svetlima, tu je i sanitetsko vozilo, poseban prevoz za sudijsku dvojku kako bi bila zaštićena od „pritisaka“, a na kraju je bilo i vatrogasno vozilo. Sudije su posebno bile opremljene za ovaj „skup visokog rizika“ – dobra kondicija za bežanje od igrača i publike, starinski budilnik umesto štoperice i rog koji je Žiki Pešiću, uspešno zamenio sudijsku pištaljku. Mite Jakimovski, dugogodišnji stub ekipe onih punijih, oprostio se od dresa Debelih i sada se u ulozi arbitra ove tradicionalne utakmice u kojoj je zabava u prvom planu, dobro snalazi. Mada, kaže, sudijska je dvojka izložena velikom pritisku budući da su fudbaleri svesni svojih slabosti u jednom ovakvom odmeravanju snaga.
I kada je u pitanju ovaj zabavni spektakl, ništa nije uspelo da fudbalere i publiku izbaci iz ravnoteže. Ni to što su na jubilarni, pedesetpeti susret čekali malo duže, jer je nevreme uobičajeni termin odigravanja ovog prijateljskog susreta – 9. avgust, vreme donjomilanovačke gradske slave – učinilo neupotrebljivim. Ni činjenica da se igralo na blizu 40 Celzijusovih stepeni, pa su izmene, naročito kod Debelih bile češće. Tek, bilo kako bilo, u regularnom vremenu (a ono je znatno kraće nego kod klasičnih fudbalskih utakmica) i u jednoj i u drugoj mreži lopta se zaustavila jednom. Korpulentniji su bili veštiji u izvođenju penala, pa su svom ukupnom skoru dodali još jednu pobedu.
A najveći pobednik ove poluvekovne fudbalske priče ipak je ova dunavska varoš koja je umela da dobru ideju očuva kroz godine, stvarajući nove poklonike malo drugačije fudbalske igre, i na terenu i na tribinama. J.